Kako sam naučila da balansiram kroz život

Na blogu sam u više navrata, potpuno spontano i kroz različite postove, načinjala temu balansa. Bilo ga je u priči o boljoj organizaciji, te u onoj koja se ticala stavki kojima me je naučilo blogovanje. A onda sam, svesna njegovog uticaja na moju svakodnevnicu, rešila da mu posvetim čitav post. Jer, životni balans, odnosno moć postizanja istog, smatram jednom od najvažnijih čovekovih veština. I jednom od najnedostižnijih. Osim ukoliko ste među malobrojnim srećnicima kojima je onaj gore podario prirodni talenat za životnu ravnotežu.

Ja naravno nisam deo te grupe. I naravno da mi je u životu uvek falilo takta i strpljenja, otud i balansa. Srećom, nije mi falilo pameti da shvatim važnost istog i da mu vremenom sve jače i upornije težim. Zašto? Jer sam shvatila da je najveći deo mojih stresova, nervoza i nerviranja proizilazio iz manjka balansa u svakodnevnim situacijama.

Naime, godinama sam ponavljala istu grešku u pogledu svog davanja, zalaganja i trošenja na račun banalnih, prolaznih i ne previše bitnih stavki i problema. Na isti način ophodila sam se prema krucijalnim, izrazito važnim i ključnim momentima u životu. Dok je u drugom slučaju moje ponašanje bilo opravdano i razumljivo, u prvom je bilo nepotrebno i po mene često pogubno. Stresirala bih se na račun nebitnih situacija, umarajući sebe razmišljanjima i preispitivanjima, tragajući za najispravnijim rešenjem, i očekujući od drugih podjednako toliko truda i volje. A njih je najčešće nedostajalo, što je izazivalo novu turu preispitivanja, emotivnog trošenja i zamaranja.

Sve dok me moje telo nije naučilo pameti, dajući mi jasne znake da mu nerviranje ne prija i da je neophodno da pronađem balans u pogledu svog emotivnog trošenja. Tada sam otkrila magično pitanje:

Hoće li mi ovo biti važno za 5 godina?

i stvari su preko noći postale kristalno jasne. I manje vredne nerviranja. Tako sam spoznala novu životnu filozofiju koju bih najbolje opisala rečima ”Ma pusti!”.

Ok, bilo je neophodno vežbati sebe, samodisciplinovati i opominjati, ali jednom kada sam uvidela koliko život ume da bude lakši uz balansirano sagledavanje stvari, brzo sam se naučila novim navikama.

Negde u isto vreme otkrila sam važnost ravnoteže u pogledu vremena koje sam provodila radeći i onog koji sam izdvajala za sebe i sebi drage. Dugo sam funkcionisala na uštrb ovog drugog, ne dozvoljavajući sebi slobodna popodneva, vikende, čak ni istinski odmor kada bih otputovala. A onda je moj način rada počeo da se odražava na moj odnos prema poslu. Naprosto, nisam više uživala. A to je bilo poslednje što sam želela. Tada sam shvatila da je krajnje vreme da naučim da zastanem, predahnem, dam sebi oduška, i da ne osećam grižu savest zbog toga. Da balansiram i da kroz balans iznova zavolim svoj posao. I uspelo je. Možda i lakše no što sam se nadala.

Tako, međutim, nije bilo u trećem slučaju, koji se odnosio na postizanje ravnoteže u pogledu mog ne-dam-na-sebe-stava. Da se razumemo, oduvek sam volela tu svoju osobinu, smatrala sam je važnom karakteristikom svoje ličnosti i izvorom svoje snage, samopouzdanja i volje. Međutim , vremenom sam počela da uviđam mane stalnog potenciranja pomenutog stava i garda koji je iz istog proizilazio. Posmatrajući sebe kroz oči ljudi iz svoje okoline uvidela sam nedostatke takvog ponašanja i njegove ograničavajuće faktore. Uvidela sam da nema potrebe da sebe uvek i svuda štitim nevidljivim zidom, sačinjenim od moje rezervisanosti i distance. Shvatila sam da je iskren osmeh, lepa reč i dobra volja mnogo delotvornije rešenje od svega suprotnog. Jer na njih retko ko ne uzvraća istom merom. Oni koji to ne učine, na kraju i zasluže onaj gard sa početka. I to je situacija u kojoj se ne libim da pokažem tu stranu svoje ličnosti. Ali, bilo je važno da naučim da balansiram između prve i druge varijante. Jednom kada sam to naučila, shvatila sam da sam konačno sazrela i prebolela ”dečije bolesti”.

Sve ovo pišem ne bih li vas podstakla da sami razmislite o balansu u svom životu. Da se zapitate ima li ga, u kojoj meri i u kojim oblastima nedostaje? Ne zato jer sam neki vajni poznavalac ljudske psihologije ili ičega sličnog. Daleko od toga. Ja se samo na bojim da analiziram sopstvenu ličnost, uviđam njene mane i vrline, radim na ispravljanju jednih i slavljenju drugih, i sve to podelim sa vama ne bih li vam eventualno pomogla u sličnom procesu. Jer znam da bi meni bilo daleko lakše da sam svojevremeno imala prilike da pročitam iskustva meni sličnih.

Zato se najiskrenije nadam da će vam ovo javljanje, prožeto intimnim momentima, biti od koristi i pomoći. I da će vas inspirisati da se i sami dublje zagledate u one segmente svoje svakodnevnice koji ne funkcionišu najbolje, a koje biste balansirajući mogli da promenite na bolje. Najčvršće držim palčeve da u tome uspete! A ako i sami već imate iskustva na ovu temu, jako bih volela da ih podelite sa ostalim čitateljima i sa mnom. Više iskustava, više malih lekcija iz kojih se može učiti. Zato, ne ustručavajte se. Možda to bude korak bliže vašem postizanju željene ravnoteže. Do idućeg javljanja, najlepše vas pozdravljam… Vaša B.

—————————————

* Ovaj tekst je deo akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria.

photo by me
used camera: Canon EOS 6D, lens: 25 – 105 mm 4.
more informations: Canon Srbija