Nedavno se regionom proširila slika iz požarevačkog porodilišta koja oslikava bolnu scenu. Da su nam djeca sve više brojke, može se zaključiti i na osnovu lošeg tretmana i iskustava porodilja i trudnica. A ovo je, možda, i kap koja je prelila čašu, tj. u ovom slučaju – flašicu – jer je upravo flašica vode, odnosno niz takvih, poređanih na radijatoru u požarevačkom porodilištu, slika i prilika onoga što su tek porođene žene primorane da rade kako bi preživele dane nakon porođaja i okupale se.
Ali, zahvaljujući brzoj i nedvosmislenoj reakciji ljudi na društvenim mrežama, oglasili su se iz porodilišta iz Požarevca (još jedna značajna pobjeda digitalnog aktivizma) rekavši da u porodilištu nema tople vode jer se radi na uklanjaju kvarova i uskoro bi trebalo da sve bude gotovo.
Ipak, ova slika prikazala je nešto što nam je već dobro poznato, a to su izuzetno loši uslovi u porodilištima, pa i na drugim bolničkim odeljenjima. Manjak adekvatnih uslova se ne završava na spoljašnjim faktorima – grijanju, prljavim dušecima, hladnim toaletima sa oguljenim zidovima. Na kompletan “doživljaj” utiču i drugi faktori.
“Krevet pokvaren, a ja dolazim s carskog reza. Ujutro sam našla nečije nokte na podu ispod kreveta. Zadnji dan nisam imala struje. Podrška ili pomoć od sestara 0 bodova. U sobu su ulazile bez kucanja, glasno, svaki put bi probudile i mene i dete… Da ne pričam o komentarima pojedinih sestara”, jedno je od iskustava sa stranice Kritički gdje sam u više navrata opominjala na ovaj problem.
Pored oskudnosti u fizičkim uslovima, problematična je i ishrana. Svjedoci smo da se nakon porođaja, porodiljama uglavnom daje jedno parče hleba, salama, eventualno viršla, što smo mogli vidjeti isto na društvenim mrežama.
A ishrana nakon porođaja je veoma važna. Treba da bude raznolika i bogata mineralima, vitaminima i proteinima. Takođe, u zavisnosti od vrste porođaja i stanja, žena treba da dobije savjete o pravilnoj ishrani.
Akušersko nasilje
Boravak u porodilištu dodatno postaje ružno sjećanje za ženu kada se u sve to uključi i akušersko nasilje, odnosno kada je medicinsko osoblje nemarno i nasilno prema ženi tokom trudnoće, porođaja i postpartuma.
Sijaset iskustava sam čitala i slušala na ovu temu, ali evo par primera koji sumiraju ono čemu su žene izložene:
“Teranje na prirodan porođaj iako sam imala zakazan SC, slomljena karlica, bez epidurala. Iskustvo mi je takvo da bez pretjerivanja, pre bih sebi iskopala oba oka nego to ponovo.”
Mnoga iskustva tokom porođaja se ne zaboravljaju već kod žena ostavljaju dugoročne posljedice – i fizičke i psihičke. O traumama da i ne govorimo. Stoga ne čudi podatak da posttraumatski stresni poremećaj, odnosno PTSD ništa češće nemaju ratni veterani od žena koje su doživjele akušersko nasilje.
“I dan danas, 10 godina nakon poroda, imam traume. Slomljen kuk, zdjelica, sepsa, zamalo ubijeno djete, itd.”
A sudeći po komentarima na mrežama, krivica se uglavnom svaljuje na ženu:
“Mami su polomili rebro dok me je rađala, zaraslo je polomljeno – rekli joj da je razmažena i da je sve ok.”
A kako bi zapravo trebalo da se ophodi prema trudnici i šta joj je najpotrebnije? Potrebna joj je emotivna podrška. Tako da ne čudi činjenica da žene koje dobijaju adekvatnu podršku tokom porođaja u projseku imaju kraće porođaje, bolje kontrolišu bol i manja je šansa da se javi potreba za medicinskom intervencijom.
Šta kažu dule?
Jasno je da je i stres, često uzrokovan spoljašnjim faktorima, okidač za peripetije koje mogu uslijediti tokom porođaja.
Uz svoj angažman na Instagramu, imam priliku da stalno upoznajem nove ljude uz koje mogu da proširim vidike o temama koje me zanimaju. Tako sam sarađivala sa jednom divnom dulom, Unom Pašić Gregović, od koje sam naučila da se tokom porođaja, pored ostalih hormona, luči i adrenalin. A ono što je specifično – adrenalin treba da se luči samo u poslednjoj fazi porođaja. U onim trenucima kad treba da se izgura beba.
Međutim, problem je što adrenalin može početi da se luči ranije. Ukoliko se to desi, porođaj se može znatno otežati jer adrenalin otežava lučenje oksitocina (poznatog i kao hormon ljubavi) koji je ključan kako za porođaj, tako i za dojenje. Rano lučenje adrenalina može izazvati mnogo toga – nasilan i grub odnos zdravstvenih radnika prema trudnici, uslovi kojima je žena izložena, uznemirenost, stres, strah.
Porodilje nevidljive za institucije
Ako ste od onih što će, čitajući ovaj tekst ili reagujući samo na osnovu naslova, pomisliti – šta sad žene ponovo traže – ili – pa nije vam to hotel – pridružujete se institucijama i nadležnima na Balkanu koji imaju moć da reaguju na žalbe porodilja i ponude rešenja za iste.
Ni oni ovo ne vide kao primarni problem vrijedan rešavanja. Kao primjer mogu navesti načelnicu Klinike za ginekologiju i akušerstvo Crne Gore koja je opovrgla sva negativna iskustva koje su žene objavljivale na društvenim mrežama, rekavši da je 97% žena zadovoljno uslugama koje su im pružene – mada i dalje ne znamo tačno odakle je ta statistika.
Zato su Hrvatice 2019. godine izašle na ulice, ofarbale dlanove u crveno kao znak protesta protiv akušerskog nasilja za koje kažu da se dešava decenijama unazad, skladno tome hešteg je glasio #PrekinimoŠutnju. Protest je pokrenut nakon izjave poslanice Ivane Ninčević-Lesandrić u parlamentu:
“Vezali su mi ruke i noge i započeli kiretažu bez anestezije. To znači grebanje grlića materice, unutrašnjeg organa, bez anestezije. To je 30 najbolnijih minuta mog života”, rekla je ona.
Uprkos značajnoj posvećenosti žena, institucije su ostale nijeme na njihove potresne priče, a kako Deni Karelović, ljekar Klinike za ženske bolesti i porođaje KBC-a iz Splita kaže: “Bezbolni porođaji postoje samo u jeftinim američkim filmovima, iako ljekari nisu bezgrešni – žene ipak pretjeruju”.
Ni u Srbiji situacija nije ništa bolja, što potvrđuje i iskustvo novinarke Mine Smiljanić kojoj je anesteziolog upućivao jezive uvrede na porođajnom stolu, u najintimnijim momentima kada je podrška najpotrebnija. Kako Mina piše: “Govorio mi je da sam debelguza, da sam nesposobna, da se mi novinarke prodajemo za 50 evra”.
Na Mininu priču i odjek koji je ista napravila na društvenim mrežama, dr Krajinović je odlučio da ne odgovori.
Međutim, to svakako zvaničnicima ne smeta da nastave da bruje o natalitetu koji se forsira kroz famoznih 2500 evra za prvu bebu. A bračnim parovima se nudi pomoć da se skuće u iznosu od 20.000 evra. Šteta što ovo njihovo ushićenje zbog nataliteta, trudnica i porodilja završava kad i predizborna kampanja.
U svakom slučaju, reakcija nadležnih u vezi sa neadekvatnim uslovima u porodilištima (i što se tiče fizičkog okruženja, i ishrane, a i zlostavljanja žena) nešto je što zahtijevamo već dugo vremena i pitamo se – šta treba da uradimo kako bi naši zahtjevi za elementarne uslove bili uslišeni?
Za sada je javna tajna da postoji samo jedan način da žene dobiju iole humaniji tretman pri porođaju – mito. Uglavnom muž napuni kovertu i proslijedi je doktoru u nadi da će tako žena dobiti manje traumatičan tretman. Iako nas po definiciji sleduje besplatan tretman u državnim bolnicama, praksa pokazuje da je i ovde vrlo važno sa koliko ćete novca stići na porođaj, ali i na bilo koju drugu intervenciju.
Ali u pravu ste za jedno – porodilište nije hotel. Porodilište je zdravstvena ustanova specijalizovana za njegu i liječenje žena tokom trudnoće i porođaja, a tako i za njegu i liječenje beba.
Samim tim, očekivati osnovne uslove od ustanove koja bi svakako trebalo da ih pruža, ne treba da nam bude nešto za čuđenje, preispitivanje i ismijavanje, već minimum koji svakog treba da sleduje.
No, uslovi kakvim smo svjedočili iz požerevačkog porodilišta (a i mnogih drugih) smatraju se daleko od adekvatnih i prihvatljivih jer se ono što vidimo u praksi potpuno kosi sa preporukama Svjetske zdravstvene organizacije.
SZO navodi važnost odgovarajućeg fizičkog okruženja za majku i novorođenče, ali i vodu, sanitarije, snabdjevanje energijom, lijekovima, zalihama, te opremu za rutinsku brigu i upravljanje komplikacijama.
Ipak, ja ne odustajem, a nadam se ni vi, jer da bi se ostvarile preporuke SZO, potrebno je da nastavimo da apelujemo da se o trudnicama i porodiljama moramo brinuti i u praksi, a ne samo na papiru.
6 Responses
Hvala za ovaj tekst. Spadam u zene koje su iskusile akusersko nasilje i to u privatnom porodilistu. Odnos lekara i medicinskih sestara je bio katastrofalan. To me je kasnije ohrabrilo u mojoj odluci da se porodim kod kuce i na kraju dobijem porodaj kakav sam zamisljala – bez nasilja i pritiska i bez traume.
Ja se ne secam bas ovih uslova. A nisam bila pre 300 godina.
Da, draga Ivana, žene nisu imale pametnija posla nego su odlučile da malo lažu o uslovima u kojima su se porađale. Eno, pitajte Milicu Filipović, ženu koja je sama porodila mrtvu bebu u Narodnom frontu da li se ona seća uslova.
Zbog takvih kao što ste Vi i dalje ima akušerskog nasilja i strašnih priča. Podrška za sve žene koje imaju loše iskustvo, u bilo kom smislu!
Ja sam se porodila u NF, ok mi je bilo, ali higijena i hrana za porodilje nakon carskog reza je očajna. Da ne pričam o tome što kod nas ne daju ženama da jedu, pa one piju sok od jabuke(pun nezdravog šećera i svega ostalog) i jedu plazmu. Ja sam imala gestacijski dijabetes i nisam smela ništa od toga da okusim, možete misliti kako mi je bilo 2 dana. Sestre su bile fine, većina njih, laktacijske sestre onako, samo jedna mi je stvarno pomogla.