Knjiga meseca: “Sluškinjina priča”, Margaret Atvud

 

Volela bih da je ova priča drugačija. Da je civilizovanija. Volela bih da me prikazuje u boljem svetlu, ako ne srećniju, onda bar aktivniju, manje snebivljivu, manje zanetu trivijalnostima. Volela bih da ima bolji oblik. Volela bih da je o ljubavi, ili o neočekivanim spoznajama vezanim za ljudski život, ili čak o zalascima sunca, pticama, olujama ili snegu… Pokušavala sam da ubacim i lepe stvari. Cveće, na primer, jer gde bismo bili bez njega?

(Prevod Gorana Kapetanovića, Laguna, 2006)

Ukoliko želite da čitate više, potrebno je samo da pronađete zaraznu priču.

To kao da se mnogo češće dešava sa serijama, zar ne? Tako je i u slučaju Sluškinjine priče popularnost serije ponovo skrenula pažnju na istoimeni roman Margaret Atvud objavljen pre više od 30 godina, ali i dalje tako aktuelan.

Reč je o distopiji, vremenski ne toliko dalekoj od nas, smeštenoj u fiktivnoj fundamentalističkoj i totalitarnoj državi Galad koja je zamenila SAD i sva njihova liberalna načela. Nakon ekološke katastrofe i drastičnog smanjenja nataliteta, žene su stavljene u poseban položaj, svedene ne čak ni na tela, već isključivo na reproduktivne mogućnosti. Deluje nerealno? Ukoliko su vas ikad na porodičnom okupljanju ili, još grđe, na intervjuu za posao pitali kada planirate porodicu, znate koliko sporo kao društvo napredujemo na ovom polju, a ponekad čak i u pogrešnom smeru. Videvši ovu verziju budućnosti, nekoliko puta mi se stegao želudac.

Roman je pisan u prvom licu, iz ugla glavne junakinje koja je deo kaste Sluškinja, preostalih retkih plodnih žena koje imaju dužnost da podare dete domaćinstvu kome su dodeljene. Njeno pravo ime ne saznajemo u knjizi, već samo ime kojim je zovu – Fredovica ili Ofred – of Fred kao Fredova, u čijem je domaćinstvu, ali takođe i kao offered, ponuđena. Ukoliko se, kao ja, intenzivno udubite u knjige, serije i filmove, navijate ili nervirate zbog likova, vrlo brzo ćete se povezati sa njom. Ona je faktički zarobljena u nama nezamislivom položaju, ali je stamena, pronicljiva i veoma duhovita – što dolazi do izražaja i u seriji u kojoj je tumači Elizabet Mos.

Na samom početku, dok se još uvek upoznajete sa njenim životom i okruženjem, deluje kao da se ništa ne dešava niti će se desiti. Fredovica gotovo da nema nikakve slobode (da se kreće, razgovara, zanima nečim po svojoj volji), pa je samim tim i mogućnost za avanturu sveden na minimum. Stoga, svaki događaj, ma koliko delovao beznačajan, za nju je doživljaj. Kroz izuzetno detaljne i žive opise, otkrivate ne samo veštinu autorke u igri rečima i metaforama, već i kako Fredovica provodi vreme – ona posmatra, gustira svet oko sebe, od pokreta zavesa do veza na jastučiću. Svaki detalj je povod za promišljanje. Svaki predmet u prostoru je deo tuđe životne priče koju treba otkriti. Upravo to ”nedogađanje” i rituali koje je naučila da prihvata ćutke stvaraju atmosferu zlokobnog mira, napetog kao struna. Za razliku od serije, roman vas mnogo sporije uvodi u veće zaplete i obrte, tako da imate više vremena da razumete zatočeništvo u kom se ona nalazi. Kada joj se svakodnevica promeni i stvari se pomere sa mrtve tačke, tek onda ćete još više hipnotisani listati stranice, iščekujući odgovor na najvažnije pitanje – da li će se spasiti?

Takođe, saznaćete i kako je izgledao njen prethodni život, u kome je imala posao, muža, dete. Kontrast između njene sadašnjosti i prošlosti, može se reći i era u životu, toliko je snažan, da deluje da su u pitanju dve heroine – jedna iz mračnog srednjeg veka, a druga iz “razuzdanog” modernog doba. Da ne postoje njena sećanja na dane na koledžu, dom, porodicu, mogli biste se prevariti da čitate roman iz bilo kog perioda osim dvadesetog veka. Ona sama ne zna kako se svet tako, naizgled naglo, iskonski promenio… ali, kako kažu, na sve se čovek navikne. U tome je naša snaga i naša boljka.

’’Slobodne možete da budete na više načina, reče Tetka Lidija. Slobodne “da” i slobodne “od”. U vreme anarhije, imale ste slobodu “da”. Sada imate slobodu “od”. Ne potcenjujte je.’’

Mnogi ovaj roman nazivaju hororom, s tim što čudovišnost ne pripada svetu fantastike, već počiva u ljudskosti, odnosno nedostatku iste. Sama Margaret Atvud kaže da je namerno za građu knjige koristila (zlo)dela koje je ljudski rod u nekom trenutku istorije počinio. Kada sklopite knjigu bajki, znate da bauk ne vreba iz ormara. Atvudin Galad, sa druge strane, neretko zvuči kao predviđanje.

Ipak, tokom istraživanja za ovaj tekst, otkrila sam tračak optimizma koji mi nije u prvi mah privukao pažnju, a to je – samim tim što postoji knjiga, odnosno “sluškinjina priča”, postoji i nada. Uzdanje da postoji čitalac, neko ko će priču otkriti, razumeti, spasiti od zaborava. Dnevnike su vodili i Robinzon Kruso i Ana Frank, zar ne? Fredovica je nepokolebljiva, ona trpi i pokorava se spolja, ali privatno, još uvek čuva jedine dragocenosti koje ima, a to su uspomene na život i ljude koje voli. U njenom albumu sećanja, posebno se ističu prijateljica Mojra i majka, snažne žene koje pamti po beskompromisnosti, drskosti i osionosti. To su oni ljudi za koje kažemo da “ne daju na sebe”. Tako i Fredovica ne dopušta da je slome, a jedan od načina borbe jeste nada da će je neko čuti, da će njena sudbina imati smisla za neko buduće društvo.

Na kraju, čuveno pitanje – da li je bolja serija ili knjiga? Moram da vas razočaram – nemam odgovor. Knjiga je napetija, intimnija, sporija utoliko što ne nameće svoj ritam kao što to serija čini. Opet, serija je bogatija utoliko što su u njoj “domaštani” životi drugih likova o kojima nemate priliku da saznate ništa u knjizi van onoga što Fredovica vidi ili uspe da čuje od nekog. Ne želim da vam uskratim nijedno iskustvo, stoga moj glas ide za oba!

Da li ste gledali ili čitali “Sluškinjinu priču”? Podelite sa nama svoje utiske u komentarima!

 

Danju PR operativac, noću pisac, čitateljka, gledateljka i plesačica. Ona brzo hoda, smiruje je gledanje u vodu i ništa je ne raduje više nego nova zanimacija. Reči su njene boje, oružje i inspiracija.

7 Comments

  • Reply August 7, 2017

    Gordana

    Ja sam čitala knjigu, poodavno, pa zbog jako dobrog utiska koji je ostavila na mene imam namjeru zaviriti i u seriju.
    Definitivno ne pršti od pozitivnosti i optimizma, ali tematski jako zanimljiva pričakoja i drži pažnju i tjera na preispitivanje. No, meni se svidjela svaka knjiga od Atvud i preporučila bih svima koje vole iole ozbiljnija štiva.

    • Reply August 7, 2017

      Dragana Milovanović

      Draga Gordana, nadam se da će i serija ostaviti dobar utisak! Mračna atmosfera je veoma dobro preneta, ali možda negde čak i previše grubo i brutalno u odnosu na knjigu gde se sve naslućuje, a gotovo ništa “ne vidi”.

      Inače, što se mog daljeg upoznavanja sa Atvud tiče, trenutno sam na “Godini potopa” i takođe mi je veoma zanimljiva, iako opet “ne pršti od optimizma” 🙂

  • Reply August 7, 2017

    Bjanka

    Pozdrav, seriju nisam gledala, samo film. Gledala sam ga jako davno i tada je ostavio snazan utisak na mene, toliko da se i sada secam svakog detalja. Pogledaj ga obavezno, odlican je.

    • Reply August 7, 2017

      Dragana Milovanović

      Draga Bjanka, hvala na preporuci! Verujem da je i film snažan, jer je sama priča takva da je veoma teško da ne ostavi jak utisak.

  • Reply August 7, 2017

    Hmm

    A malo o pozoristima – nista ? Pa nije valjda porozriste uginulo u Belom Gradu ? 🙂

    Inace za pojam “liberalna načela USA” nista drugo ne mogu da uradim sem da se grohorom nasmejem a zatim rasplacem. Nemate vi ljudi pojma koliko je cela prica o “liberalnoj Americi” samo go PR na povrsini i koliko je teskog totalitarizma samo jedan nanometar ispod te porsine. Doslovno. Glavni razlog za te i takve romane i filmove je sto je to jedini nacin na koji ljudi mogu da progovore o stvarnom stanju Americkog drustva a da neko hoce da im objavi pisanije ili film. Zasto je “young adult” zanr toliko popularan ? Zato sto je uvek dystopia i zapravo manje ili vise indirektno pokazuje stvarno savremeno stanje, samo u formi koja bas ne izaziva tekuce struktura moci direknto.

    E, da, to ne pise u brosuri za useljenje u US ali ko sto rece Mali Mikica – kad je reklama nek je reklama 🙂 Sorry but jbga.

    Ljudi su sa jako dugo pitali zasto Nemci jako slabo idu i Ameriku? Zato sto znaju malo vise 🙂

    • Reply August 7, 2017

      Dragana Milovanović

      Naravno da pozorište nije uginulo, samo se odmara tokom leta 😉

      Što se tiče ostatka komentara – radije ne bih govorila o “pravom” stanju stvari u bilo kojoj zemlji, jer se ne osećam pozvanom da to uradim. Iz tog razloga sam se u ovom tekstu i osvrnula na načela, ne na realnu politiku. Hvala na doprinosu diskusiji!

  • Reply August 7, 2017

    Natasa

    Sjajan tekst! Knjigu jos uvek nisam procitala, a seriju upravo gledam. Odlicna je. 🙂 Brano, na vasem blogu vazda divnih tekstova. 😉

Leave a Reply

Enter the number *