BDW kolumna: U vrtlogu neuspešnog dojenja i beznadežnog očaja

Januar je, ne znam koji je dan, ne znam koliko je sati. Dani mrmota se kotrljaju. U pidžami sam, ne znam ni kojoj po redu jer svaka završi mokra. Iz mene mleko curi, ne pomažu ni tupferi. Zavijam uporno rukave, sklanjajući one delove koji su ostali mokri posle još jednog neuspešnog dojenja. Nemam snage da tražim drugu, za par sati će svakako ponovo biti mokri ponovo. Poraz.

Uskoro obeležavamo mesec dana otkako se Tisa rodila. Trideset okruglih dana kako je moj život okrenut naopačke i stavljen u službu tog malenog bića koje ne uspevam da nahranim. Poraz.

Moje grudi više nisu moje, veći deo dana su teške i bolne. Dok u toaletu pred naredno dojenje rukama pokušavam da izmlazam makar prvi nalet mleka koji davi moju bebu, posmatram svoje uvučene bradavice ljuta na njih što tako nehajno ispadaju mojoj bebi iz usta. Poraz. 

Ne znam zašto. Kada je trebalo da naučim da postavim bebu na grudi, te radim na njenom hvatu, u bolnici nije bilo nikoga ko bi mi to pokazao. Kasnije je već bilo kasno.

Uzimam silikonske bradavice, ispiram i sterilišem za naredni podoj. Ne znam više ni koji put. Poraz.

Uskoro ističe i drugi mesec. Njen plač je prodorniji, jači. Mučimo se i ona i ja. Više nisam sigurna da li je sita. Brojim upiškane pelene, kažu tako treba. Koliko pelena je dovoljno pelena?

Mrzim dojenje, mrzim što moram to da radim, mrzim sve žene koje tako jako promovišu dojenje kao normalnu stvar. Mrzim što je druga opcija veštačka formula, mrzim što mi je život promenjen, mrzim što sam bespomoćna, umorna i neispavana. Poraz.

“Dojenje treba da bude najlepša stvar!”, vičem mužu plačući i već na izmaku svog strpljenja posle petog pokušaja dojenja koje je ponovo propalo nakon jedva dva gutljaja.

“Ali rekli su tako! Zašto nije? Zašto plače i dalje? Ostaće gladna, daj pumpicu, udaviće se pod mojim grudima.”

“Neće ni flašicu, šta da radimo?!”

Poraz.

Ponovo je plakala, nunam je da zaspi. To traje. U daljini blješti panorama lokalnog građevinskog magnata, terajući Novi Sad da ranije pozdravi svetlost. Nedostaju mi noć i zvezde. Nedostaje mi san. Poraz.

Ulazimo polako u treći mesec. Gospođica počinje da poklanja osmehe i dodire.

Proleće je i naš pogled na park postaje sve zeleniji. Nisam znala koliko praskozorje ume da bude lepo. Još jedno dočekano sunce. Tisa sisa u ravnomernim gutljajima i polako tone u san. Mirna sam. Noći postaju lakše.

I dalje ne znam ni koji je dan, ni koliko je sati. Možda je podne. Dojim Tisu, sve je mirno, ona guta i ćuti.

Pobeda.

Prva nedelja avgusta rezervisana je za globalnu podršku dojenju i podizanje svesti o važnosti toga da ovakve pobede ne treba da jurimo mesecima. Svest o tome da niz izgubljenih bitaka nisu poraz. Nisu poraz tebe kao žene, kao majke, kao ljudskog bića. Za mene je sve moglo lakšim putem, ali nisam znala. Nisam bila dovoljno informisana.

Ti budi. Jer sve umemo ovo, postoji način. Samo nam moraju pokazati kako. Ako ništa, uvek možeš da pokušaš. Tvoj je izbor za koju god opciju se odlučiš. Ako i nisi sigurna, i to je u redu. Potraži pomoć, edukuj se pre samog porođaja. Nauči kako da izbegneš otečene i bolne dojke, zastoje, mastitis, ragade i taj beznadežni očaj. Očaj kojeg ne bi bilo da sam znala da moj slučaj pogađa svaku treću dojilju. Očaj kojeg ne bi bilo da sam znala da će se sve samo u jednom momentu namestiti samo od sebe. Da je važno istrajati i ne odustati.

Tisa je sada srećna sedmomesečna beba koja sisanje najviše ceni pred spavanje i kada se probudi rano ujutru. Sisa na zahtev, koliko hoće, kad hoće i gde hoće.

Sve je možda otišlo naopačke, ali nikada nije bilo lepše. 

Fotografije: Ila Hajnal Trifunović

Facebook
Twitter
Pinterest
LinkedIn
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published.