Uvod u alternativnu kulturnu scenu Beograda

Nikola Todorić, stalni saradnik Brana’s Divine Worlda, inače urednik kulturne rubrike u Politikinom Bazaru, u današnjem postu donosi nam novi niz fantastičnih umetničkih preporuka. Ovaj put, zajedno ćemo zakoračiti u jedan drugačiji Beograd – alternativni Beograd.

——————-

Beogradu dobro pristaje alternativna scena. Mnogo bolje nego neoturbofolk mesta koja nas podsećaju na inflaciju. Između ta dva sveta mora da se napravi razlika. O ovom prvom svetu saznajem iz dana u dan sve više. U njemu nema glamura niti je on potreban. Pozorišta nemaju zgradu niti ispred nje fontanu, galerije nemaju precizno radno vreme, pozorišne trupe putuju i igraju predstave gde god mogu, publika ne sedi i ćuti već postaje reditelj, scenograf, koreograf… To je svet slobode, zato – oslobodite se i krenite. Ovo su moja tri predloga od kojih valja početi.

 

*Dah Teatar

U vreme kada je osnovan, 1991. godine, bio je pozorišna trupa sa političkim stavom. Jedino tako mogao je da funkcioniše u zemlji koja je potonula u građanski rat. Tada nisu postojale nezavisne organizacije u kulturi, pa ni nezavisna pozorišta ili trupe, tako da su dugo morali da objašnjavaju čime se to oni zapravo bave.

A oni su, pre svega, hteli da naprave pozorišni kolektiv, gde su gradili drugačiji, moderan i eksperimentalni teatar, gde su tekst, pokret i muzika imali podjednaku ulogu i gde se razvijala zajednica koja deli i estetske i etičke vrednosti.

Nama je bilo neetički da žmurimo pred tragedijom koja se dešavala i da se bavimo pitanjima takozvane visoke umetnosti. Hteli smo da radimo u tradiciji pozorišnih laboratorija, poznatih u svetu. Morali smo potpuno da se posvetimo dugogodišnjem profesionalnom razvoju u uslovima koje pre svega mi sami kreiramo priča mi Dijana Milošević, rediteljka DAH Teatra i profesorka na IUI.

Samo ime Dah znači život, nešto bez čega se ne može. Kada bih morao da izdvojim samo jednu posebnost njihovog rada onda bi to bio postupak kreiranja predstava jer tako nešto nikada ranije nisam video. Oni ne kreću od dramskog teksta već od teme koja ih zanima. U odnosu na temu donose mnoge materijale, literaturu, dramske tekstove, muziku, rekvizite i tek onda na probama kreiraju predstavu. Specifičan je i proces rediteljske montaže, gde reditelj, postupkom koji je kao filmska montaža, montira materijale u jednu celinu koja polako postaje predstava. U ovom procesu i glumci i ostali saradnici su isto tako autori.

Kod nas je jako teško baviti se eksperimentalnim izrazom i voditi jedan alternativni umetnicki centar – kaže Dijana. Brojni su razlozi zašto je naša sredina tako konzervativna: od ekonomskih do istorijskih. Bila sam jako dirnuta kada je mladi glumac koji je bio kod nas u školi napisao da su oni deca noći jer su rođeni i žive u veoma mračnim vremenima.

Zato smem da kažem da je DAH Teatar svetionik, iako se i oni koji su ga stvorili ponekad pitaju da li sve ovo ima smisla. Kada dođu takvi trenuci oni se sete reči jednog kolege koji je rekao – Mi nemamo pravo da odustanemo!

Beleška:

od skoro, DAH Teatar preselio se u prostor KUD-a Abrašević u Resavskoj ulici u Beogradu.

Moja preporukapredstava ”Možda sanjati”

 

*ZMUC

Zemunski mali umetnički centar osnovan je sa idejom o umetnosti kao alatu za društvene promene, kako bi sa margine uticao na bitne tokove u umetnosti i kulturi. Ali, iako sam tako pomislio, on nije nastao kao plod neke ideologije već iz društvene nužnosti. Decentralizovanost ZMUC-a, u odnosu na Beograd, uticala je na to da i njegovi učesnici i njegova publika budu oni koji su spremni na izmeštanje, jer ne mora sve da se dešava u centru Beograda.

Ovde sam video šta znači biti dosledan u nedoslednostima. Radno vreme je od KAKO do KAD. To samo znači da je ovo mesto za nedisciplinovan i slobodan duh, a jedina ekonomija za koju se zalaže i koju je uspeo da pokrene jeste emotivna ekonomija.

Mi smo želeli odsustvo kontrole i discipline. I dobili smo specifičan vid organizacije koji karakteriše spontanost i kreiranje ad hoc situacija. Naše avangardno nasleđe manifestuje se kroz mogućnosti da napravimo prekoračenja u odnosu na dostupne resurse – objašnjavaju mi njihovi članovi i priznaju da su izdajnici, jer su izdali svoj prostor slobode na Zemunskom keju i preselili hardware u KC Magacin u Kraljevića Marka, ali su software instalirali u takozvani region Zapadnog Balkana.

Beleška:

Nedavno su sa Društvom protiv korupcije (DRPKO) osnovali Muzej korupcije koji je interdisciplinarni projekat. Cilj je da se proširi polje percepcije korupcije na moralnu nesposobnost građana da čine stvari za dobrobit zajednice. Svrha je edukacija mladih i podrška borbi protiv korupcije putem javnih akcija.

Preporuka: Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je njihovo Udruženje debelih biciklista – za sve od 7 do 177 kilograma. Tako se ohrabruju ljudi da voze bicikl bez opterećenja koliko su debeli i koliko im je skupa oprema. Prošle godine vozili su od Zemuna do Firence. Popravite kondiciju i pridružite im se u nekoj od narednih tura.

 

*ApsArt

Ovaj centar za pozorišna istraživanja osnovan je sa da bi se pozorište donelo u zatvore. Učesnici predstave pišu, pripremaju i igraju svoje životne priče ili one koje sami osmisle. U takvom pozorištu razlika između života i fikcije skoro da ne postoji, a razlika između glumaca i publike ukida se te svi koji prisustvuju predstavi u isto vreme i učestvuju u njenom kreiranju. Znajući ovo, shvatio sa da je takvo pozorište moćno sredstvo spoznaje, komunikacije i osvešćivanja sopstvenog položaja i prava. Drugim rečima, ApsArt pozorište je alat za razvoj ličnosti. Naravno, pozorište postoji i van zatvorskih zidova.

Često kažemo da mi ne dovodimo ljude u pozorište, već pozorište ka ljudima. Igramo i radimo gde god je to moguće i potrebno, a potrebno je svuda i svima: od zatvora, bolnica, do škola, vrtića, ulica i festivala. Naše pozorište nema skoro ničeg sličnog sa onim što ste navikli da vidite u recimo Ateljeu 212, JDP-u ili bilo kom drugom sličnom pozorištu. Mi smo ad-hoc dramski studio koji stvara predstavu od materijala i priča koje dobijamo od samih učesnika, a sami učesnici je najčešće i izvode. Tako nastaje nešto jedinstveno i neponovljivo: jedna vrsta dokumentarnog pozorišta zasnovanog na igri, improvizaciji i realnim životnim pričama – priča mi Aleksandra Jelić, pozorišna rediteljka i osnovač.

Neke njihove predstave bile su opasne i zabranjivane. Poslednja koju su radili je Kuća velikog rata, pozorišni rijaliti šou nastao u radu sa mladima na temu nacionalizma. Gledajući tu predstavu shvatio sam da nisam samo posmatrač, već njen autor, glumac, reditelj, scenograf. U predstavi nema ničega što niste sami napravili i što vas nije na neki način povelo napred. Predstava je jedan uzbudljiv interaktivni događaj, primenjeno pozorište koje je blisko običnom čoveku.

Beleška:

Pozorište je radilo u sali mesne zajednice Studentski grad na Novom Beogradu. Prostor su dobili na korišćenje zajedno sa još nekim organizacijama od Opštine. Posle 12 godina ostali su bez elementarnih uslova za rad. Iako su renovirali prostor, ostali su na ulici zbog raznih birokratskih zavrzlama. Tako je priča o ApsArtu, ujedno i priča o tome koliko je teško održati jedan alternativni kulturni centar čak i na marginama. Ali, odustajanje ne postoji kao opcija.

Preporuka:

Posetite njihove razvojne dramske radionice za decu i roditelje ili prođite kroz obuku za buduće dramske praktičare.

*ovaj post nije sponzorisan

Foto: Una Škandro, Nebojša Petrović, Stefan Stojanović

 

Be first to comment

Enter the number *