Zapisi iz Abu Dabija – III DEO – Safari iskustvo u Telal Al Ain Resortu

Započinjem ovaj post mučeći se sa njegovim uvodom. Još jedna potvrda nepisanog pravila pisanja: najteže se počinju tekstovi na teme o kojima imamo najviše da kažemo. Ne mogu da se odlučim odakle da krenem i u kom smeru da vas povedem, jer bih toliko toga da vam napišem, opišem i dočaram, a fali mi ta prva reč da i zvanično otpočnem svoju priču. Jedna se iznova i iznova nameće, ma koliko se trudila da je ne čujem. Kako shvatam da odlaganje ne doprinosi bržem nastanku ovog posta, prelazim na stvar.

Dakle:  s l o b o d a!

Da, to je prva i najupečatljivija asocijacija na jedan od najlepših dana moje 2017. godine. Onaj čiji ću delić pokušati da vam dočaram kroz reči i Jovanine fotografije.

Zašto sloboda?Zato što ovaj pojam, kao nijedan drugi, u sebi objedinjuje sva osećanja koja su pratila moju prvu i, najiskrenije se nadam, ne i poslednju posetu pustinji. Mislim na osećaj mira, spokojstva, snage, nesputanosti i čistog zadovoljstva što imate priliku da uživate u nečemu tako lepom i nesvakidašnjem. Ali, hajde da se vratimo par koraka unazad kako bih vam detaljnije objasnila kako smo uopšte stigli do pustinje nadomak granice sa Omanom.

   

Još u Beogradu sam znala da će jedno celo popodne i veče našeg boravka u Emiratima biti odvojeno za posetu Telal Al Ain Resortu, luksuznom odmaralištu smeštenom na samom zapadu zemlje. Pored obilaska etno sela i vila koje turisti mogu iznajmiti (o čemu ću vam detaljnije pisati u jednom od narednih postova), čekalo nas je i nekoliko sati čistog safari užitka. No, pre svega toga trebalo je preći ne baš kratak put. Srećom, auto-putevi u Emiratima su izuzetni, baš kao i vozilo koje nam je bilo na raspolaganju, tako da većih problema nije bilo. Sve dok nas GPS nije izdao i umesto do Telal Resorta odveo na adresu sličnog imena, ali nikako sličnog izgleda.

Oko nas se već prostirala duboka pustinja, pred nama se pružao ravan, prašnjav put kojim tog popodneva nije prolazilo mnogo vozila (čitajte: nijedno), a u kombiju je situacija odgovarala radnji kakvog vica: nas sedmoro Srba (blogersko-novinarska ekipa), dvoje Rusa (Svetlana i Jack, naši domaćini) i jedan Indus (naš vozač). Kao što već napomenuh, bili smo blizu granice sa Omanom i nekoliko sati vožnje od Abu Dabija. Idealna situacija da vam se u glavi razviju najcrnji scenariji. Srećom, udružena racionalnost je prevladala i nekako smo uspeli da se domognemo pravog puta i željene destinacije.


Kasnili smo, zbog čega se nije bilo vremena za gubljenje jer naši domaćini nikako nisu hteli da propustimo zalazak sunca: najlepši deo dana u pustinji. Zato smo po dolasku u Telal Resort, iz našeg kombija odmah prešli u bele džipove (već sam vam spomenula da su automobili drugih boja u Emiratima retkost) idealne za brze i ne baš mirne vožnje po emiratskom pesku. Počelo je postpeno upoznavanje sa pustinjom i njenim stanovnicima. U početku je bio vegetacije i tragova života. Štaviše, imali smo prilike da vidimo kako omanje krdo antilopa uživa u svom tipičnom popodnevu. Naš vozač, ponovo Indus (ima ih mnogo u Emiratima), imao je odgovore na sva naša pitanja i više je ličio na kakvog safari-vodiča no na nekog čiji je zadatak bio da na s preveze od tačke A tačke B. Pričao nam je o i svojoj porodici, o razlozima dolaska u Abu Dabi, o načinu života u Indiji i u Emiratima. Pričali smo mu i mi o Srbiji, o kojoj nije znao mnogo.

Kako smo ulazili dublje u pustinju, tako je krajloik postajao sve ujednačeniji, dine sve više, a pesak sve čistiji i zlatniji. Tada je i sunce poprimilo onu specifičnu narandžasto-crvenu nijansu, koja vam daje do znanje da se još jedan dan bliži kraju. Parkirali smo se na jednom od uzvišenja kako bismo natenane uživali u trenutku koji bi se fotografskim rečnikom opisao kao ”golden hour”. Tada sam i shvatila da će to biti jedan od zasigurno najlepših momenata 2017. godine. Jer, tada je ona sloboda sa početka poprimila svoj najlepši oblik. Bio je to prizor tako drugačiji od prizora na koje su moje oči i glava inače naviknuti. Tišina tako drugačija od one beogradske, mir dublji od svega što sam do tada nazivala mirom, a sam prizor toliko lep da počnete da osećate istinsku sreću što imate mogućnost da uživo uživate u njemu.

Gledajući Jovanine fotografije, sigurna sam da ćete i sami uspeti da osetite delić svega navedenog. I da, činjenica da sam imala Jovanu kraj sebe i da mi je pomogla da tako specifičan trenutak zauvek otrgnem od zaborava, jeste još jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim putovanjem.

Nakon još jednog stajališa kod dve usamljene palme, koje su u onom peščanom prostranstvu izgledale kao da su nacrtane rukom kakvog veštog umetnika, krenuli smo nazad. Kako je dan ranije padala kiša, pesak je bio nešto tvrđi no inače, što je uticalo na (ne)prijatnost naše vožnje. Naime, kada je pesak suv, safari vožnja je daleko prijatnije iskustvo. Nama je ipak malo teže palo, pa smo se u kompleks vratili imajući utisak da smo zeleni u licu. Srećom, nije nam trebalo mnogo pa da se oporavimo. Nekoliko krugova na kamilama naših domaćina i ponovo smo se radovali našem pustinjskom iskustvu. Kamile kao i kompletan kompleks videćete u poslednjem postu iz Abu Dabi serije, u kojem ću se još jednom osvrnuti na ovo kompletno putovanje i sve njegove segmente koje nisam uspela da pokrijem zasebnim postovima. Do tada, ostavljam vas fotografijama meni ubedljivo najlepše destinacije koju sam u životu posetila. Da, upravo tako: n a j l e p š e. I sigurna sam da će proteći mnogo vremena dok nešto podjednako lepo ne bude ovo mesto zamenilo na vrhu moje ”putujuće” liste.

Do idućeg posta… Vaša B.

 

wearing: all by TIFFANY PRODUCTION;
ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

Thank you for sharing some love! I really appreciate every single word of you!

11 Comments

  • Reply June 23, 2017

    Jelena

    Fantazijaaaa

    • Reply June 26, 2017

      Brana

      Draga Jelena,
      veeeliko, najveće hvala! 🙂
      Baš mi je drago da ti se dopada post!
      Srdačan pozdrav,
      Brana

  • Reply June 23, 2017

    Milena

    Kakve fotografije… b o z a n s t v e n o!!! Savrseno ste docarale! 🙂 :*

    • Reply June 26, 2017

      Brana

      Hvala najlepše, draga Milena! Kako u moje tako i u Jovanino ime!!!
      Veeeeeliki puzdrav šaljemo! :* :*

  • Reply June 23, 2017

    nina

    Istinski sam uzivala u divnim fotografijama i prici koja ih je pratila.

    • Reply June 26, 2017

      Brana

      Mnogo mi je drago da je tako, draga Nina!!!
      Hvala što si odvojila vreme i javila se!
      Najlepši pozdrav šaljem!!! 🙂
      Brana

  • Wow, really great pics and an amazing location – love it! <3

    • Reply June 26, 2017

      Brana

      Ooh, my dear Claudi! So happy to see you here! Thank you for lovely words!
      Kisses from Belgrade! :* :* :*

  • Reply June 24, 2017

    Kristina

    Divan post mila, slike su prelepe ♥

    Pozdrav, Kristina ♥

    http://onlyforgirlsbykristina.blogspot.com/

  • Reply June 25, 2017

    Trilijan

    Brano, promeni da ne pise GPRS nego GPS.
    GPS je global positioning system – ono sto se vama pokvarilo u pustinji
    GPRS je general packet radio service – zastarela i mnogo spora tehnologija za prenos podataka u 2G mobilnim mrezama

    Inace svaka cast za pricu i za fotografije, stvarno je uzivanje za citanje 🙂

  • Reply July 3, 2017

    Hmm

    Heh ja dok sam ovo gledao sam na vodu mislio 🙂 Nadam se da je bilo bar 3 galona u SUV-ju. A i pade mi na pamet ona Shanticeva – kad tamo u basci, u HLADU jasmina . . .

Leave a Reply

Enter the number *