Pripreme za dodelu Oskara: Kandidati za najbolji strani film

Kakav nam je samo filmski delikates pripremila Dragana za kraj ove nedelje i za oskarovski vikend. Samo ću reći: evropska, iranska i australijska kinematografija na jednom mestu. Post za istinske filmske sladokusce! 

———————

Najvažnija noć Holivuda je pred vratima, a kao i svake godine, napetost se koncentriše oko jednog naslova, sa strašću, bilo da pripadate krugu hejtera ili obožavalaca. U 2017. godini taj naslov je La La Land i samo je pitanje da li ćete likovati ili zakolutati očima ako zaista odnese dvocifren broj Oskara.

No, BDW tim se ovoga puta neće baviti kandidatima za najbolji film (mada smo ih prošle godine itekako komentarisali ovde i ovde), već ćemo iskorisiti priliku da skrenemo pažnju na nominovane u kategoriji filmova van engleskog govornog područja. Kokice, fotelja, akcija!

*Napomena: imena režisera, scenarista i glumaca pisali smo što smo preciznije umeli i unapred se izvinjavamo ukoliko je došlo do greške.

 

Under Sandet / Minsko polje

Zemlja porekla: Danska
Režija: Martin Sendvlil (Martin Zandvliet)
Scenario: Martin Sendvlil (Martin Zandvliet)
Glavne uloge: Roland Muler (Roland Møller), Lui Hofman (Louis Hofmann), Joul Besmen (Joel Basman)
Radnja: Grupa mladih nemačkih ratnih zarobljenika nakon Drugog svetskog rata dobija zadatak da golim rukama očisti dansku obalu od mina.

Za početak, malo istorije: tokom Drugog svetskog rata, sile Osovine su postavile na hiljade mina po celoj obali Danske, misleći (pokazaće se kasnije pogrešno) da će odatle početi ofanzivni napad saveznika. Nakon Normandije i konačnog poraza 1945. godine, Danci su rešili da iskoriste upravo nemačke ratne zarobljenike za raščišćavanje mina sa svojih plaža, vodeći se onom: “Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada”. Međutim, među ratnim zarobljenicama našli su se i dečaci, koji su uvedeni u rat kao poslednja slamka spasa. Oni, pak, nisu bili pošteđeni opasnog zadatka uklanjanja mina, zbog čega mnogi istoričari optužuju Dansku za ratni zločin prema deci.

Jasno je od početka da se ovako postavljena priča neće završiti bez tragedije. Zabrinuće vas drhtavica i nesigurne ruke tinejdžera svesnih da ih i najmanja pogreška može koštati života. Ne pomaže to što je za golobrade mladiće zadužen surovi vodnik Rasmusen, nimalo oduševljen što mora da se bavi neprijateljskom omladinom. Međutim, vremenom i on prestaje da ih posmatra kao “topovsko meso”, da bi se do kraja filma suočili kao ljudi, bez tereta zastava, tuđih planova i politika. Kliše? Ali, dobro izveden.

Kao nekome ko je navikao na američke ekranizacije, prvi utisak bio je da ovo nije holivudski ratni film. Ne postoji epska muzička tema, suza grčevito zadržana u očima junaka, snažna borba za “američki način života” i slični detalji koji obavezno skliznu u patetiku. Ne mogu da kažem da u ovom delu nema takvih tendencija, ali je napravljeno sa ukusom, bez pretenzija da edukuje, već možda samo da postavi pitanje – ko su, u stvari, dobri, a ko loši momci

Zašto vredi pogledati? Zato što je u pitanju drugačiji pogled na rat, upravo onaj za koji ste uvereni da znate ko je heroj, a ko aždaja, kao i na njegove posledice koje mogu da traju dugo nakon potpisivanja primirja.

Toni Erdmann / Toni Erdman

Zemlja porekla: Nemačka
Režija: Maren Ad (Maren Ade)
Scenario: Maren Adi (Maren Ade)
Glavne uloge: Piter Zimonišek (Peter Simonischek), Zandra Huler (Sandra Hüller)
Radnja: Otac pokušava da se približi svojoj odrasloj, veoma zauzetoj kćeri kroz šalu i komiku.

”Da li si ti ljudsko biće?”, otme se Vinifredu tokom razgovora sa strogom i upeglanom Ines, njegovom ćerkom. Taj trenutak na najbolji način sažima jednu od, za mene, najjačih poruka ovog filma, a to je da smo, u svoj trci, zaboravili da se istinski smejemo, a previše dobro naučili veštinu usiljenog keza, da prihvatimo casual seksizam i uvijemo svoje stavove u slatke, lako svarive oblande.

Ipak, tu su ljudi poput Vinifreda, koji se uz pomoć proteze i perike transformiše u Tonija Erdmana, biznismena, lajf kouča ili ambasadora, sve sa ciljem da protrese svoju ćerku i vrati malo autentičnosti u njen programiran život. Njoj je više nego očigledno neprijatno zbog njegovih šarada, ali on gura svoje izmišljene priče, tiho verujući da će sabotažom uspeti da je spase.

Na primer, Ines nikad ne bi pogledala nemačku komediju od dva i po sata, koliko Toni Erdman traje. Moram da priznam – i ja sam jedva izdržala. Ne zato što me je samlela korporativna mašina, već zbog drugačijeg tempa evropske kinematografije. Naime, smatram da evropski filmovi teku dosta sporije nego holivudski, dozvoljavaju sebi da se u kadru ništa ne dešava osim emocija, reakcija, čekanja. Konkretno u ovom ostvarenju, publika može da oseti sav stid Ines koji izaziva njen smešno odeveni otac svojim luckastim predstavama. Taj specifičan stil pripovednog toka može da vam odgovara više ili manje – meni je ipak trajalo predugo. No, ne mogu da kažem da se nisam zapitala o tome koliko često dozvoljavam da čista, nepatvorena, sasvim slučajna razonoda bude deo mog života…I kako da je prizovem da svrati češće.

Zašto vredi pogledati? Zbog dirljivo prikazanog odnosa roditelja i deteta koji su odrasli u potpuno drugačiim svetovima. Zbog toga što je upravo iz Nemačke, na koju odavde gledamo kao na sedište produktivnosti i super-efikasnosti, stigao film koji upravo taj sistem kritikuje.

Tanna / Tana

Zemlja porekla: Australija/Vanuatu
Režija: Martin Batler (Martin Butler), Bentli Din (Bentley Dean)
Scenario: Martin Batler (Martin Butler), Džon Koli (John Collee), Bentli Din (Bentley Dean)
Glavne uloge: Mari Vava (Marie Wawa), Mungau Dain (Mungau Dain), Marselin Rofit (Marceline Rofit)
Radnja: Priča o zabranjenoj ljubavi dvoje mladih pripadnika plemena Jakel sa dalekog ostrva na Pacifiku.

Ukratko – da su Romeo i Julija živeli na ostrvu na Pacifiku osamdesetih godina dvadesetog veka, on bi se zvao Dain, a ona Vava. Ne, ovaj film vas neće impresionirati originalnom pričom, jer ste sličnu već čuli.

Verovatno vas neće osvojiti ni režija, jer nećete moći da se otmete utisku da gledate dokumentarac koji se ”pretvara” da je igrani film. Nije ni čudo, jer su autori poznati po ovom žanru, što nije samo po sebi loše, ali dodela Oskara ipak nije taj tip takmičenja. Iako su emocije predstavljene možda sirovije (ili čistije?) nego što smo navikli, iako je priroda neverovatno lepa u svojim kontrastima raskošne prašume i maglovitog vulkana, nešto ipak nedostaje.

Ono što bi, pak, moglo da vas impresionira jeste da su “glumci” u ovom filmu zapravo pripadnici plemena Jakel koji i dan-danas žive u skladu sa svojom tradicijom i koji su, za naš veliki ekran, odigrali svoju legendarnu istinitu priču. Neobično, a opet logično, zar ne, imajući u vidu da je očuvanje njihovog načina života zasnovano upravo na pričanju priča.

Ovaj, u najmanju ruku, neobičan “kasting” navešće vas da razmišljate kako je izgledalo pravljenje filma, kako su ovi ljudi reagovali na kamere, mikrofone, snimanje iz više pokušaja, gledanje materijala i ostalih aktivnosti i rekvizita koji prate filmsko stvaralaštvo. Čak mi je palo na pamet da li će možda neko od njih prisustovati manifestaciji i prošetati crvenim tepihom. Njihovo iskustvo je film koji bih želela da pogledam, mada sam sigurna da bi se prenerazili na vreme i okolnosti u kojima živi najveći deo planete.

Zašto vredi pogledati? Zato što dešavanja “iza scene” zaslužuju nagradu i zbog toga što uspeva da dočara sasvim drugačiji način života koji je ostao netaknut uprkos spoljnim turbulencijama.

En man som heter Ove / Čovek po imenu Uve

Zemlja porekla: Švedska
Režija: Hanes Holm (Hannes Holm)
Scenario: Hanes Holm – scenario (Hannes Holm), Fredrik Bakman – roman (Fredrik Backman)
Glavne uloge: Rolf Lasgord (Rolf Lassgård), Bahar Pars (Bahar Pars), Filip Berg (Filip Berg), Ida Engvol (Ida Engvoll)
Radnja: Uve, po prirodi namćor, odlučuje da okonča svoje postojanje na ovoj planeti, ali život mu remeti planove.

Ovaj film će vam ili biti simpatičan ili će vas iznervirati.

Naime, osnova priče je već viđena – namćor poodmaklih godina po imenu Uve, zavodi red u komšiluku, ubeđen je da je jedino kvalitetno vozilo švedski sab i odlučno gura sve ljude od sebe nakon smrti svoje supruge. U više navrata on čak pokušava da se ubije ne bi li joj se pridružio, ali neprestane slučajnosti ga uvek ometu u gotovo poslednjem trenutku. Jedna od njih je novopridošla komšinica, koja vedrim stavom i povremenom netrpeljivošću prema njegovoj grubosti, uspeva da omekša njegovu strogoću.

Ulogu Uva odlično tumači Rolf Lansgord, dok je njegova susetka veoma šarmantna Bahar Pars. Međutim, ovo je tip filma koji vrlo očigledno služi da vas razvedri – rečima Njujork Tajmsa: cinematic comfort food. Inače rado gledam takve filmove, ali ovaj mi nije bio dovoljno zabavan i drag, već pun očekivanih elemenata. Supruga Uva je pravi zračak sunca, sušta suprotnost njemu; glavni neprijatelj su birokrate, tj. “belokošuljaši”; istovremeno mu u život ulazi žena iz Irana i persijska mačka, i tako dalje. Sa druge strane, prošlost glavnog junaka je veoma detaljno razrađena i, po mom mišljenju, značajno podiže ocenu inače prosečnog feel good filma.

Zašto vredi pogledati? Zato što je lagan, ali ne i isprazan.

Forushande / Trgovački putnik

Zemlja porekla: Iran
Režija: Asgar Farhadi (Asghar Farhadi)
Scenario: Asgar Farhadi (Asghar Farhadi)
Glavne uloge: Tarane Alidosti (Taraneh Alidoosti), Šahab Hoseini (Shahab Hosseini)
Radnja: Nakon što mu je žena iznenada napadnuta, Emad pokušava da pronađe napadača i vrati mir u svoj dom.

Biću iskrena – sve vreme dok sam gledala film, imala sam osećaj da nešto propuštam. Nije mi bila jasna dinamika, kao ni aluzije na dramu “Smrt trgovačkog putnika” Artura Milera (koju nisam pročitala, doduše), tražila sam obrt gde ga nije bilo i radovala sam se se kada je, sredinom filma, napetost naglo porasla tako da se zapravo, u mojom očima, “nešto dešavalo”. Priznaću vam i da sam postala svesna nivoa svog nerazumevanja tek nakon detaljnijeg istraživanja i kritika koje su pominjale povezivanje Istočne i Zapadne kulture, veštu naraciju reditelja (inače nagrađenog Oskarom 2012. godine za film “Razvod”) i tumačenja iz perspektive Trampovog stava prema migrantima ?! Izgleda da u filmu postoji više slojeva nego što sam mogla da pretpostavim, ali zabadava, kada se ja kao gledalac nisam ni u jednom trenutku osetila uvučenom u priču.

Zašto vredi pogledati? Ukoliko vas nisam odgovorila svojom “recenzijom”, onda sam vas sigurno zaintrigirala 🙂 Pogledajte radi sopstvene filmske edukacije, proširite svoje shvatanje filma i kako bi on trebalo da izgleda. To je, uostalom, i bila ideja ovog teksta – da vam predstavimo nešto novo i ponudimo svoj doživljaj ovogodišnjih nominacija.

 

Da li ćete pratiti dodelu Oskara ove godine? Imate li favorita među stranim filmovima? Očekujemo vaše utiske u komentarima!

Danju PR operativac, noću pisac, čitateljka, gledateljka i plesačica. Ona brzo hoda, smiruje je gledanje u vodu i ništa je ne raduje više nego nova zanimacija. Reči su njene boje, oružje i inspiracija.

3 Comments

Leave a Reply

Enter the number *