Majska enterijer priča: industrijski dizajn u zen maniru

Za razliku od prethodnih enterijer priča koje sam sama ili uz pomoć svojih prijatelja pronašla, večerašnja enterijer priča je zapravo pronašla mene. I to putem Instagrama, gde me je naša današnja domaćica Marijana pozvala da pogledam njen profil i fotografije stana u kojem trenutno živi. Koji komentar i mejl kasnije imale smo dogovor – njen dom biće predmet majske enterijer priče a Jovana i ja ćemo se prvom prilikom spakovati i uputiti za Novi Sad, gde se Marijanin stan nalazi. Nekim čudom, sve tri smo lako i brzo uklopile ovu stavku u svoje rasporede. Bio je to dobar znak.

I nisam bila u krivu. Jer, na šestom spratu jedne od novosadskih zgrada, sačekalo nas je 49 kvadrata prave divote.

Zapravo, najpre nas je sačekao Jazz, petogodišnji jazavičar, koji je glasno i uzbuđeno najavio goste, to jest Jovanu i mene, a onda su nas dočekali Marijana i Ivica, mladi bračni par i naši domaćini.

Uveli su nas u stan koji sam preko instagram fotografija već upoznala. Ipak, utisak uživo prevazišao je sva očekivanja. Bio je to pravi dom, u svakom smislu te reči i bio je to prostor koji je na najbolji mogući način oslikavao dve ličnosti. Marijanu, koja je po obrazovanju diplomirani farmaceut a po interesovanjima jedan pravi kreativac koji uživa u slikanju, uređenju enterijera i pravljenju dekor-komada i nakita, i Ivicu, nastavnika engleskog jezika veštog u DIY projektima i muzičara koji ima svoj bend. Oboje jednim delom pankeri, a onim drugim poštovaci prirode i umetnosti. I sve se to dalo zaključiti već nakon nekoliko minuta provedenih u dnevnoj sobi.

Naime, okruživale su nas ploče, instrumenti, knjige o muzičarima, i mnogo, mnogo slika. Neke od njih uradila je sama Marijana, one druge su kupljene ili predstavljaju uramljene uspomene. Kako smo se dotakle teme kupovine umetnina Marijana mi je otkrila da je mnoge od okačenih slika kupila na rate ili za sitne novce na Limanskoj pijaci, gde je svojevremeno postojala tezga Art klinike _{(novosadska umetnička galerija koji je postojala 12 godina)}. Upravo tamo, sticajem srećnih okolnosti, uspela je da kupi sliku Milana Nešića za nekoliko stotina dinara. Danas, ona zauzima počasno mesto na zidu dnevnog boravka. Baš kao i slika iznad kreveta, koju je Marijana sama uradila u važnom životnom periodu i za koju kaže da predstavlja njen omiljeni komad u stanu.

Sa slika prešli smo na razgovor o stilu u kojem je stan uređen. Pitala sam Marijanu šta ih je posebno inspirisalo u tom pogledu:

”Tokom sređivanja ovog stana prolazili smo kroz razne faze. Najpre, imali smo ideju da sve bude uređeno u nekom industrial-punk maniru. Vremenom nam je taj industrijski momenat postao previše hladan i sterilan i osećali smo potrebu da ga na neki način obogatimo. Tada se rodila ideja da u stan unesemo malo prirode. Otud palete, zeleni detalji, biljke, kućice za ptice, jelen, drvo, mnogo zelenila na terasi. Želeli smo da na taj način oslikamo našu svakodnenvicu, jer živimo u velikom gradu ali nikada nismo odustali od prirodnog”.

I da, uspeli su u tome. Na idealan način povezali su hladnoću industrijskog momenta, imitaciju betonskog zida, sive nijanse, oštre linije nameštaja sa zelenilom, prirodnim materijalima, zen momentima. Usled toga, čitav stan mi je zaličio na malu biljku koja je uspela da izraste u pukotini trotoara. Biljku koja divno izgleda i prkosi betonu.

Takav utisak je posebno ostavila trpezarija, meni najinteresantnija prostorija u stanu, u kojoj je na savršen način povezan momenat skandinavskog dizajna, sa pomenutim industrijskim i prirodnim elementima. Na nju se savršeno nadovezala kuhinja, u kojoj ponovo dominiraju sive nijanse. U tom pogledu posebno se ističu pločice odnosno vodootporne tapete isečene tako da imitiraju pločice. Maestralna improvizacija i tako efektan rezultat.

One nisu jedini primer genijalne dosetljivosti naših domaćina. U dnevnoj sobi, na dva zida, improvizovan je izgled cigala. To je postignuto smesom za španski zid po kojoj je crtano i senčeno, ne bi li se dobio oblik cigala i ubedljiv krajnji rezultat. Pored toga, dobar deo nameštaja zapravo predstavlja DIY projekte koje je osmislila Marijana a Ivica realizovao. Tako je kuhinja u celosti njihov dizajn, kao i ormani, komodice, šank _{(koji je zapravo polica na koju je dodata ploča)}. Mnogi detalji su takođe DIY momenti.

Kada smo dotakli detalja, interesovalo me koji od njih ima zanimljvu istoriju. Marijana mi je odmah pokazala na Iskrin narandžasti sat u hodniku:

”Ovaj sat je iz Srpskog narodnog pozorišta, a dobila sam ga na poklon od svoje maserke koja ujedno peva u operskom horu pozorišta. Kada je pozorište sređivano majstori su našli dva ovakva sata i pošto nisu znali šta će sa njima, planirali su da ih bace. Kako joj je bilo žao tih satova, zamolila je da ih poklone njoj. Nekoliko godina kasnije svaki put kada bih otišla u njen dom na zakazani tretman, divila bih se lepoti satova. Na kraju naših tretmana ona je odlučila da mi pokloni jedan. Tako je sat iz novosadskog pozorišta završio u mom hodniku, idealno se uklopivši uz tapete sa njujorškim motivima”.

Onda je uzbuđeno krenula ka foteljama u dnevnoj sobi i započela još jednu sjajnu priču:

”Dok sam radila u Kamenci, u jednom od vrtića, danima sam prolazila pored kuće na čijoj su terasi stajale dve kancelarijske fotelje u ružnoj senf boji. Svaki put kada bih prošla gledala sam ih i mislila se kako je šteta što samo tako stoje i propadaju. Tokom narednih šest meseci svakodnevno sam prolazila pored te stare i trošne kuće i pomišljala kako bi bilo sjajno kada bi se fotelje restaurirale i ponovo koristile. Ta misao me je bukvalno opsedala. Na kraju, rešila sam da pitam baku, koju sam viđala u dvorištu kuće, mogu li da kupim fotelje od nje. Ispostavilo se da baka nije ni znala o kojim je foteljama reč i da je bila i više nego voljna da mi ih proda, i to za ”koliko ponudiš” cifru. Bilo je to najbolje uloženih 1000 dinara ikada. Doduše, restauracija je bilo spora i mukotrpna ali uspeli smo da ih potpuno oživimo i evo ih sada u našoj dnevnoj sobi, gde ih obožavmo svo troje”.

Fenomenalne priče, zar ne? One su zapravo najbolji dokaz teze koju maksimalno podržavam a koja kaže da za lepo uređen dom nije potrebno mnogo novca. Marijanin i Ivicin stan su jedan od najboljih i najubedljivijih primera tog stava. Činjenica da je stan iznajmljen svemu daje dodatnu težinu. Jer, kao što već dobro znate, veliki sam protivnik one ”ne sređujem jer nije moje” filozofije. Očigledno je da se i naši domaćini nisu vodili istom..

Kao najlepši mogući zaključak naše priče stigla je terasa. Divna, mala zen oaza sa pogledom na Frušku goru. Neprocenjiv kutak!

Sintagma kojom najbolje i najkraće mogu definisati čitav dom. Sa posebnim naglaskom na ”neprocenjiv”.

Kao što je neprocenjiv i uramljen tekst pesme Is This Love? okačen na jednom od zidova. Reč je o pesmi koja naše domaćine posebno asocira na stan i njihov zajednički život. Otud je i muzička podloga današnjeg posta.

Posta u kojem ste mogli da dobijete pregršt ideja i mnogo inspiracije. Ja znam da jesam. I ako nekome mogu da zahvalim na ovoj iznenadnoj i silnoj želje da se bacim u potpuno preuređenje svog stana onda su to dvoje glavnih junaka naše današnje priče. Hvala im na tome a vama hvala na podršci na račun ovih postova! Postali su mi jedan od najomiljenijih blogo-momenata. Nadam se da ih i vi takvim doživljavate.

_{Naši domaćini: Marijana, Ivica & Jazz}

Kao i uvek, tu sam za sva vaša pitanja i predloge. Ujedno, zamoliću vas da mi se javite putem mejla, Facebooka, ili Instagrama, ukoliko znate nekog čiji bi stan mogao da bude predmet jedne od narednih enterijer priča. Vaša pomoć značiće mi neizmerno. Uz tu molbu pozdraviću vas i poželeti uspešan i lep četvrtak. Do idućeg javljanja… Vaša B.