Zapisi iz Abu Dabija – I DEO – Pobeda nad strahom od dugih letova i poseta Džamiji šeika Zajeda

Kada mi je u aprilu 2015. godine stigao mejl u okviru kojeg sam pozvana da sa kolegama novinarima provedem deset dana na Tajlandu i svoje utiske o putovanju prenesem na blog, moj odgovor je bio: ”Ne”. Kada je sledeće godine stigao sličan poziv za put do Tokija, a potom i do Indonezije, moj odgovor je ponovo bio: ”Ne”. Sva tri poziva sam odbila iz istog razloga: strah od dugih letova. Mogla sam da podnesem kraći boravak u vazduhu i u to vreme sam takve letove uveliko praktikovala, međutim svaka pomisao na boravak u avionu duži od dva sata u meni je budila parališući strah.

A onda je u februaru ove godine stigao poziv na putovanje do Abu Dabija. Moj odgovor je ponovo bio ”Ne”, samo što sam za razliku do prethodnih situacija ovaj put odgovor uputila sebi i strahu koji sam svih ovih godina gajila.

”Dosta je. Prihvati oberučke život i sve što ti je pružio”, skoro da sam naglas izgovorila bodreći se.

Ma koliko da je zvučalo lako, čini mi se da teži dijalog od ovog nisam vodila. Ipak, za razliku od svih prethodnih neuspelih pokušaja da sebe na isti način ohrabrim, ovaj put sam osetila neku posebnu dozu entuzijazma, samopouzdanja i snage. Nošena tim osećajima, ljubaznoj Svetlani, predstavnici Turističke organizacije Abu Dabija i kasnije našem vodiču, odgovorila sam istog trenutka. Nekoliko mejlova kasnije, prvi detalji su bili utvrđeni. Put je potvrđen i ja nisam imala kud jer jedino što me je više plašilo od dugih letova jeste sopstvena neprofesionalnost. Dakle, otkazivanje leta nije bila opcija. Tako sam sebe sam dovela u bezizlaznu situaciju i ispostavilo se da je to je bilo najbolje što sam mogla da učinim.

2 minuta koja su sve promenila

Nedelje koje su usledile nakon te prepiske za mene nisu bile nimalo lake. Svakodnevno bih se minimum tri puta pokajala zbog svoje odluke i isto toliko puta pronalazila snagu da sebe iznova bodrim i podsećam na sve lepo što me očekuje. Detaljnije o tom periodu pisaću vam u jednom zasebnom postu koji ću u celosti posvetiti svojoj borbi sa strahom od letenja. Zato ću sada ubrzati priču sve do trenutka kada se naša mala grupa sastavljena od blogera i novinara obrela u Air Serbia’s Premium Lounge delu aerodroma Nikola Tesla i uživala u preukusnom obroku i iskustvu tako drugačijem od onog tipičnog aerodromskog.

Činjenica da je Jovana bila uz mene, da smo bile u grupi, da su svi bili odlično raspoloženi i da me je evidentno čekala jedna od najvećih avantura u životu, činila je svoje. Osećala sam se istinski uzbuđeno i ponosno. Sve do trenutka kada smo ušli u avion i počeli pripreme za poletanje. Strah je naprasno počeo da se pojačava da bi tokom poletanja dostigao svoju kulminaciju. I bio je jak. Izrazito jak. Ali čitava dva minuta. Da, toliko mi je trebalo da istrpim, stisnem zube, dopustim mu da odradi svoje, a onda se povuče poražen jer nije imao kud.

Posmatrajući preljubazne članove posade Air Serbia aviona kojim smo leteli direktno do Abu Dabija, sticala sam sve više sigurnosti i samopouzdanja. Njihova smirenost mene je smirivala, njihovi osmesi mene su navodili da se smešim, njihova ljubaznost na mene je uticala lekovito. Dvadeset minuta kasnije, leteli smo na visini od nekoliko desetina hiljada metera, a ja se u životu nisam osećala ponosnije. Pobedila sam svog najvećeg neprijatelja – sopstveni strah. I skoro da sam mogla da ga zamislim kako posramljen čuči u zadnjem delu aviona, svestan svog poraza i poniženja. Bila je to velika noć u mom životu. I fantastičan uvod u ono što ćemo doživeti narednih dana u Abu Dabiju.

A onda, belina koja očarava

Još dok smo bili u Emiratima, znala sam da ću seriju postova otvoriti onim o poseti Džamiji šeika Zajeda. Nisam mogla da zamislim lepši i autentičniji uvod od fotografija ovog velelepnog zdanja čija veličine, lepota i elegancija zadivljuju.  Reč je o najvećoj džamiji u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, inače po veličini osmoj u svetu. Otvorena je 2007. godine, tri godine nakon smrti čoveka čije ime nosi i koji je bio i glavni finansijer njene izgradnje. Da, reč je o šeiku Zajedu, osnivaču i prvom predsedniku Emirata, ali i idejnom tvorcu ove građevine, otvorene za sve posetioce bez obzira na njihovu nacionalnost i veroispovest.

Da se na izgradnji džamije nije štedelo, jasno vam je i pre nego što stignete do mermernog pločnika koji je okružuje. Čak i dok je posmatrate iz prevoznog sredstva kojim do nje dolazite (pešačenje u Abu Dabiju nije opcija jer pešačkih zona skoro i da nema usled surove klime i velikih vrućina) zadiviće vas svojom veličinom i belinom. Osim što simbolizuje mir, bela boja mermera, inače najvećim delom uvezenog iz Makedonije, odabrana je jer efikasno odbija sunčevu svetlost. Iz istog razloga stanovnici Abu Dabija uglavnom voze bele automobile, a muškarci nose bele dišdaše i kufije, odnosno haljine i marame.

Kada smo već kod odeće, osvrnuću se na pravila oblačenja prilikom odlaska u džamiju. Garderoba u kojoj dolazite do džamije mora biti široka, nikako providna, dugih rukava i nogavica. Prilikom same posete džamiji svaka žena, bez obzira na verispovest, mora da nosi ogrtač, odnosno abaju, a na glavi maramu kojom će prekriti kosu. Kod muškaraca pravila su daleko liberalnija: nema potrebe za prekrivanjem glave, majice su dozvoljene kao i dugi šortsevi.  Dama koja je bila naš vodič za sve žene je imala spremne abaje što je negde i uobičajna praksa kod turista s obzirom na to da retko ko ima svoju.

U džamiju se ulazi bos, a obuća se ostavlja na policama, posebno predviđenim za to. Preko mermernog dela bosi dolazite do unutrašnjosti same džamije, odnosno tepiha koji nosi laskavu titulu najvećeg na svetu i koji je napravilo hiljadu žena iz Irana. Osim tepiha, svetski rekord u veličini drži i luster napravljen od Svarovski kristala, a u obliku datule, biljke čiji su plod urme, omiljena poslastica u ovom delu sveta. Takođe, na svetu najveća kupola na jednoj džamiji jeste upravo ona podignuta nad glavnom zgradom za molitvu šeik Zajedove džamije.

Pravila ponašanja su stroga koliko i ona za oblačenje. Nema držanja za ruke, nema ljubljenja, ali ni provokativnog poziranja (trivija: zbog ovog poslednjeg Rijana je svojevremeno zamoljena da napusti prostor oko džamije).

Kako smo džamiju obišli u kasnim popodnevnim časovima imali smo prilike da vidimo kako izgleda u sumrak, kada se osvetljenje na njoj tek pali. To je jedan potpuno novi prizor u odnosu na onaj koji zateknete tokom dnevne svetlosti. Bela boja mermera polako poprima plavkastu nijansu, koja u kombinaciji sa žutom svetlošću tek upaljenih svetiljki, celom prizoru daje dozu mističnosti i neke posebne svečanosti.

Sve me je to usrećivalo. Neizmerno. Jer, ne samo da sam bila na jednom tako specifičnom mestu, potpuno drugačijem od prizora na koje sam navikla u Evropi, već ni u tragovima nisam osećala svu onu bojazan i slutnje koje su me mučile nedeljama pre samog puta. Konačno sam uživala, bez obzira na to što sam bila hiljadama kilometara daleko od svoje sigurne zone, od najbližih, od poznatog. Abu Dabi mi nije dozvoljavao da mislim ni na šta od toga. I bila sam mu zahvalna. Kao nijednom drugom gradu pre. I jedino što sam osećala bilo je istinsko radovanje svemu što je sledilo, a sledilo je toliko toga. Ali, to je priča za sledeći zapis iz Abu Dabija.

wearing: all by TIFFANY PRODUCTION;
ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

Thank you for sharing some love! I really appreciate every single word of you!

2 Comments

  • Reply May 31, 2017

    Milena

    Svaka cast Jovani za odlicne fotografije!
    Tebi, draga B, svaka cast za prevazidjeni strah i zato sto si nam fenomenalno docarala deo Abu Dabija (posledica prevazidjenog straha, inace posta ne bi ni bilo 🙂 )! Zelim ti da sto vise putujes, da citamo pozamasne travel postove i da nastavis da nas motivises kao i do sad 🙂 :*

  • Reply May 31, 2017

    Ivana

    Joooj Brana, svaki tvoj post me odusevi!! kao da citam besplatni online casopis koncipiran po mojim zeljama.naime,nemam strah od letenja.,ali….vozacku imam vec 10-godina ,a nikako da prevladam strah od voznje.uhvati me uzasna panika!!veliki pozdrav,Ivana.pusa

Leave a Reply

Enter the number *