Tek jedna od neispričanih priča… (outfit post + life update)

Odavno osećam potrebu da sa vama podelim ono što bi inostrani blogeri nazvali ”life update”, a što bih ja neumešno prevela kao ”osvrt na životne novosti” (neka jezički čistunci i stručnjaci ne zamere na ovoj ne baš prirodnoj konstrukciji). Komično, takav osećaj mi se javio u trenutku kada i nema nekih velikih životnih promena. Razmišljala sam šta je onda moglo da uzrokuje tu moju potrebu, ako već nema konkretnih novina, i shvatila sam da je to sam posao, blogovanje i sve što ima veze sa njim. Osetila sam kako se u meni nagomilalo previše tenzije, samokritike i griže savesti, a sve iz jednog razloga: zapostavila sam pisanje na blogu i redovno ažuriranje istog.  Ovo nekima od vas može zvučati banalno, nekima i ne baš kao realan problem, ali istina je da je ovo nešto što mene muči već mesecima.

Činjenica da nikada nisam imala toliko sadržaja koji čeka na objavu i nikada manje vremena da se istom posvetim u meni su stvorili ozbiljnu dozu pritiska. Ovaj današnji post, čije su fotografije nastale još u maju ove godine, tek je jedan od primera. Zamislite, ja još uvek nisam završila seriju postova iz Abu Dabija. A šta je sa postovima o krstarenju Rajnom? Onim iz Kalabrije za koje me je toliko vas pitalo? Postovima o preuređenju mog stana, koje sam vam davno, davno obećala? Nastavku rubrike ”Moj blog, moj posao”, koja je toliko vas obradovala? Priči o ilustrovanom dnevniku? Ovo je tek delić u mojoj glavi isplaniranih priča koje nikako da ispišem i podelim sa vama. A ono najteže u čitavoj ovoj zbrci je činjenica da to nisam još uvek učinila jer, pazite sad ironije, nikada nisam više radila no sada. Radila sve one druge stvari koje se tiču blogovanja, a koje nemaju nikakve veze sa pisanjem: administracija, sastanci, pregovori, događaji. Stvari koje iz mene crpe maksimum energije i ostavljaju minum vremena za bilo šta drugo.

Najgora od svega jeste činjenica da rezultati tog konstantnog i svakodnevnog rada uglavnom nisu vidljivi. Tačnije, nisu vidljivi za vas. Otud je u meni počela da se gomila griža savesti jer ne stvaram novi sadržaj, ne ažuriram objave, uslovno rečeno, ne ”oslobađam”  se sadržaja koji se gomila. I ceo taj pritisak doveo je do onoga što se uglavnom dešava kada stvari ne idu po planu: moja anksioznost se vratila. Zapravo, ona nikada nikud i ne odlazi, samo se primiri dok god ja stvari držim u svojim rukama i pod kontrolom. Čim to nije tako, ona se ušunja u moju svakodnevicu i počne da je otežava. To se desilo i ovaj put. Srećom, toliko smo se nas dve dobro upoznale da odlično znam kako da je obuzdam i ne dozvolim da ponovo kontroliše moj život. Zato sam i odlučila da sa vama podelim ovaj post i ovu moju malu blogo-krizu, jer čvrsto verujem da se svaki problem umanji onog trenutka kada glasno progovorimo o njemu. Štaviše, pišući prethodne redove negde sam došla i do rešenja za problem koji me muči:

*manje sastanaka
*više pismenih dogovora (sjajan tekst na ovu temu napisao je Miloš Stanić u OVOM postu)
*manje trošenja vremena na mejlove
*odgovaranje na poruke na Facebooku i Instagramu čim ih ugledam (u suprotnom nagomilaju se i postaju mnogo veća obaveza nego što zaista jesu)

*i na kraju stavka koje se već godinama držim, a koja se odnosi na pažljivo biranje događaja koje ću posetiti.

Ovo sve pišem i kao podsetnik sebi, ali i kao eventualni savet za sve one koje muče neke slične brige i krize. Ujedno, nadam se da ćete uz ovo obrazloženje malo bolje razumeti moju situaciju i činjenicu da neke obećane postove još uvek nisam objavila. I na kraju, sve ovo pišem kao javno obećanje da ću se dobrano potruditi da na blogu budem što redovnija i ažurnija, bez obzira na to što su društvene mreže preuzele primat i što sam i sama upala u zamku takve situacije. Ne želim da zaboravim razlog zbog kojeg je pre skoro tačno sedam godina cela ova priča i započeta.

Elem, kada smo kod blogo-rođendana, planiram da i u to ime napišem jedan post sa osvrtom na sve što se dešavalo  prethodnih sedam godina. Da sve ono o čemu pričam na svojim predavanjima koje toliko volite da čujete sada sa vama podelim i u pisanoj formi i tako ujedno odgovorim na mnoga vaša pitanja o tome kako sam od hobija i razonode blog pretvorila u posao od kojeg danas živim.

Pre svega toga, sa vama delim fotografije koje, kako spomenuh, čekaju od maja ove godine. Nastale su prilikom Jovanine i moje posete Mokrin House imanju. O njemu i njegovoj istoriji pisaću vam detaljnije u jednom od narednih objava (da, još jedan post koji imam u planu). Baš kao i o Hemofarmovom Thiomucase anticelulit gelu zbog čije smo promocije i otišli tog majskog dana do Mokrina.

Što se tiče outfita koji sam tom prilikom nosila, reč je o kombinaciji koju sam proletos često birala: H&M pantalone od pre nekoliko sezona i Esprit mantilić od konca. Na nogama Bata cipele koje sam kupila tih dana i kojih još uvek ima u ponudi, kako sam skoro mogla da primetim. I da, moja kosa u nešto dužoj fazi kakvoj se skoro neću vraćati.

Ovime bih kraju privela današnje javljanje koje me je, i to već sada mogu da kažem, preporodilo. Neverovatno koliko mi je prijalo da na ekran prebacim sve ono što me već nedeljama tišti i bukvalno parališe od daljeg rada. Imam utisak kao da sam probila blokadu koja me je u poslednje vreme sprečavala da se predanije posvetim onome što na svetu najviše volim: pisanju.

Nadam se da će vas ovaj post inspirisati da i sami na sličan način potražite rešenje za svoje unutrašnje blokade i uznemirenja. Ako nemate gde, to bukvalno možete učiniti i u komentarima na ovaj post. Podelite sa nama ono što vas tišti, blokira i sprečava da nastavite dalje. Obećavam da će vam biti i lakše i bolje.

Do idućeg posta, budite mi pozdavljeni. Vaša B.

 

wearing: pants: H&M; cardigan: ESPRIT; shoes: BATA; bag: PARFOIS; sunglasses: TRUSSARDI;
ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

*ovaj post nije sponzorisan

Thank you for sharing some love! I really appreciate every single word of you!

8 Comments

  • Reply October 3, 2017

    Angelina

    Taman sam došla da ti predložim blog Miloša Stanića na tu temu, kad ga ti sama predlažeŠ 🙂
    i mene od svega što radim u vezi s blogom najviše raduje pisanje (a ja skoro da i ne idem na događaje :). Podržavam da ubaciš više onog što ti voliš a i oni koji te čitaju u prate. Svako dobro draga Brano.

    • Reply October 4, 2017

      Brana

      Draga Angelina,
      veliko hvala na javljanju i podršci! Posebno znači jer stiže od nekog ko je u istom poslu i okruženju kao i ja!
      Veliki pozdrav šaljem i nadam se nekom skorom druženju ❤️
      Brana

  • Reply October 3, 2017

    Jelena Pantić

    Draga Brano, želim da ti se zahvalim za ovaj post. Tek kada sam ga pročitala shvatila sam da i mene to tišti i parališe već neko vreme.
    Mnogo aktivnosti koje nemaju direktne veze sa pisanjem troše energiju za pisanje. Pa se frustracija gomila. Hvala ti još jednom, lakše mi je kad znam da nisam jedina koja ima takve faze i osećanja.
    Plus, hvala za divne fotke!

    • Reply October 4, 2017

      Brana

      Draga Jelena,
      hvala tebi što si se javila! Neizmerno mi je drago da ti je ovaj post iole pomogao! To je i bila poenta čitave ove priče: da pomognem sebi ali i vama.
      Veeeeliki i srdačan pozdrav šaljem!!! ❤️
      Brana

  • Reply October 3, 2017

    Katarina

    Draga Brano, verovatno se u moru zanimljivih instagram prica ne oseti tvoje odsustvo tako kao sto ti mislis, ali svakako je za pohvalu sto si odgovorna i prema blogu, ipak je neke stvari lepse videti i procitati u tom formatu. 🙂
    Imam jedan predlog (molbu, tacnije). Da li bi u nekom od buducih postova u toj rubrici “Moj blog, moj posao” ili u najavljenom blogorodjendanskom postu mogla da napises nesto o tehnickoj strani blogovanja, tacnije pocetka?
    Odlucila sam se na to da i sama pokrenem blog i zanima me i ta strana, od cega krenuti, kako kupiti domen, hostig (ako se ne odlucujemo za besplatne opcije), sta sve to znaci, kako se odrzava itd. Eto jedne ideje, nadam se da ces obratiti paznju.
    Pozdrav :*

  • Reply October 4, 2017

    Brana

    Draga Katarina,
    najpre, veliko hvala na praćenju mojih IG priča! Drago mi je da ti se dopadaju! ☺️ Što se tiče tvoje sugestije, mogu samo reći da isto razmišljamo! Biće postova na tu temu obećavam! Posebno što sam i sama u fazi velikih promena ali psssst…. Veeeeliki pozdrav šaljem i veliko hvala na predlogu!!! ❤️
    Brana

  • Reply October 6, 2017

    Iva P.

    Mislim da svi mi nekada imamo tu fazu kojim god zanimanjem da se bavimo – fazu blokade u zelji da postignemo maksimum. Nekako se iscrpimo od ocekivanja koje imamo prema sebi a samo smo ljudi i imamo ograniceni rezervoar energije i vremena u toku dana.
    Zelim da ti se zahvalim sto si ovih dana, u sred svojih licnih previranja, nasla i vremena i volje da mi najljubaznije i najiskrenije odgovoris na pitanje koje sam ti postavila preko tvoje Facebook stranice! Zaista to cenim i jos jednom me je dirnula tvoja neposrednost.
    Zelim ti da iz ovog iskustva izadjes jos jaca i motivisanija da svoj posao i dalje razvijas u pravcu u kom zelis. A materijala ce uvek biti jer tvoja kreativnost probija sve granice! Samo, nekada se prioriteti jednostavno moraju dati tom tehnickom, manje lepom i manje zanimljivom aspektu svakog posla i to treba tako i prihvatiti. Oni koji te dugo prate odlicno i znaju koliko si predana svemu sto ovde stvaras!
    Sve najlepse od srca Brano 🙂

  • Reply October 6, 2017

    Alessandra Petrovic

    Draga Brano, Lepo je čitati čiste I Iskrene rečenice koje su ti pomogle da pobediš ankciozni talas koji napada kad se premoriš, više sna, lepe misli I osvrt na motiv zašto si počela da gradiš ovaj predivni svet u kome uživamo

Leave a Reply

Enter the number *