Imala sam tu sreću da se u nizu dobrih i manje dobrih osobina koje sam nasledila od svojih roditelja, nađe i urođeno samopouzdanje. Zato mi u dobrom delu dosadašnjeg života nije manjkalo vere u sebe i sopstvene postupke. Ali, daleko od toga da nisam osetila kako je to kada vas ta vera u potpunosti napusti. Kada usled različitih faktora osetite kako niste svoji jer je onaj glas samopouzdanja, koji vas je pratio ceo život, najednom utihnuo.
Taj životni momenat, koji vezujem za 2012. godinu, godinu prekretnice mog odrastanja i sazrevanja, naučio me je trikovima kojima se i danas koristim kada god osetim da je glas samopouzdanja u meni tiši no uobičajno i nedovoljno uverljiv.
I uspeva.
Baš kao i tog proleća 2012. godine, kada sam doživela verovatno najveću emotivnu krizu u životu. Uzroka je bilo nekoliko: težak i bolan raskid, nezadovoljstvo master studijama koje je trebalo privesti kraju i činjenica da nisam u poslu postigla onoliko koliko sam želela. Za nekog verovatno banalni problemi ali za mene u tom trenutku od ogromne važnosti. Nedostatak njihovog rešenja poljuljao me je u svakom pogledu. Prvenstveno u pogledu samopouzdanja. Jednostavno, nestalo ga je. Svaka odluka koju bih donela činila mi se neispravnom. Sve što bih isplanirala nije imalo poentu, a sve što bih uradila izgledalo je nedovoljno dobro.
Stagnirala sam. Kako na privatnom tako i na poslovnom polju i znala sam da moram nešto da promenim. Uz maksimalnu podršku svoje porodice (ključna stvar u ovoj ali i svim drugim pričama!) uspela sam da taj težak period svog života preokrenem u najpoučniji period svog odrastanja. Otud i danas letim na krilima samopouzdanja stečenog nakon što sam se izborila sa pomenutom krizom. A kako mi je to uspelo? Tada sam mislila da ne postoji recept i da je sve stvar slučajnosti, ali sa ove distance odlično znam da nije bilo tako.
Najpre sam promenila sredinu.
Kako su me problemi vezivali za Beograd, rešila sam da spakujem svoje kofere i odem na nekoliko nedelja u Aleksinac, moj rodni grad koji je u tom trenutku imao sve što je meni bilo neophodno: moju porodicu i prijatelje na jednom mestu, mir i lepe uspomene.
Nije bilo odmah bolje. Daleko od toga. Ali iz dana u dan osećala sam kako mi pozitivno okruženje vraća snagu koju sam odavno izgubila. Time sam nesvesno učinila jednu od najvažnijih stvari u potrazi za izgubljenim samopouzdanjem – distanciranje.
To bi ujedno bio i moj prvi savet vama koji prolazite kroz slične krize. Promenite sredinu. Životnu, poslovnu. Ne mora to biti drastičan niti radikalan korak. I kratki vikend-beg biće dovoljan. Poenta je da se makar malo odmaknete od okruženja koje negativno utiče na vaše samopouzdanje i da sa bezbedne distance sagledate situaciju. Biće to mnogo objektivnije i realnije viđenje stvari. I za vas krajnje blagotvorno.
Tako je makar bilo u mom slučaju. Znala sam da ću upravo tamo, u sredini koja je na mene delovala relaksirajuće, ponovo čuti svoj unutrašnji glas samopouzdanja. I bilo je tako. Šta više, odlično se sećam trenutka kada se to desilo.
Nakon duže pauze od blogovanja, pisala sam post. Zadubljena u reči koje su se ispisivale na ekranu, odjednom sam osetila naliv nekog specifičnog ushićenja i radovanja što ponovo pišem. I tada sam, nakon nekoliko meseci potpune tišine, u sebi čula: ”Možeš ti to!”. Bilo je jasno. Jedan deo rešenja bio je posvetiti se onome što sam istinski najviše volela – pisanju.
Tako je nastupila druga faza oživljavanja mog uspavanog samopouzdanja. Radila sam isključivo ono u čemu sam istinski uživala. Pisala sam. Iz dana u dan sve više i više. Vratila sam se redovnom blogovanju, pisala sam tekstove za magazine za koje sam tada volontirala i distancirala sam se od onoga što mi tada nikako nije prijalo, a to je bio završetak master studija na Fakultetu bezbednosti. Da, ostao je samo još jedan korak i trebalo je dati samo još jedan ispit i završiti master rad, ali znala sam – to nije bilo ono što sam želela.
I tada sam zakoračila u treću fazu svog okrepljenja. Jasno sam pred sobom videla cilj i odlučno sam krenula ka njemu. Master studije više nisu bile to. Bila je to moja karijera blogera i novinara. Dakle, rešila sam da zatvorim jedna vrata kako bih otvorila druga. I to bi bio moj treći savet vama.
Ne ustručavajte se da krenete ka svojim snovima i da na tom putu zanemarite sve druge puteve i puteljke. Vi ste dobrim delom ono čime se bavite i ukoliko u tom pogledu niste zadovoljni, teško da će išta drugo to moći da nadomesti.
Momenat kada sam ovo i sama shvatila bio je momenat kada su mnoge druge stvari došle na svoje mesto, a ja polako postajala ona stara Branislava, koja se više od dva meseca skrivala od sebe same.
A onda sam otkrila trčanje. Da, na prvi pogled tako banalan a zapravo tako bitan momenat u mojoj težnji da ponovo otkrijem sebe i svoje samopouzdanje. Na koji način sam to uspela možete detaljnije da pročitate u OVOM postu, koji sam u celosti posvetila trčanju i njegovim blogatvornim dejstvima. Inače, toliko snažnim i značajnim da ni u ovom postu ne mogu a da ih ne spomenem. Zapravo, bilo kakva fizička aktivnost u trenucima krize biće spas. Jer, zdravo telo – zdravi duh analogija nije slučajno deo jedne od najstarijih ljudskih mudrosti.
Samopouzdanje se polako ali sigurno vraćalo. Iz dana u dan bilo ga je sve više, jer samopouzdanje jeste zarazno i što ga više osećate više će ga biti.
Svesna da sam koliko toliko ponovo svoja rešila sam da preuzmem i neke drastičnije korake. Da konačno kažem ”ne” svemu što mi nije prijalo. Od banalnih stvari poput medija i ljudi koje sam ”pratila” na društvenim mrežama, do ljudi koje sam imala u životu i koji su isti činili težim. Isto sam učinila sa poslovima, različitim aktivnostima, sporednim momentima. Jednostavno, rekla sam im ”ne”. I to je tako prijalo.
Zato moj sledeći savet mora biti ta mala, ali tako snažna reč. Snažana koliko i njen opozit ”da”, ali na jedan drugačiji način. Nekada i važniji.
Tada sam rekla ”ne” i svim začuđenim pogledima i nepoverljivim stavovima na račun mog blogovanja i svega što sam želela njime da postignem. Na račun svih pitanja i svake neverice proistekle iz činjenice da ne želim da budem na nekom ”sigurnijem” i ”ozbiljnijem” mestu, gde bih imala svoje radno vreme od 9 do 5 i platu svakog prvog u mesecu.
I to je trik koji svaka osoba koja iole želi da bude sigurna u sebe i u svoje postupke mora naučiti. Zaboravite na ono ”šta će svet reći”. Šta god da kaže zapravo reći će o sebi a ne o vama i znajte, nikada mu nećete ugoditi, te nema potrebe ni da se trudite. Umesto toga, ugodite sebi.
To sam i sama učinila. Nije me bilo briga ni za šta osim kako da sebe ne dovedem više nikada u stanje u kojem sam bila tog proleća 2012. godine.
Iz nedelje u nedelju bivala sam sve jača i sve sigurnija da mogu još više i još bolje i da nema razloga da odustanem. Istrajnost se podrazumevala. Nisam odustajala ni kada stvari ne bi išle kako sam planirala. Niti kada bih se direktno suočila sa tuđim podsmehom jer same eto ”blogerka” (ti isti ljudi bi se kasnije uglavnom izvinjavali i čestitali na postignutom).
Zato i vam kažem da je istrajnost izuzetno važan momenat. Jer, odustajanje ne ide ruku pod ruku sa samopuzdanjem. Osim ako nije u svrhu viših ciljeva.
Sve navedeno učinilo je svoje i ja sam do kraja 2012. godine postala najbolja verzija sebe. Zanimljivo, bila sam daleko jača no pre tog turbulentnog proleća. Toliko jaka da i danas iz svoje male a velike pobede crpim snagu i sampouzdanje i sebe uveravam da mogu prevazići sve.
Četiri godine kasnije, ispunjena sam potpuno. I u emotivnom i u poslovnom pogledu (kucam u drvo dok pišem ovo!). Što nikako ne znači da ne osetim povremeno turbulencije. Da mi se tlo pod nogama ne zaljulja. Ali sada znam šta mi je činiti. Jer, ako je jednom uspelo, uspeće ponovo. I činjenica da radim za svoj san a ne za tuđ dovoljno je jaka da me umiri i pokaže smer ako zalutam. Zato se, dragi moji, ponajviše zamislite nad ovom tezom. Jer u njoj leži sva tajna samopuzdanja. U sopstvenim snovima, a ne u tuđim. Makar ja u to verujem.
A verujem i u kampanje koje promovišu samopouzdanje i lepotu žene. Verujem u priču o ženskoj moći, o snazi i razlozima da uvek hodamo ponosno. Zato od srca podržavam Bioten #walkTALL kampanju koja za cilj ima da nas podseti zašto je bitno da oživljavamo svoje samopouzdanje i da se ponosimo sobom i svojim postupcima. Ako i same želite da podržite kampanju sve što je potrebno da učnite jeste da putem sajta walktall.rs priložite svoju fotografiju ili video na kojoj se vidi kako vi hodate ponosno, samopouzdano i sa verom u sebe. Ukoliko vaše fotografije ili video zapisi budu dovoljno interesantni očekuju vas i odlične nagrade: 30 Bioten korpi sa proizvodima za negu lica i tela po vašem izboru, 3 preslatka Bioten bicikla, 2 opuštajuća vikenda na Mećavniku za 2 osobe i posebna nagrada, motivacioni program za izgradnju samopouzdanja ”Intermezzo for you” za 15 dobitnica.
Ali to nije sve! Za koji dan, na Facebook stranici mog bloga, ali i na mom Instagram profilu, organizovaćemo dodatno nagrađivanje gde će najkreativniji među vama moći da osvoje pakete odličnih Bioten proizvoda ( o nekima od njih pisala sam detaljno u OVOM postu). Zato, spremite svoje prste za kuckanje na temu samopouzdanja i vere u sebe.
Inače, sama kampanja traje deo 18. juna tako da imate vremena da osmislite svoj način učestvovanja na glavnom nagrađivanju. Držim vam palčeve i navijam za što originalnije i interesantnije prikaze vašeg samopouzdanja.
Nadam se da će vam u tome i ovaj post biti od koristi. Ispisan je iz dubine srca i nadam se da ste uspeli to da osetite, te da se prepoznate i nađete inspiraciju za rešenje sopstvenih kriza i dilema. Ako i jedna osoba među vama to uspe da učini, ovaj post je ispunio svoju svrhu. Do idućeg, najlepše vas pozdravljam…
ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
*ovaj post je urađen u saradnji sa Bioten Srbija
38 Responses
Istina, od A do Š :-)!
Drago mi je da se razumemo, draga Vanja… 🙂
Veliki pozdrav za tebe!
B.
Sjajan i jako poučan tekst. Veliko hvala što si svoja iskustva podelila sa nama kao čitaocima tvog bloga. Svima nama dođe ta neka “žuta minuta”, neki ne baš sjajan period, ali treba znati i umeti izboriti se i sa teškoćama koje nam život nosi. Ovo sam verovatno napisala već nekoliko puta, ali zaista si fenomenalna u poslu kojim se baviš i samo tako nastavi. 🙂 Pravo je uživanje pratiti tvoje vlogove i čitati tvoje tekstove.
Znam da se ponavljam, ali meni zaista neizmerno znači vaša podrška i ovakve reči. Zato, HVALA!!! Mnogo, mnogo, mnogo hvala! I jako mi je drago da vam je prijao ovaj post. I meni je njegovo pisanje i zato mi je još draže…
Veeeeliki, najveći pozdrav!!!
B.
Hvala ti,divna zeno, na ovim recima i sto si to podelila s nama! Uspela si u svojoj zamisli! Ovaj tekst treba da nas podseca da nikad ne odustajemo, nego da radimo na sebi i zaista postanemo najbolje verzije sebe. 🙂
Svaka ti cast!
Pozdrav,
Julijana
Hvala tebi, draga Julijana! Kao što rekoh, mnogo mi znači vaša podrška i činjenica da su vam moji postovi inspirativni. To je najlepša nagrada za sve što radim! Hvala na tome!!!
Srce! Ti znas zasto!
<3
D.
Oooh, da, da znam! Hvala ti, divna ženo, na svemu!!! :* :* :*
Hvala ti puno na ovom divnom tekstu!
Ja sam trenutno u situaciji slično tvojoj iz opisa, potonula sam.
Ovo mi je trebalo kao kiša posle suše!
Hvala ti još jednom!
Divan, inspirativan i podsticajan.
Draga Katarina,
iz sve snage držim palčeve da čim pre bude bolje. Da isplivaš i uživaš u svojoj pobedi. A možeš to, sigurna sam!!!
Najlepši i najveći pozdrav šaljem!!!
Brana
Bas u pravom trenutku izlazi ovaj tekst. Trenutno sam u takvom stanju, mada kod mene traje malo duze. Operisala sam tumor dojke pre 2 godine (hvala Bogu, bio je dobrocudni), ali je dosta uticalo na moju psihu. I nikako da se povratim da dam jos 2 ispita na osnovnim studijama ili pocnem da radim. Nadam se da ce me motivisati tvoj primer i da cu poceti da radim na sebi i ono sto volim i povratim samopouzdanje.
Draga LadyM,
ne mogu ni da pretpostavim kako si se osećala. I apsolutno mi je jasno zašto je to ostavilo posledice. I to ti se nikako ne može zameriti. Ipak, iskreno se nadam da ćeš uspeti da to ostaviš iza sebe. Jer, zapravo, ti si već pobednik. I sama činjenica da si pobedila nešto takvo treba da bude dovoljna motivacija da zapneš još više i još jače, jer očigledno imaš snage. Ja bih makar tako razmišljala. Da, verujem da nije lako, ali probaj. Jako, jako bih volela da uspeš u tome!!!
Veliki pozdrav i svu podršku šaljem i želim od srca sve najbolje!!!
Brana
Veeeeliki pozdrav iz Skoplja!
Tvoj blog je jedan od malo “stvari” koji mi prijaju ovih dana jer se trenutno nalazim u “prolece 2012” 🙁
Iz sve snage držim palčeve da što pre nastupi leto! <3 <3 <3
Najveći pozdrav, svu podršku i najlepše želje šaljem iz Beograda!!!
Od kad te pratim, uvek sam ostavljala komentar u smislu da odudaras, odevnim kombinacijama i svojim intelektom (ne vredjam druge blogerke, realna sam), od ostalih ponudjenih nam blogerki.
Nije stvar navuci na sebe krpice markiranih brendova koji ti plate za to, nego da nam spojis nespojivo i otkrijes ono sto imamo u ormaru, a ne znamo da spojimo. Uz tebe sam naucila mnoge modne cake 🙂 Tvoji tekstovi su za novine, definitivno! Tema, nebitna.
Ovaj tekst je neverovatan! Iz dubine duse! Iskren! To je danas retkost!
Nalazim se u toj tvojoj minus fazi od pre…i gore napisan tekst mi je bas dao onu snagu, da lupim pesnicom o sto i kazem sebi…dizi se, osmeh na lice i kreci dalje! U bolje!
Hvala ti sto si takva, ne menjaj se! 🙂
Hvala vama što ste takvi! Čast je imati vas za čitaoce!
Čast je čitate ovakve reči i pohvale! HVALA! Mnogo hvala!
I iz sveg srca navijam za taj udarac šakom o sto. Lupi, tresni, vrisni ako zatreba. Izbaci to iz sebe i živi svoj život. To sam rekla i sebi te 2012. godine. Jer, mogla sam da ležim u krevetu i sažaljevam sebe još dugo, ali to bi bilo tužno protraćeno vreme života koji je tako kratak, bez obzira koliko da je dug. I tako je u slučaju svakog od nas. Zato iz sve snage navijam za taj osmeh na licu!!! Samo napred! Najveći pozdrav šaljem!!!
Hvala ti na ovom divnom postu, i sama sam prolazila i prolazim kroz to ali kljucno je ne odustati od sebe.
Nema na čemu, draga Željka. Iskreno se nadam da će makar malo pomoći… Držim palčeve!!!
Odlicna kao i uvek. Tvoji postovi su onaj moj predah od napornog dana. Uzivam u njima. 🙂 No, spomenula si ovde i emotivnu krizu, tezak i bolan raskid, pa sam htela da pitam da li bi pisala nekad i o tome? Kako si krenula dalje? Kako opet posle dosta godina, ustvari ne godina ali ulaganja, zrtvovanja, davanja pokrenuti sve?
Tu sam se nekako pronasla. Duga veza. Kraj. I sad sam nekako prazna. Osecam da mi fali to. A danasnje vreme nije bas da nudi partnere na svakom koraku, ili su pak drustvene mreze to unistile, nisam ni sama pametna sta da mislim. Sve je nekako instant. I niko nista ne zeli ozbiljnije da ima. Cesto pomislim kako cu ostati sama, narocito kada me i okolina pritiska. Eto, ako ikada budes mogla da pises i o ovome, bila bih ti jako zahvalna. Hvala ti. 🙂
Hmmm, tema o kojoj je napisano toliko književnih dela, snimljeno toliko filmova, spevano toliko pesama, i opet je teško naći prave reči i opisati ono što se desi. Pogotovo u vidu jednog komentara na blogu, ali daću sve od sebe. 🙂
U mom slučaju bilo je zaista teško navići se na činjenicu da nema oslonca na koji si uvek mogao da računaš (5 godina u mom slučaju). Porodica je svakao tu, ali ovo je bio oslonac druge vrste. Ili sam barem ja to tako videla. I tu je moj najveći problem bio. Navići se na činjenicu da si sam. Ne bukvalno, ali u jednom smislu svakako. Sa druge strane, nikada, ali NIKADA ne bih dozvolila sebi da ostanem u vezi samo da ne bih bila sama. Tako je bilo i tada. I ponosim se tom odlukom. Znam mnogo, mnogo devojaka koje iz straha od samoće ne naprave taj korak. Ili ga naprave tek kada se neko drugi pojavi. Ja nisam niti želela niti mogla to da čekam.
Naravno, bilo je teško. Ali zapravo mnogo lakše no u samoj vezi koja nije dugo funkcionisala. I kada je prošao period preboljevanja, koji mora proći i tu se nema šta preterano uraditi sem pošteno odbolovati, shvatila sam koliko sam zapravo jaka. I iskrena da budem uživala sam u toj spoznaji. U činjenici da mi niko nije potreban. Da mogu sama sve. I više no što sam mogla kada sam bila u vezi. Takvo osećanje se nastavilo i kada sam se ponovo zaljubila (inače deset puta više no ikada pre u životu). Dobila sam ponovo onaj oslonac i podršku, ali više to nije bio jedini izvor moje snage, već tek sekundarni. Onaj primarni izvor sam zapravo ostala ja sama. Doduše, rekla bih da to ide malo i sa godinama. Sa 22, 23 svakako da nisam mogla tako da razmišljam. Nisam ni bila svesna važnosti takvog razmišljanja. Ali sada, kada sam na korak od tridesete, ne bih mogla drugačije.
A što se tiče novog partnera, ja sam sigurna da se na kraju taj neko obavezno pojavi. Ili je pak već tu, samo nismo pažljivo gledali. Sigurna sam u to. Tako je bilo u mom slučaju, tako je bilo u slučaju svih mojih prijatelja. Samo ne treba očajavati dok se to ne desi. Već istinski uživati životu jer, da se ne lažemo, singl život ume zaista da bude sjajan. 😀
Eto, draga moja Sanja, nadam se da sam makar malo pomogla. I da, umalo da zaboravim, baš te briga za okolinu! Ali baš, baš, baš! Kao što rekoh u tekstu, nikada im nećeš ugoditi zato uživaj na svoj način i ugađaj sebi! Maksimalno!!! 🙂
Sa željom da to zaista i učiniš najlepše te pozdravljam i zahvaljujem na divnim rečima i praćenju mog bloga!
Brana
Hvala ti najlepse sto si izdvojila vreme i napisala OVOLIKI komentar. 🙂 Znaci mi dosta.Trudicu se da primenim i promenim neke stvari u svom zivotu. A onda cu pazljivije gledati svoju okolinu. 🙂 Hvala od sveg srca. <3
Mislim da bi sledeći korak u tvojoj karijeri trebalo biti pisanje neke knjige. Jednog čitaoca već imaš. 🙂
Ooh, nisam sigurna, ali hvala veliko što tako misliš!!! Za mene je pisanje knjige jedan od najsvetijih činova na svetu i ne bih se baš tako lako upustila u to. Možda jednom, nekad, u dalekoj budućnosti, kada iza sebe budem imala više iskustva i životne mudrosti… 🙂
Tako poznata situacija. Tako istinito. Zaboravimo se s’ vremena na vreme. Hvala Vam na podsećanju.
Veliko hvala!
Nema na čemu, draga Mirjana!!! I samoj sebi sam ovo napisala kao podsetnik, jer se aspolutno slažem sa vama…
Iskren i jako lep i dirljiv post 🙂 Brzina zivota i obaveze danasnjeg vremena pogotovo u gradu kao sto je Beograd znaju da iscrpe coveka. Trudim se da svakog drugog vikenda odem u svoj rodni Nis gde odmorim od drustvenih mreza i resetujem se 🙂
http://www.ivanasworld.com
Ooh, pa mi smo zemljakinje! Divno!!!
Da, Niš je idealan za resetovanje i za dovođenje životnog tempa u red… I sama sam ga u nekoliko navrata iskoristila u tu svrhu. 😉
Ovo je samo tačka na i. Potrebno mi je da što više čitam ovakve tekstove i sad mi je baš drago što te pratim. Hvala na podstreku!
Hvala tebi, draga Adrijana!
Na praćenju, na komentaru, na lepim rečima…
Veliki pozdrav šaljem!
B.
Ovaj post je bas osvezenje! Ja se trenutno osecam jako dobro, ali misljenja sam da postovi ove vrste (pogotovu ovako iskreni) daju svakome od nas onu dodatnu podrsku! Ako ti se ikad bude ukazala prilika (ubedjena sam da hoce i drzim palceve stalno) da napises neku knjigu, obavezno to uradi – ja cu sama kupiti ceo tiraz 😀 Salim se, samo hocu da kazem da si jako dobra u ovome i da te mnogo cenim, postujem i na neki nacin i volim. Zato samo nastavi, nista drugo 🙂 :*
Divna, predivna Milena!!! Kako je samo lepo imati ovakve čitaoce i ovakvu podršku! Mnogo, mnogo, mnogo hvala! Posebno na toj ljubavi! Divno je znati da sam uspela da izazovem takva osećanja! To je najlepša moguća nagrada za sve što radim! I ovo kažem najiskrenije moguće! Ništa drugo ne vredi koliko jedan ovakav komentar!
Šaljem najlepše i najveće pozdrave!!!
Brana
Istinito i poučno. Divan tekst, kao i uvek.
Bravo Brano!
Hvala do neba, draga Jelena!!! :*
Divan tekst. Iskren. Sama sam imala iste dileme i borbe…padanje , podizanje…i zivot ide dalje. A ti tako divno pises…da ja samo zelim da citam tvoje tekstove bez prestankaaa. Hvala tiii ❤