U martu, BDW tim preporučuje…

Znamo, znamo, ovog meseca malo kasnimo sa rubrikom ”BDW tim preporučuje”, ali se iskreno nadamo da nam na tome nećete zameriti. Ostalo je još dobre dve martovske nedelje da makar nešto od naših 12 preporuka pogledate/pročitate/poslušate. Za šta god da se odlučite, nećete pogrešiti. Verujte nam na reč.

 

*Brana preporučuje

Knjiga: ”J kao Jastreb”, Helen Mekdonald (Prometej)

Mart je mesec kada je ”Brana’s Book Club” konačno zaživeo. Ideja koja mi se mesecima motala po glavi konačno je realizovana i to kao rubrika na mom Instagram profilu (@brana_antovic). Dakle, svakog prvog u mesecu predlagaću vam naslov koji bi trebalo da zajedno pročitamo tokom tog meseca. Nakon isteka istog, stiže novi predlog, ali i detaljna analiza prethodno pročitanog naslova. Za one koji se posebno istaknu u toj analizi, spremila sam lepe nagradice. Ostvarenje kojim sam 1. marta započela ovu rubriku jeste upravo knjiga na koju ću vam i danas skrenuti pažnju. Činim to jer sam zaista očarana njome. I to je sve što vam sada mogu reći, inače ću pokvariti zajedničku analizu koja nas čeka 1. aprila. Dakle, ima još uvek vremena da se priključite ”klubu”. Nadam se da ćete učiniti to. Ne zbog mene, već zbog odličnog dela koje nam stiže iz edicije ”Reka” izdavačke kuće ”Prometej’ iz Novog Sada.

Film: ”Siloviti” (2017)

Jedan od četiri filma koji sam pogledala na ovogodišnjem FEST-u i jedini o kojem vam nisam detaljnije pričala u mom prvom nedeljnom vlogu. Mada su me drugi naslovi više oduševili (ponoviću po ko zna koji put: ”The Squere” je remek-delo!), blago me je progonila činjenica da vam o ovom filmu nisam rekla skoro ništa, a jeste ostavio utisak na mene. Zato hajde da ispravim tu grešku. ”Silovitog” potpisuje isti reditelj koji je režirao film ”The Artist”, nagrađen sa pet Oskara (inače, jedan od meni najdražih ”Oskarovaca”, o čemu možete čitati OVDE). Baš kao i u pomenutom ”Artistu” i ovde imamo prilike da zavirimo iza kulisa sedme umetnosti, samo više nismo u eri nemog filma, već pratimo turbulentan period u karijeri i životu Žan-Luk Godara, čoveka koji se smatra jednim od začetnika francuskog Novog talasa i jednim od najznačajnijih reditelja XX veka.

Dakle, imate Pariz, revoluciju, film, politiku i kroz kolorit, modu i dizajn uspešno dočaran šarm šezdesetih godina prošlog veka. Kada na sve to dodate duhovit i inteligentan tekst, vrlo zanimljiva i neočekivana rediteljska rešenja, odličnu glumu protagonista, eto jednog zaista lepog filma koji zaslužuje mnogo, mnogo više od ocene 6.8 na IMDB-u. Zato, zanemarite tu činjenicu i upišite ovo ostvarenje na svoju listu. Ulepšaće vam dan, garantujem.

Dokumentarni serijal ”Baroque: From St. Peter’s to St. Paul’s”

Jednom kada odgledate bilo koji od dokumentarnih serijala iza kojih stoji Valdemar Januščak (Waldemar Januszczak), britanski istoričar umetnosti poljskog porekla, zauvek ćete postati fan njegovog lika i dela. Ostaviće vas bez teksta njegova spontanost, prirodnost i umešnost da vas na krajnje jednostavan, pitak i nepretenciozan način upozna sa slikarskom umetnošću, njenom istorijom, najpoznatijim umetnicima i delima. Nikada ne odustaje od svog jedinstvenog načina pripovedanja, tako da zaista nije bitno za koji ćete se od dokumentaraca odlučiti (odgledala sam ih gomilu i svi su podjednako zanimljivi i kvalitetni). Ali, ako ne želite da neodlučni predugo lutate, evo konkretne preporuke: ”Baroque: From St.Peter’s to St.Paul’s”, serijal od tri dela posvećen nastanku i razvoju baroka. Izuzetan od prvog minuta prvog dela, do poslednjeg minuta trećeg dela. Ipak, za mene je poseban užitak bilo gledanje prvog dela koji je dobrim delom snimljen u Rimu i to upravo na lokacijama koje smo obilazili prilikom naše skorašnje posete ”večnom gradu”. Zbog toga bih ovaj dokumentarac preporučila i kao dobru pripremu pred odlazak u italijansku prestonicu. Ukoliko pogledate bilo šta sa Valdemarovim potpisom, molim vas, javite mi svoje utiske!

*Dunja preporučuje

Vladislav Petković Dis

Budući da ćemo ove preporuke sa vama podeliti u martu smatram da je prava prilika da vas podsetim na jednu interesantnu, ali vrlo nesrećnu ličnost naše književnosti. Desetog dana meseca marta (mada neki izvori kažu da je zapravo bio 12. mart) 1880. godine rođen je Vladislav Petković Dis. Čovek stihova koji su prevazilazili okvire vremena u kome je živeo, toliko da ga nisu razumeli ni neki od najvećih književnih znalaca njegovog doba.

Rano je ostao bez roditelja, školu nije završio, pa je zbog toga bio odbačen u beogradskim književnim kružocima. Svoj život provodio je u kafani, bežeći od surove realnosti kojoj je pripadao. Živeo je u bedi, baš kao i njegova porodica. Umro je na putu za Krf, na brodu koji su torpedovali Nemci. Neposredno pre svog utopljavanja objavio je prvu zbirku pesama “Utopljene duše”. Da, čini se da je predvideo svoju tragičnu sudbinu. Podudarnost koja i danas izaziva jezu. Proći će godine od njegove smrti kada će književna javnost konačno uvideti koliko je značajan njegov rad bio.

Zbog svega navedenog, ovog meseca vam preporučujem da čitate “Utopljene duše”. Čitajte i druge Disove pesme koje nisu postale deo nijedne zbirke jer ćete spoznati snagu njegovog pera i prepoznati jedan posve drugačiji pogled na svet. Pogledajte i emisiju “Oko magazin”, posvećenu Disu, kroz koju ćete moći da saznate nešto više o tome kako je živeo i kako je pisao. Takođe, bliži se i manifestacija “Disovo proleće” u organizaciji biblioteke u Čačku, stoga eto prilike da se na vreme organizujete i posetite neki od njihovih programa u sklopu ove manifestacije.

Predstava: “Klaustrofobična komedija” Dušana Kovačevića

Sigurna sam da za mnoge od vas ova preporuka neće biti novina, ali se nadam da će onda biti bar lep podsetnik. Da, pišem vam o “Klaustrofobičnoj komediji” koju sam tek nedavno prvi put pogledala i još jednom potvrdila kako Duško Kovačević zaista pripada “svetom trojstvu” naše komediografije – Sterija, Nušić, Kovačević. Priča toliko slojevita, prepuna simbola koje tumačite ne samo dok traje predstava, već i mnogo nakon njenog završetka, nastala je pre više od tri decenije, a i dalje je savremena.

Ljubomir Bandović, višestruko nagrađivan za svoju ulogu Save Odžačara, Slavko Štimac, Zoran Cvijanović, Nevena Ristić su samo deo ekipe koja gradi ovaj neverovatni spoj različitih umetnosti – književnost, ples, pozorište, muzika. Na taj način se i problematizuje mesto umetnosti u današnjem svetu, kao i pitanje – čemu ona nama danas služi. Šta će nam umetnost? Da li ona izmišlja neku novu stvarnost, da li predstavlja beg od nje ili je pak anticipira, kao što to u više navrata pokazuju događaji i replike na sceni. Osećam da sam još mlada i da treba još mnogo da učim kako bih prodrla u sve slojeve ove tragikomedije, jer ona zaista traži potkovanog gledaoca, onog koji poznaje prilike u kojima živi, u kojima se nekada živelo, ali i onoga ko poznaje književnost, jer je mnogo aluzija na različita književna dela. No, to je samo podsticaj da joj se u neko doba ponovo vratim, ne bih li nešto novo otkrila. Mislim da je to i odlika velikih umetničkih dela, što “Klaustrofobična komedija” svakako jeste.

Muzej knjige i putovanja “Adligat”

Baš pre no što ću završiti svoje preporuke za ovaj mesec, Bojana, moja prijateljica, poslala mi je link uz prateću poruku: “Moraš ovo da vidiš”. Kada sam otvorila članak i pročitala priču, poslednja preporuka se sama nametnula. Naime, reč je o Muzeju knjige i putovanja “Adligat”, koji je nastao kao rezultat vrednog sakupljanja knjiga njegovih osnivača. Po čemu je ovaj muzej poseban. Ima milion naslova iz preko devedeset zemalja. Osnivači su ih sami donosili sa svojih putovanja ili pak dobijali od pisaca i ljubitelja knjige koji su podržali njihovu ideju i tako godinama gradili ovu neobičnu biblioteku. U njoj se nalaze najmanja knjiga na svetu, knjiga od pirinča koja može da se pretvori u kašu, stripovi stari preko 1200 godina, knjige koje su načinjene od kostiju. Tu su brojna prva izdanja, kao na primer prva Biblija štampana na srpskom jeziku, prvo izdanje Nušićeve “Autobiografije”, prvi broj “Politikinog zabavnika”. U zbirci se nalazi i prevod Andrićeve “Ćuprije” na kineski jezik, brojni naslovi važni ne samo za srpsku već i za svetsku književnost, rukopisi, kao i brojni legati naših pisaca. Ono što ga čini još primamljivijim jesu i komadi nameštaja, pisaće mašine, pa i čitave sobe nekih od pisaca, poput sobe pesnika Miodraga Pavlovića. Svaki od ovih eksponata ima svoju istoriju i to posebno privlači ljubitelje pisane reči ovom muzeju. Već sad razmišljam o tome kako da organizujem posetu, a ukoliko sam i vas zainteresovala, posetite njihovu Fejsbuk stranicu ili sajt putem kojih se možete informisati o lokaciji i radnom vremenu ovog neobičnog muzeja.

*Dragana preporučuje

Pospremite svoj životni i mentalni prostor

Mart otvara sezonu prolećnog čišćenja, ali ne samo životnog, već i mentalnog prostora. Mali korak koji možete preduzeti koliko danas jeste filtriranje mejlova i  društvenih mreža. Mene hvata nervoza od broja notifikacija koje zahtevaju moju pažnju – ne zato što sam veoma popularna, već zato što volim da budem u toku sa svim događanjima, novitetima, vestima. Neretko se ispostavi da nije nužno da baš sve znam, pa sam se ovih dana pozabavila svojim onlajn kutkom i uklanjanjem svega što mi lomi koncentraciju, a ne donosi vrednost. Isto preporučujem i vama – pustite neku finu muziku i hrabro raskrčite onlajn prašumu. Iskreno procenite da li vas određena tema zaista interesuje ili ažurno pratite sve novosti za svaki slučaj. Zapitajte se da li pratite neku ličnost zato što joj zavidite ili zato što vas inspiriše. Vaša pažnja i vreme su toliko vredni, cenite ih.

Naučite nešto novo

Zatim, istražite šta biste novo i zanimljivo mogli da naučite. Moj predlog je da to bude nešto u čemu ste apsolutni početnik, kako biste pokrenuli mozak da radi na drugačiji način. Nema mesta blamu! Ako ste u Beogradu, u tome vam može pomoći ShareSquare, jedinstveni prostor u Koče Popovića 4 u kojem se ne plaća piće, već vreme koje tamo provedete. Osim što je odličan izbor za rad van kuće, u ovom lokalu se održavaju predavanja na raznovrsne teme – od norveške kuhinje do pisanja scenarija.

Film: “Coco” (2017)

Za kraj, ukoliko ćete “nadoknađivati gradivo” sa dodele Oskara, skrenula bih vam pažnju na jedan film iz zlatne postave – predivni “Coco”, pobednik u kategorijama najbolji animirani film i najbolja originalna pesma. Iako je namenjen prvenstveno deci, nemojte potceniti “Coco” kao razbibrigu nakon teških oskarovskih drama. Ispod dobro poznatog zapleta o dečaku na putu da ostvari svoje snove, nalazi se priča koja duboko i lično dotiče svakog, a to je gubitak dragih ljudi i kako se sa time nositi. Veliki zalogaj za jedan “crtać”, ali “Coco” uspeva da ga iznese, naravno, na način prilagođen glavnoj ciljnoj publici. Takođe, film je vizuelno fantastičan i pun poštovanja prema meksičkoj kulturi koju predstavlja, bez generičnog i maskembalskog prikaza njihovih jedinstvenih običaja. Preporuka za celu porodicu!

*Nikola preporučuje

Trejsi Torn “Record”

Ovog meseca želja mi je da obogatim vaše plej-liste i zato su sve tri preporuke iz sveta muzike. Prva o kojoj vam pišem je Trejsi Torn, jedan od najprepoznatljivijih vokala Britanije INAČE jedna polovina čuvenog dua Everything But The Girl. Trejsi JE predstavila novo studijsko izdanje “Record”. Ono prati muzički stil koji je stvarala za vreme rada dua EBTG. Pesme koje piše prate prekretnice u životu, a ovo novo izdanje raspravlja o temama koje se ne spominju često u pop pesmama. Neka to bude glavni motiv zbog kog ćete preslušati njeno novo ostvarenje.

Uglješa Novaković “Tales from the Past”

Skrasivši se konačno na beogradskoj džez sceni, alt saksofonista i kompozitor Uglješa Novaković odlučio se za hrabar potez. U sastavu je okupio mlađe muzičare od sebe, verujući da od nove generacije srpskih džez talenata može da izvuče dodatno nadahnuće i energiju. Debitantski album “Tales from the Past” sadrži osam kompozicija u maniru postbopa, snimljen je u formatu kvinteta koji, osim Uglješe, čine Andreja Stanković, Andreja Hristić, Miloš Čolović i Miloš Grbatinić. Idealno za martovske večeri u dobrom društvu i sa dobrim vinom rukama.

MGMT “Little Dark Age”

Svakim albumom grupa MGMT donosi nam neki novi zvuk, ali je on uvek baziran na syth popu iz osamdesetih godina. Svakako da bend nije ispunio svoja obećanja sa početka karijere, ali je ovaj album vredan preslušavanja, pa i repeat-a. MGMT danas liči na Duran Duran, a naslovna pesma “Little Dark Age” zvuči kao rani Depeche Mode. Mnogo njihovih pesama je zaglavljeno u osamdesetim godinama, pa ako ste fan ovog vremena, onda je album upravo za vas.

Toliko od nas za ovo martovsko izdanje!
Javite nam kako vam se čine naše preporuke, ali i prosledite nam svoje! Radujemo im se!
Do idućeg posta… Pozdravlja vas BDW tim!

 

*ovaj post nije sponzorisan

Thank you for sharing some love! I really appreciate every single word of you!

Be first to comment

Enter the number *