Oktobar. Mesec dveju za mene bitnih godišnjica. Jedne privatne i emotivno važne i druge koja se tiče bloga. Svaka nova godina doda novu težinu i značaj na obe. Pod uticajem tih lepih datuma na koje me oktobar vraća, hvatam sebe kako sve češće rezimiram i premotavam film sačinjen od najvažnijih sekvenci iz prethodnih pet godina. Razmišljam o svemu što mi je taj period doneo. Nenadano, moram da podvučem. I onda zapitam sebe: a šta je to ono najveće, najvažnije, najkrupnije?
Činjenica da radim za svoj san a ne za tuđ, jeste na vrhu te liste, svakako.
Kao i sloboda da ne zavisim ni od koga sem od svoje volje i ambicije.
Međutim, nikako ne mogu da zaboravim na sve one mogućnosti i prilike za najrazličitija iskustva koja vrede bogatstvo (ne materijalno, već duhovno). Tu posebno izdvajam mogućnost da bliže upoznam ljude najrazličitijih profila, zanimanja i karaktera koji osvajaju svojim duhom i talentom.
Jer, ljudi su za mene poput knjige, filma, pozorišne predstave. Ukoliko su kvalitetni, mogu da vam obogate život, da vas nauče mnogo čemu i učine da se osećate ispunjenije i zadovoljnije. U suprotnom, trebalo bi ih zaobići. Zvuči surovo, ali verujte, to je jedino ispravno. Jer, život je kratak za loše filmove, loše knjige i ljude koji vam oduzimaju energiju.
Sa druge strane, nikada nije loše davati se maksimalno ljudima koji to zaslužuju i umeju da uzvrate i ispune vas pozitivnim vibracijama, voljom i elanom. To je bio moj slučaj sa junakinjom večerašnjeg posta.
Ema Fik.
Dvadesetčetvorogodišnja ilustratorka iz Nju Orleansa i autorka knjige ”Snippets of Serbia”, koja je vođena svojom porodičnom pričom postala zainteresovana za ovo podneblje. Ne, ona nije poreklom sa ovih prostora niti je krvno povezana sa Srbijom. Ali jeste uspomenama svoje porodice i predaka. Naime, porodica Emine mame, koja je inače jevrejske veroispovesti, živela je u Beču sve do Drugog svetskog rata kada ih je od masovnog pogroma Jevreja spasio Beograđanin, Nikola Niki Petrović, za kojeg je bila udata jedna od Eminih prabaka (rođena sestra Emine prabake). On je samosatlno platio njihov transport od Beča do Beograda a onda i do Sjedinjenih Američkih Držva, gde su se kasnije svi trajno nastanili. Jedino je Emina čukunbaka Mina, usled lošeg zdravstvenog stanja, ostala u Beogradu gde je kasnije umrla i sahranjena.
Krajem 2013. godine, Ema je pronašla grob svoje čukunbake, ali i Nikoline potomke. Sa Ildom, suprugom jednog od njih, postala je vrlo bliska i, kako mi je sama otkrila, ona joj je bila najveća podrška da započne svoju umetničku avanturu koja će izroditi pomenutu knjigu.
A sve je precizno počelo u oktobru 2013. godine kada je Ema, tada student književnosti i istorije umetnosti, osvojila Fullbright stipendiju za desetomesečni boravak u Srbiji, preciznije u Novom Pazaru. Zapanjena, oduševljena, iznenađena, zbunjena i razgaljena svime što je srela u Srbiji i novopazarskom kraju, Ema je počela da ilustruje svoju svakodnevnicu, prepuštajući se svojoj velikoj strasti – crtanju. Ilustracija za ilustracijom, priča za pričom i Ema se zaljubila u Srbiju i Balkan. Ta ljubav rodila je jednu od onih ideja koje, ukoliko se realizuju, sa sigurnošću menjaju život. Bila je to ideja o knjizi ilustracija posvećenih Srbiji.
Svoju ideju i projekat izložila je Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, koja je isti podržala, čime su stvoreni uslovi za rad na knjizi, koji je počeo već u oktobru 2014. godine. Ema je imala jasan cilj – što vernije ilustrovati način na koji je videla i doživela sve lepote, spefičnosti, raznolikosti i tipičnosti Srbije. To je i činila narednih meseci, putujući i upoznavajući zemlju uz pomoć svojih srpskih prijatelja. Tako je počela da crta Srbiju koju mi više ne primećujemo. Crtala je naše bake i deke, njihov ajvar, slavsku trpezu, kafanske stolnjake izbušene cigaretama, strah od promaje i bosih nogu, šarenolikost naše kuhinje, lepotu naših usnulih gradova, suprotnosti Beograda…
Sve do maja 2015. godine, kada je završila knjigu i počela vredno da radi na njenoj promociji, obilazeći ponovo sve one gradove koje je prethodno ilustrovala (Novi Sad, Subotica, Zrenjanin, Niš, Čačak, Vranje, Valjevo, Bor, Negotin…). Negde u tom periodu, sasvim slučajno u moru online sadržaja, i sama sam naišla na njene ilustracije. Ubrzo nakon toga, u jednoj od beogradskih knjižara, otkrila sam i knjigu. Listala sam je, neprestano se smešeći i osećajući neku posebno vrstu ponosa zbog svih lepih prikaza Srbije. Pomislila sam: ”Bila bi ovo divna priča za blog”.
Koji mesec kasnije jedan mejl će dokazati da smo Ema i ja slično razmišljale, mada se nikada nismo videle niti na bilo koji način komunicirale. Naime, Ema me je kontaktirala želeći da sa mnom podeli svoje impresije na račun mog bloga koji je redovno čitala uz Google Translate. Ujedno, spomenula mi je da je autorka jedne zanimljive knjige i da bi ista mogla da mi bude interesantna. Jedan pogled na njene korice i bilo mi je jasno o kojoj knjizi je reč.
I to je bilo to. Znak, koji nisam smela da zanemarim.
Ubrzo sam upoznala Emu i njen rad. Oduševljavala me je njena otvorenost za nove kulture i običaje, njeno razumevanje za našu tvrdoglavost i inat i spremnost da tako dobro upozna političku i ekonomsku situaciju ove zemlje. Divila sam joj se kako je sa samo 24 godine lako prodrla u srž mentalnog sklopa ovdašnjih ljudi i uspela da razume njihove prednosti i mane. Posebno mi je bilo fascinantno kako je sve to uspela da pretoči u svoje crteže i svoju knjigu.
Pitala sam je jednom prilikom ”Šta je to toliko inspirisalo kod Srbije?”. Odgovorila mi je:
Vaša živost. Od vizulenog preko muzike, kuhinje, arhitekture, sve je tako živo i odvažno. I vaša kultura je tako specifična i velikodušna da vas sama vuče da je bliže upoznate.
Slično sam ja mogla da kažem za Emu. Njena pozitivnost oličena u uvek pristunom osmehu, neverovatna doza razumevanja za sve strano i nepoznato i inteligencija koja izvire iz svake izgovorene rečenice, samo su delić divnih karakteristika koji oslikavaju njenu ličnost. Zato je Ema jedna od onih ljudi koji su kao dobar film ili kvalitetna knjiga – obogati vam život. I nisam bila jedina koja je tako mislila.
Slično je razmišljao i tim koji stoji iza speficične i zanimljive koncept radnje ”Makadam”, u kojoj se između ostalog mogu kupiti radovi mladih, domaćih umetnika, a koji je rešio da krajem septembra, povodom Eminog odlaska iz Srbije i povodom početka prodaje njenih ilustracija i knjige u samoj radnji, organizuje veče posvećeno Emi i njenoj umetnosti. Tokom te večeri nastao je i večerašnji post. Bio je to gorko-slatki trenutak u kojem je trebalo pozdraviti se i poželeti skoro viđenje, mada je bilo i više nego jasno da do njega neće doći tako brzo. Jer, Ema se već spremala za svoju novu ”Snippets of” avanturu. Kako mi je rekla, prvo će malo ilustrovati svoj grad, Nju Orleans, a onda planira da ode put Brazila. Međutim, u nekoliko navrata napomenula mi je da će Beograd i Srbija za nju zauvek biti posebni i važni jer je, na kraju krajeva, ovde sve i počelo. Pitala sam je šta će joj najviše nedostajati. Rekla mi je:
Velikodušnost i to što znate kako da iskoristite svoj trenutak. Da, vi planirate i organizujete se ali nikad na uštrub zadovoljstva. Znate da uživate u trenutku pa iako to oduzme više vremena no što je planirano, nije bitno. Umete da sebi udovoljite
Nasmejala sam se na ovu njenu konstataciju, znajući tačno šta je imala na umu. Poslovne sastanke koji traju dva sata a tokom kojih se tek 15 minuta priča o poslu, na primer. Ironično, ja sam tu našu karakteristiku uvek smatrala manom. Ema me je naterala da je posmatram drugačije. Šta više, kroz svoju knjigu naučila me je stvarima i činjenicama o mojoj zemlji i kulturi sa kojima nisam ranije bila upoznata, ali me je i podstakla da neke stvari i elemente našeg mentaliteta sagledam iz jednog drugačijeg, pozitivnijeg ugla. Stoga, ova knjiga nije samo za strance. Daleko od toga. Ova knjiga je prvenstveno za nas. Da nas podseti na neke lepe a nama odavno nevidljive stvari, na samo nama specifične sitnice koje nas čine bogatim i jedinstvenim, na ukuse i mirise detinjstva, na lepotu jednostavnosti života u ovim krajevima i na to da smo često prestrogi prema svojoj zemlji i svom narodu.
Iskreno se nadam da ste uživali u ovom nešto dužem postu. Ukoliko ste se već susreli sa Eminom kniigom jako bih volela da čujem vaše utiske. Ukoliko niste, javite kako vam se čini njena priča ispričana kroz ovaj post. Čekam vaše utiske a čeka ih i Ema. I ne brinite, Google Translate joj maskimalno pomaže, tako da će vas sve razumeti. 😉
Do idućeg posta… Vaša B.
Emin rad možete pogledati na njenom SAJTU (putem kojeg možete da naručite knjigu i koštaće vas jefitnije no u knjižari) & na njenoj FACEBOOK STRANICI.
36 Responses
Da, slobodno mogu da kažem da bolji post dugo, dugo pročitala nisam! Izgubljena u pokušaju da bude neko drugi, naša draga država zaboravila je da bude svoja! A taaakooo je lepa! Veliki aplauz za obe, za podsećanje na korene, osnove, suštinu!
Draga Kristina,
mnogo, mnogo hvala na ovako lepom komentaru. I da, suština je upravo u tome da smo prestali da se ponosimo onim što smo težeći da budemo neko drugi. Sa jedne strane razumljivo, jer smo svakodnevno svedoci dešavanja koja potvrđuju da smo kao država dotakli dno u mnogo sfera, ali sa druge strane kao zemlja imamo toliko toga da ponudimo van te puste politike da je šteta sve to odbaciti i smestiti u isti koš sa ovim prvim i sa onima koji to prvo uzrokuju i dozvoljavaju… Znam, teško je to razdvojiti ali neophodno je, rekla bih.
Draga Brano uživala sam čitajući ovaj post koji odiše toplinom, kao i Emina knjiga. Nisam je čitala, ali ove fotografije sa njenim ilustracijama koje vidim u tvom postu me privlače da je kupim i pažljivo prelistam. Dok gledam ovih par ilustracija u glavi mi se vrti slika domaćeg hleba koji se još puši i vatre koja pucketa, asocijacije na onu našu pravu domaću Srbiju, gostoljubive ljude i predivnu prirodu. Ne znam zašto tek kad dođe neko iz druge zemlje i ukaže nam na lepote naše zemlje i ono što je u njoj vredno, mi tek tad primetimo lepote koje ovde postoje?
Pozdrav za tebe i talentovanu Emu!
Možda smo zbog svega što se dešavalo prethodnih decenija i zbog svih negativinih priča koje su nas pratile godinama i sami počeli da verujemo u to da smo gori i lošiji od ostalih… Nekako smo onaj kompleks više vrednosti i priče da smo nebeski narod zamenili kompleksom niže vrednosti i uverenja da je svugde bolje i lepše no ovde… Koliko prvo nije bilo istinito toliko tek ovo drugo nema veze sa istinom… Ali ko zna, možda nas vreme opameti i natera da racionalno sagledavamo stvari i budemo ponosni na ono što smo težeći da postanemo još bolji, zbog nas samih… Ko zna… Nadam se, ako ništa drugo…
P.S. Najlepše hvala na lepim rečima i u Emino i u moje ime! 🙂
Odavno čekam ovaj post! Jeeej!
Dugo već pratim Eminu stranicu i zaista imam samo riječi hvale. A čitajući tvoj tekst sam se bukvalno naježila!
Hvala što si prenijela njenu priču i kako su to nastale sve ove ilustracije. A ja jedva čekam posjetu Beogradu da nabavim jedan primjerak. *_____*
:***
Nema na čemu, draga Lili! Bilo je zadovoljstvo i uživanje preneti vam ovu priču.
Probaj preko Eminog sajta da naručiš knjigu, mislim da se dostavlja u čitavom regionu. 🙂
Najlepši pozdrav šaljem!!!
Brana
Kako volim kad neko vidi drugacije, nesto drugo u Srbiji osim prostakluka i raznih drugih negativnih stvari. Koliko mi imamo talentovanih i kreativnih ljudi, dobrih projekata, osobina, ideja… da je strasno i prosto porazno da ljudi to ne uoce, nego im prvo zapadne za oko nesto mizerno. Tako da slavim Snippets of Serbia! Cula sam za Emu i njen projekat ali knjigu nisam imala prilike da drzim u rukama, sto ne znaci da ne zelim. Post je fenomenalan! Inace, ja cekam i neku Braninu knjigu da iskrsne, ne znam. 😀
Upravo to! Upravo! Obilujemo talentom, kreativnošću, zanimljivim pojavama i ljudima, specifičnim pričama i projektima ali im se ukazuje minimum pažnje. Makar u standardnim medijima koji su i dalje glavni kanal informisanja najvećeg broja ljudi u ovoj zemlji. Stvara se slika o kolektivnom prostakluku i nemoralu a Srbija je toliko više od toga.
Srećom, čvrsto verujem u to da internet može da izmeni tu sliku i rekla bih da se to već i dešava. I ponosna sam što mogu makar malo da doprinesem tome i što mi vi svojski pomažete ovako divnim komentarima i podrškom!!! I zato hvala, svakom od vas! 🙂
Divna prica Brano,hvala! Na momente me ganulo do suza.
Najlepše hvala tebi, draga Slavice! Suze su u ovom slučaju sasvim OK i zahvaljujem ti se i na njima! 😉
Vau, stvarno mi je velika cast sto sam citalac tvog bloga, ali zaista. Malo je reci da me je svaka recenica u ovom postu odusevila. Divno je ovo sto radis i hvala ti sto si nam na ovako poseban nacin predstavila Emu i njenu knjigu. Do sada nisam znala za nju, ali sam, zahvaljujuci tvom postu, dobila veliku zelju da je procitam. To cu svakako i uraditi prvom prilikom.
P.S. Zelimo jos puuuuno ovakvih postova od tebe. Prepuni su inspiracije!
Fashion and style
Kao što rekoh već u komentaru iznad, hvala vama što ste ovde i što imate tako lepe reči za ovakve postove! To je najlepša pohvala i moj najveći podstrek da sve što radim radim još jače i upornije! HVALA!!!
Sjajno 🙂 Uzivala sam u ovom postu 🙂
Hvala mnogo, draga Ivana! 🙂
Draga Brano, bas me je dirnuo ovaj post, tako si ga lepo srocila i napravila divan gest u ime svih nas iz Srbije, koje raduju ljudi kao sto je Ema. Uvek mi je drago kada cujem price o strancima koji su inspirisani nasom zemljom i koji stvaraju pozitivnu sliku o nama. Nazalost je mnogo ljudi kod nas samo fokusirano na negativne stvari i idealizaciju drugih, sto negativno utice ne samo na raspolozenje vec i nasu reputaciju u svetu, a sve dobro i lepo se zanemaruje. Ali srecom uvek se nadju i pozitivni ljudi, koji svet posmatraju iz druge perspektive i koji umeju da primete i cene sve te dobre osobine naseg naroda i zemlje, za koje slobodno mogu da kazem da su jedinstvene. Jedva cekam da kupim Eminu knjigu! Vec sa fotografija sam odusevljena njenim talentom. <3
Veliki pozdrav,
Una
I mene uvek posebno dirnu priče o strancima koji su pronašli delić sebe u Srbiji i zaljubili se u nju. Budem ponosna kaod a pričaju o meni lično. 🙂 Jer, istinski volim ovu zemlju. Što ne znači da ne treba kritikovati sve loše što se u njoj dešava. Na taj način možemo da pokrenemo određene promene a uz moć interneta to je lakše no ikada pre. Sa druge strane, zbog tih loših stvari ne smemo da zaboravimo da slavimo sve ono divno u ovoj zemlji. A to je greška koju je većina nas napravila. i tu nastaje problem. Ipak, nadam se ovakve male ali vredne pojave mogu da promene atmosferu koja trenutno vlada… Verujem i navijam za to… #večitioptimista 🙂
Draga Brano, citajuci post beskrajno sam uzivala. Postovi ovakve vrste ne mogu a da ne oduseve, tako da ti na tome cestitam. Nisam znala za Emu, ali obavezno cu uzeti knjigu, bas me je zainteresovala, jer obozavam ilustracije! Svaka cast Emi i tebi na fenomenalnom postu!
Hvala najlepše, draga Milena!!!
Javi utiske čim prelistaš Eminu knjigu, mada sam sigurna da ćeš biti oduševljena… 😉
Veliki pozdrav šaljem!!!
B.
Obozavam nesvakidasnje price i ovakve postove. Volim da procitam nesto novo, nesto sto ne mogu procitati bilo gde i sl. Zato mi je ovaj post bas divan. Lepo je sto nam putem svog bloga prenosis ovakve stvari i dogadjaje. Ja sam zaljubljenik u iste, kao i u desavanja koja nisu svakidasnja. Sve pohvale za ovaj post :*
Inace, skoro sam procitala knjigu “Komo” od Srdjana Valjarevica i odusevila se, koliko tako jednostavna knjiga i jos od naseg pisca, je fenomenalna 😉 Eto, rekoh da ti dam predlog za knjigu ako slucano trazis neku za procitati. Nesto sam pod ustiskom knjige pa reko da podelim svoje odusevljenje knjigom 😉
Draga Biljana,
mnogo mi je drago da si uživala u postu. I sama sam ljubitelj priča o netipičnim ljudima i događajima tako da se u potpunosti razumemo. 🙂 I sama uživam kada imam prilike da prenesem upravo nešto takvo pa ću se truditi da ovakvih postova bude što više u budućnosti!
I mnogo, mnogo hvala na preporuci knjige! Istražujem čim pre o čemu je tačno reč! 🙂
Veeeeliki pozdrav!!!
B.
Ovo je tako divna prica, odusevljena sam cinjenicom da je neko tako zavolio Srbiju i predstavlja je na tako lijep nacin.
Delim tvoje oduševljenje u potpunosti! 🙂
Neverovatno dobar tekst, odavno nisam ovako uživala čitajući! Posebno me dirnuo sam početak teksta, baš sam se pronašla u nekoliko rečenica i na neki način me je sve ovo inspirisalo. Hvala ti na ovome!
Hvala tebi na divnim rečima!!! I hvala na deljenju posta… 😉
Ništa lepše no kada uspeš da nekoga dirneš i inspirišeš…
Veliki pozdrav!!!
Brana
E, ovakve postove volim, kad mi se zasuzi oko od dragosti, od pozitive i dobrih, kreativnih i pozitivnih ljudi. Točno znam šta je Emma mislila (posebno volim to ime, znaš zašto) i kako ste se osjećale stvarajući ovu priču. A ti si sve te emocije prenijela i nama. Hvala ti, uživala sam.
Samo da znaš da te pratim i hvala ti što si konstanta u mom životu. <3
Hvala tebi, draga Karmen! I baš mi je drago da si se javila. Nedostajali su tvoji komentari. 🙂
Najlepši pozdrav šaljem i mnogo hvala na ovako lepim rečima i ovolikoj podršci!!!
Brana
Slazem se sa Slavicom, ovaj post budi neku emocoju posebnu koja hoce da me rasplace 🙂 Devojka odise necim posebnim i to se moze slikom preneti, nisam se susrela sa njenom knjigom, ali rado bih je imala. Vas dve se definitivno niste slucajno srele, jer nekako imam osecaj da je ona tu da nas preko tebe podaeti koliko smo specifican narod, i koliko nam je Zemlja lepa. Nekada to i sama zaboravim.
Hvala ti na ovom postu vrlo je inspirativan.
fashionovertherainbow.com
Draga Nina,
slažem se sa tobom u potpunosti kada je reč o Emi i njenoj ličnosti. Zaista isijava nešto posebno iz nje. I ponosna sam što je bila među čitacoima mog bloga i pre svega ovoga… 🙂
I hvala ti na lepim rečima na račun posta… Najveća mi je čast kada uspem da vas inspirišem…
Vrlo zanimljiv odgovor na pitanje “kako nas vide stranci?”! Naročito u ovim ružnim vremenima kada smo uglavnom “junaci nekih negativnih priča”. A istovremeno divan podsetnik za sve nas (malo starije) na ono neko lepo, toplo vreme našeg detinjstva. Hvala Emi i hvala vama za preporuku!!
Nema na čemu, draga Miljo! Bilo je užvianje sve ovo preneti… Posebno kada ima toliko vas koji uživate u ovakvim pričama…. Hvala Vama na tome!!!
Pozdrav Brano, uživala sam čitajući. Odlično je i nama iz “regije” vidjeti ovo jer dio svega ovoga može se vidjeti u cijelom okruženju. Volim ovu toplinu koja izvire iz ovakvih projekata kao što je Emin. Volim i tu pozitivu koja se prenosi od ljudi koji nisu izvorno odavde pa im se ne može priprisati da sami sebe hvale. Nadam se da će nekoga ponukati da obiđe sva mjesta i dešavanja. Teglice na slici su me osvojile. Još samo da dođem na slavu pa da doživim taj osjećaj (nikad bila).
Draga Suzana,
neizmerno mi je drago da si uživala u postu. I veliko, najveće bravo što to kažeš iako nisi iz Srbije. To je veličina i širina jedne osobe: mogućnost da voli svoje ali i da poštuje i ceni tuđe. Od srca ti želim da čim pre budeš gost na nekoj slavi i da silno uživaš u đakonijama iz teglica. 🙂
Naaaaajlepši pozdrav iz Beograda!!!
B.
kakav talenat.. i scenario kakav samo zivot pise,.. da je od svih zemalja na svetu posalju bas u Srbiju 🙂 samo nisam razumela, kako nema srpske krvi, ako joj je pradeda Nikola Petrovic?
Draga Jelena,
Nikola je bio oženjen rođenom sestrom Emine prabake koja joj takođe dođe prabaka. 🙂 Moja je greška što to nisam naznačila pa ću to uravo uraditi sada. 🙂
Hvala na sugestiji…
Veliki pozdrav!!!
B.
Divan post, Brano! Svaka čast 🙂
A djevojka ima tako lijepu i pozitivnu energiju..Prelijepe ste obje!
Je l’ ste primetili da svi amerikanci cudno drze olovke? (kroz filmove, serije..) 🙂