Filmski osvrt: ”Santa Maria della Salute” – gubljenje vremena ili lepo podsećanje na Lazu Kostića?

Nakon Nikolinog teksta o draguljima jugoslovenske kinematografije, držimo se istog kursa i ostajemo u vodama domaćeg filma. Ovaj put Dunja Pešut, stalna saradnica BDW-a, inače profesorka srpskog jezika i književnosti, osvrnuće se na najnovije Šotrino ostvarenje, film ”Santa Maria della Salute”. Razlog za jasan: Laza Kostić i njegov prikaz u filmu. Da li je isti zaista gubljenje vremena, kako se moglo zaključiti po reakcijama jednog dela publike, ili je pak lep način da se prisetimo velikana srpske književnosti, saznaćete u redovima koji slede.

 ——————

Dovoljno je vremena prošlo od premijere filma ″Santa Maria della Salute″ da bi se slegli utisci i oslušnula mišljenja filmske kritike i gledalaca. Ona su oprečna. Komentari raznoliki. Ima onih koji su uživali u ljubavnoj priči Laze i Lenke, opčinjeni kostimima, gospodstvenošću junaka i cele epohe. Opet, tu su i oni prema kojima je život našeg pesnika banalizovan, sveden na one kadrove koji će film prodati, a bez velike umetničke vrednosti.

Priznajem da sam ga ja nestrpljivo iščekivala pre svega jer smatram da je film jedan od dobrih načina na koji našu kulturu i istoriju možemo učiniti živom, nekome približiti život genijalaca koji su ih obeležili, pa i zainteresovati za čitanje onih dela koja ostaju zatrpana hiperprodukcijom u književnosti kojoj danas svedočimo. Slično je učinjeno sa izložbama posvećenim Nikoli Tesli i Mihajlu Pupinu. Mnogi su tek nakon posete izložbi zaista shvatili značaj dvojice naučnika i počeli da se interesuju za njihov život i delo. Nisam slučajno pomenula baš njih. Mihajlo Pupin se jednim od svojih radnih poduhvata približio književnosti i to kroz autobiografiju ″Od pašnjaka do naučenjaka″ (ako je niste pročitali, preporučujem da to i učinite), a Nikola Tesla i Laza Kostić su se dobro poznavali. Čak je Laza želeo da se Lenka Dunđerski uda baš za Nikolu Teslu. Eto i spone. Lep krug koji je obeležio 2016. godinu.

O tome kako su Laza i Nikola drugovali moći ćete da čujete i u filmu, ali samo kroz kratku naznaku. Naime, film problematizuje samo jedan segment Lazinog života. Tragičnu ljubav sa mladom Lenkom Dunđerski. Više o drugim aspektima bivstvovanja i rada ovog osobenjaka, pa i o odnosima sa Teslom, gledaćemo u seriji koja će se tokom ove godine prikazivati na RTS-u. Nadam se da ćemo onda i uživati u svakom od njih u punim kadrovima, budući da su se u prvom delu filma scene iz Lazinog života tako brzo smenjivale, a trenuci ljubavi sa Lenkom opteretili ″sredstvima retardacije″, kako bismo u književnosti nazvali usporavanje radnje, i tako narušila skladnost strukture filma.

A mnogo je toga što bi se o Lazi moglo reći. Bio je prevodilac, prvi preveo Šekspirova dela, novinar, dramski pisac, doktor pravnih nauka, jedan od najangažovanijih intelektualaca svoga doba. Čovek o kome se mnogo pričalo i pisalo. Bio je interesantan i svojim savremenicima, ali i onima koji su dolazili posle.

Laza Kostić je oduvek intrigirao kulturnu javnost. Iza sebe je ostavljao zapise u vidu dnevnika, ali dobar deo njih nije sačuvan. Veruje se da je jedan od njegovih najbližih prijatelja zaslužan za to, budući da nije želeo da sve misli Lazine budu ogoljene. Sa druge strane tu su i različita dokumenta, zapisi, fotografije, ali i brojne studije naučnika, pisaca, pesnika koji su se na neki način bavili životom ovog umetnika. Stoga nije bilo teško rekonstruisati njegovu ličnost iako je trebalo uložiti mnogo istraživačkog rada.

Budući da su Šotrini filmovi i serije nekako uvek u ″u krupnom planu″ te se sve ocrtava na licu junaka, priča je počela upravo tako. Krupnim planom Vojina Ćetkovića koji tumači Lazin lik. Za mene u prvi mah ovaj susret bio je šokantan. Od samog načina na koji se budi, vrši ličnu higijenu, radi vežbe. Koliko god o njemu čitala, moja mašta nije išla tako daleko. Nakon filma sam tražila različite fotografije našeg pesnika ne bih li pronašla nešto što je Vojina Ćetkovića inspirisalo da baš na ovaj način donese ulogu i mogu reći da neki od elemenata svakako postoje. Likom ne podseća mnogo, ali u držanju se nešto može nazreti. Upravo ta pojava obeležila je ceo film. Sami njegovi gestovi, postupci obojeni su humorom i ono što svakako osvežava film jesu upravo ti humoristični elementi. Mom senzibilitetu oni su odgovarali, budući da su suptilni i nenametljivi, u kontrastu sa Lazinom pojavom koja je bila prilično nametljiva, pa u nekim segmentima i prenaglašena.

Ono što naglašavam jeste da bi filmu svakako trebalo pristupiti kao Šotrinom tumačenju Lazine i Lenkine ljubavi. Neosporno je da možete da saznate i pregršt informacija o tome šta je radio, na koji način stvarao, čemu posvećivao pažnju, od kojih institucija i veličina srpskog kulturnog života bio slavljen, a zašto i zbog svog glasnogovorništva bio zatvoren. Film prožimaju i istorijske činjenice te tako oni koji nisu detaljno upoznati sa delom ovog romantičarskog pesnika, mogu nešto i da nauče. Ipak, potrebno je napraviti i otklon, jer mnogo je onih elemenata koji su deo umetničke slobode. Zato je bilo zanimljivo videti kako Šotra tumači Lazine pesme, a u odnosu na to kako ih je uklopio u pojedine scene.

Kako ih je uklapao u dijaloge i radnju, verujem, tako je i doživljavao Lazine pesme. Akcenat je stavio na dve najpoznatije – onu iz naslova filma, i ″Među javom i med snom″, ali su svoje mesto u filmu našli i drugi Lazini ljubavni stihovi. Ono što je posebno ostavilo utisak na mene jeste to što nije zaboravljena Lazina igra jezikom. Kako je tvorio stihove, tako je stvarao i nove reči – neologizme, kovanice, čineći naš jezik lepšim, pevljivijim, uzvišenijim. Beznjenica, pletisanka, samo su neke od njih, a od određivanja osmeha Lenke Dunđerski kao razoružavajućeg načinjena je interesantna komična scena. Čini mi se da je važno o tome promisliti i videti da jezik može da ide napred, da se razvija i bogati, ali ne na uštrb standarda, čistote jezika i njegove lepote. Lepo je videti kako su se rečima služili oni kojima su one bile sredstvo za rad. A Laza se mnogo poigravao njima. Pa čak i onda kada je pisao anonimne kritike sopstvenih drama. Okolina ga zaista jeste doživljavala dvojako, kao čudaka odnosno genija. Ipak, tanka je linija. Ovo se dvoje nekako dopunjuju.

Lenkina i Lazina ljubav bila je platonska. Za one koji čitaju samo Lazinu poeziju ostvarila se tek u njegovim snovima, nakon što je Lenka umrla. Ipak, kolale su mnoge priče o tome da li su ostvarili vezu ili ne i kako je došlo do Lenkine smrti. Porodica Dunđerski izdala je saopštenje da je Lenka umrla od posledica tifusne groznice, dok je bilo i onih priča kako se ubila, umrla prilikom abortusa i slično. Šotra je na svoj način ispričao priču o njenoj smrti, ali i uključio one rajske, beskrajne prostore u kojima su se Lenka i Laza susreli. Ovaj segment veličanstveno opisuje pesma ”Santa Maria della Salute” te mi se zbog toga čini da svako kadrovsko ovaploćenje ovih stihova umanjuje njihovu vrednost. Telesna ljubav ostvarila se tek u snovima, kako je Laza o tome pisao u svojim dnevnicima, ali se čini da nijedno rešenje nije potpuno odgovarajuće i svodi pesmu na puko otvaranje granica između ovozemaljskog i onostranog. Upravo iz tih razloga poslednji kadrovi filma omeli su katarzu i ublažili oduševljenje. Kao nekome ko se bavi književnošću i ko je o ovom pesniku slušao i čitao iz različitih izvora, čak bi i samo naznačena, pa i neispričana priča o nebeskoj ljubavi Laze i Lenke, zaokružila priču. Ovako ju je scena Lazinog probijanja do oblaka na kome ga je čekala Lenka, poljuljala utisak o celom filmu i sve ono što je dobro stavila u drugi plan.

Ovim putem bih vam i kao veoma interesantno štivo preporučila Dnevnik Laze Kostića. Upoznaćete se sa njegovim snovima u kojima je imao gotovo žive susrete sa Lenkom Dunđerski i moći da donekle odmrsite klupko Lazine misteriozne ljubavi.

Muzika Vojkana Borisavljevića koja prati ovaj film zaista je predivna, nimalo nametljiva, već prilagođena u potpunosti onome što gledate. Scene u manastiru Krušedol velinčanstvenije su baš zbog predivne muzike. Stoga, i ljubitelji prefinjenog tona moći će da uživaju.

Ukoliko ste pak ljubitelji pozorišne umetnosti, podelila bih sa vama i jednu predstavu o Lazinoj i Lenkinoj ljubavi. U pitanju je predstava “Od raja do beznjenice” koja se igra u dvorcima ili pak lepo očuvanim starim zdanjima Srbije i namenjena je malom broju gledalaca. Kritike koje sam o njoj čula su veoma pozitivne, tako da je ona jedan od mojih planova za ovaj mesec. Ukoliko živite u blizini nekog dvorca možete se nadati da će ova predstava stići i kod vas. Oni koji žive u Subotici i okolini mogu je pogledati 13. februara u Gradskoj kući i sa jednog drugog aspekta se upoznati sa pričom o Lazi i Lenki. A za Beograđane, izvođenje je zakazano za 10. februar u Centru lepih umetnosti Jovana Kolundžije. Raspored izvođenja možete pratiti i u njihovoj Facebook grupi. Kada je budem pogledala, podeliću i sa vama utiske, a to možete učiniti i vi u komentarima na ovaj tekst.

Dok ne pogledate film ili čekate seriju predlažem da poslušate kako Petar Kralj govori stihove pesme ”Santa Maria della Salute”.

Da li ste gledali film i kakvi su vaši utisci? Takođe, volele bismo da čujemo i koja je vaša omiljena pesma Laze Kostića i šta je to o čemu biste voleli da čitate na Braninom blogu, a da je iz oblasti književnosti.

photos by Brana’s Divine World
camera used: Canon EOS 6D, lens: 50 mm, f 1.4
more information: Canon Srbija

_{*ovaj post nije sponzorisan}