Jazz vodič kroz Beograd

j04

Po običaju, Nikola Todorić, stalni saradnik BDW-a, donosi nam fantastične predloge na račun beogradske kulturne scene. Ovaj put vodi nas do njemu omiljenih jazz adresa. Spremite se da otkrijete jedan drugačiji Beograd. 

———

Moje upoznavanje sa osnovama džeza teklo je veoma sporo. Počelo je u Londonu 1998. godine. U tom gradu je sve moguće, pa čak i to za vreme jednog letnjeg kursa promenite muzički ukus. Priznajem, te godine sam kupio i Madonin Ray Of Light, ali i kompilaciju Besi Smit. Godinama kasnije, kada sam počeo da živim u Beogradu, počeo sam i da istražujem džez klubove. Dao sam tada sebi zadatak koji, kada malo bolje razmislim, i dalje traje. Beležio sam drage džez adrese, a to radim i danas. Iz tog svog malog adresara izdvojio sam 5 mesta. To je sasvim lični izbor koji pokazuje da džez u Beogradu nije mrtav.

 

*Muha bar
(Kralja Petra 18)

Za različite ljude džez ima različito značenje. Nekoga asocira na slobodu, nekoga na crnu muziku i snagu kojom je osvojila i belce, počev od zadimljenih klubova Nju Orleansa, pa  sve do Evrope. Za nekoga je to muzika koju sviraju muškarci, a pevaju žene. Opet, drugima je toliko stran da će reći da je džez umetnost za odabrane koju ne razume svako. U časopisu Gradac, podvukao sam ovu rečenicu iz uvodnika Milene Alempijević, a sada ću vam reći zašto. Kada je je jednom prilikom simpatična, postarija gospođa upitala šta je to džez, pijanista Fets Voler je uzdahnuo i odgovorio: ”Madam, ako do sada niste saznali, nemojte  se petljati s tim!” Možda je ovo bila šala, jer svako ima pravo da otkriva džez i bira ono što mu se dopada, baš kao što to radi i sa rok ili pop muzikom.

Za mene je džez ponedeljak uveče. To je vreme za Muha bar, mesto koje menja raspoloženje jer nam je ponedeljkom to potrebno. Alfons Muha, češki slikar secesije, dizajner plakata i pozorišnih scenografija, bio je inspiracija za ovaj prostor – počev od samog naziva pa sve do sitnih detalja enterijera. Zaljubićete se u njegove devojke koje liče na vile i videćete ih gde god da pogledate. Ritam džeza odskače tako da zaboravim da je ponedeljak i nesvesno se svaki put ovde zadržim kao da je subotnje veče. Priznajem, ne bi bilo tako da ne peva Nada Pavlović i ne svira njen bend. Inače, moj ponedeljak koji obično prati glavobolja, završavao bi se uz Netflix.

 

*Sinnerman
Trg Nikole Pašića 3

U Sinnermanu sam upoznao devojku koja može da nađe lepotu u svemu. Priznaćete da je to neobična osobina. Ona studira teoriju muzike na Akademiji i sakuplja razne definicije džeza, tražeći ih svuda. Zapisuje ih sve, od onih stručnih, do potpuno laičkih i slobodnih i uvek beležnicu sa sobom. Život bez toga bi joj bio dosadan. “Šta si poslednje zapisala”, pitam je dok čekam da ona razveže zapetljane gajtane slušalica jer je na putu ka baru slušala Majlsa Dejvisa King of Blue. „Pronašla sam prevod teksta Bila Kroua, to je inače jedan kontrabasista iz Njujorka koji je pisao o raznim anegdotama i naveo definiciju Djuka Elingtona koji je rekao da je džez kao neki mladić s kojim ne biste želeli da se vaša ćerka zabavlja.

Sinnerman je mesto bunta, sa pogledom za razglednicu. ”Slikaćeš ovo za Instagram, zar ne?”. ”Da”, odgovaram joj i razmišljam koliko je ovo mesto lepo u svojoj jednostavnosti. Preko dana, to je jedan običan bar, a uveče, vikendom, padate u iskušenje da ustanete, igrate uz glasnu muziku i postajete lopov koji krade još malo vremena, ostaje ovde do fajronta i odlazi tek onda kada bend počne da pakuje instrumente. Ovo je savršena opcija za petak uveče, ekipa je kul i osećate se kao u vremenskoj kapsuli, polumračnoj, zadimljenoj i punoj svinga. Ukratko – sinners, welcome!

 

*Das Boot
Kapetan Mišina 6a 

Od svih stilova koje džez ima, acid je za mene najneobičniji. Nije dosadan i kombinuje elemente džeza, fanka, soula, diska i hip hopa. Odlična je klupska muzika, nastala osamdesetih godina, da bi devedesetih bila na svim top listama. Zvuči kao elektronska muzika, ali  se svira na klasičnim instrumentima. Kasnije se to promenilo, pa je uvođenjem novih intrumenata nastao nu jazz koji je meni najlepši na Molokovom albumu Things to Make and Do.

Najbolji acid pušta se u klubu Das Boot koji je beogradski odgovor na čuveni njujorški Village Vanguard. ”Ukrcavanje”  je oko 22 sata, ulaz je slobodan, a ponedeljkom uveče sviraju poprilično dobri bendovi koji pokazuju šta sve umeju. Na primer, Goran Grbić Trio svira u čast Čet Bejkreu i njihova muzika vas ovde dugo zadržava. Nećete razmišljati o tome da promenite mesto, ali check out je oko 1 posle ponoći. Moja prijateljica iz Berlina, ozbiljan džez detektiv čija je misija da putuje po Evropi i dosledno istražuje, uvrstila je ovo mesto u svojih top 20.

 

*Akademija 28
Nemanjina 28

Na svirci u Akademiji 28 prvi put sam bio pre tačno deset godina. Tada sam mislio da je ovo mesto nešto poput kafeterije za studente Akademije umetnosti. Jeste, ali samo preko dana. Uveče je scena za dobre bendove, tu je i bioskop, pozorišni i likovni program. I baš sada, ovih dana, Akademija 28 proslavlja dan kada je objavljena prva džez ploča, 26. februara 1917. Ova manifestacija zove se Rođendan džeza i prvi put je održana 2006. godine. U velikoj pozorišnoj sali svirao je Jovan Maljoković koga sam jednom intervjuisao, baš pred izlazak njegovog poslednjeg albuma. Pričao mi je o džez barovima iz svoje mladosti i o svojoj prvoj vrtoglavici od uzbuđenja kada ga je, u Malom klubu u Domu sindikata na scenu izveo čuveni trubač Fredi Habard, tada broj jedan u svetu, kako bi zajedno svirali. ”Nikada ne možete da kažete da ste naučili sve. Džez je mizika koja nema kraja” – baš tako mi je rekao čovek koji svira saksofon više od 50 godina.

Akademija 28 ne takmiči se ni sa jednim drugim mestom u gradu. Važno je da u njemu prepoznate lep retro stil jer je po tome jedinstven. Nekako, osećate da je vreme stalo i mislim da je publika koja dolazi ovde naučena na to. Ovde se vodi računa o programu, uvek nastupaju dobri bendovi, a možete sresti i velike džez znalce kojima možete da priđete i razgovarate sa njima.

 

*Jazz klub Mihailo Miša Blam
Kralja Petra 71 a

”Grad džeza ne nalazi se na nekom određenom geografskom prostoru. On se nalazi i bilo gde i svuda, na svakom mesto na kome možete da čujete njegov prepoznatljiv zvuk koji vas pokreće. On nema svoje administrativne granice, dekrete lokalne uprave, nema policiju ni vatrogasce”, pisao je Djuk Elington.

Beograd je nedavno dobio jedno novo mesto koje ga svakako čini džez gradom. To je klub koji nosi ime Miše Blama, legende srpskog džeza. Pored toga, ovde se nalazi i kulturni centar, škola džez pevanja i muzej čija se zbirka polako postavlja, a koju je Miša sakupljao sve do smrti. Već su izloženi plakati za džez festivale i koncerte (od kojih neki nikada nisu održani).Oni sažimaju jedan vizuelni jezik koji se koristio da pozove publiku na svirke pre Drugog svetskog rata, a i kasnije u posleratnom vremenu kada je džez bio popularan. Ono što je meni veoma važno u ovoj lepoj priči jesu sačuvane note koje su pisane u nacističkom logoru. Pisali su ih članovi prve džez grupe na Balkanu Miki džez orkestra i svi su bili Jevreji. I ovaj klub, nalazi se baš u Jevrejskoj opštini. Svirke su sredom, petkom i subotom, ali klub radi i ostalim danima do 22 sata.

 

Ovo su bila moja sveta jazz mesta, a sada bih jako voleo da čujem koja su vaša i šta uopšte mislite o ovoj vrsti muizike. Raspišite se! Jazz to zaslužuje.

*ovaj post nije sponzorisan

2 Comments

Leave a Reply