Onima kojima je porođaj bio divno iskustvo u ime onih koje nisu bile te sreće

Retko koje medijske priče me uznemire više od ispovesti žena koje su prošle kroz neki vid akušerskog nasilja. Iako nisam majka, pa nisam svesna kakav je i koliki izazov sama trudnoća, a posebno porođaj, osećam ogromnu dozu saosećanja za sve što žene prolaze u tom najosetljivijem periodu svog života. Zato, valjda, tako često i pišem o ovoj temi. A zato što često pišem o njoj, često i razgovaram sa ženama koje su prošle kroz određeni vid akušerskog nasilja. Zanimljivo je da sam kod velikog broja njih prepoznavala osećaj krivice, utisak da su svoj tretman na neki način zaslužile, da nisu bile dovoljno dobre trudnice ili porodilje, da su, na kraju krajeva, nasilje same izazvale. Kako sam prošla kroz obuku za izveštavanje o nasilju prema ženama, prepoznala sam ovakav obrazac ponašanja kod žena koje su trpele nasilje od strane partnera ili člana porodice. Razmišljala sam zbog čega se on javlja i kod žena koje su preživele akušersko nasilje i došla sam do zaključka da postoji sličan odnos prema autoritetu u porodici i prema autoritetu u bolnici. Štaviše, od autoriteta u bolnici neretko očekujemo blaži i empatičniji pristup jer bi njihov posao to trebalo i da podrazumeva. Takođe, autoritete u bolnici izuzetno poštujemo zbog njihove ekspertize i umeća, ali i činjenice da naš život i živote naše dece drže u svojim rukama. I baš zato, jednom kada do izneverenosti takvog i tolikog poverenja dođe, nastupa racionalizacija koja po pravilu najpre vodi do osećaja samokrivice. Na jeziku porodilje to bi izgledalo ovako: Nisam dovoljno jako gurala; nisam dovoljno trpela bol; nisam bila strpljivija; nisam se dovoljno brzo otvorila…

Ovakvom ponašanju smo sklone jer smo kroz istoriju učene da smo sve ono loše što nam se dešava same inicirale i izazvale. Ako nas siluju, nosile smo prekratku suknju. Ako nas udare, nismo držale jezik za zubima. Ako nas prevare, zapustile smo se. Princip je jasan, samo se situacije razlikuju.

Međutim, u pričama o akušerskom nasilju postoji još jedan momenat koji dodatno produbljuje osećaj krivice  ̶  momenat iskustva drugih žena. Kad god sam pisala o konkretnim primerima akušerskog nasilja, u moj inbox stizalo bi po nekoliko poruka vrlo sličnog sadržaja. U svakoj od njih, autorka bi isticala koliko je njeno iskustvo na porođaju bilo pozitivno i drugačije od opisanog. Neretko bi te poruke sadržale čuđenje zbog opisane situacije nasilja, ali i zamerke što žena koja je svedočila o nasilju nije imenom i prezimenom ukazala na nasilnika već je “bacila ljagu na čitavu profesiju”. Takođe, ove poruke bi neretko sadržale i pasivnu agresiju prema meni kao autorki objava, ali i prema samim žrtvama.  U početku sam imala razumevanja za takav stav i odnos jer sam shvatala da nije posredi ništa lično, već isključivo mehanizam odbrane koji se pojavljuje kod određene publike koja se teško nosi sa pojedinim temama i njihovom težinom. Međutim, u razgovoru sa ženama koje su pretrpele akušersko nasilje saznala sam da njih i te kako remete ovakvi i slični komentari, na koje nailaze najpre u svom privatnom okruženju, a onda i online. Objasnile su mi i zašto. Kada neko na njihovu ispovest odgovori svojim sjajnim iskustvom ističući koliko su doktori bili nežni, a babice divne, one počinju da se osećaju kao lažovi. Počinju da sumnjaju u svoja osećanja, ali i sećanja. Počinju da se preispituju da li je sve zaista bilo baš toliko strašno i da možda one ne preteruju. To ih ponovo vraća na osećaj samokrivice i zaključak “mora da je do mene”. Povlače se, svoju traumu potiskuju i žive sa njom zakopanom tamo negde, sve dok ne ispliva na površinu u vidu nekog naizgled nepovezanog, a zapravo i te kako jasnog pokazatelja.

Istovremeno, pričale su koliko im je prijalo da o ovom problem čitaju u objavama na društvenim mrežama i u medijima jer konačno napismeno imaju potvrdu da nisu sve umislile i da to što im se dešavalo nije deo normalne procedure. Ali svaki komentar u kojem bi se iznosile sumnje u neko od iznetih svedočanstava, ponovo bi ih vraćao u začarani krug preispitivanja.

Kada sam sinoć ponovo čitala poruke slične onima koje sam gore opisala, a nakon najnovijih objava u vezi sa tekstom Dragane Pandurević Jovović, na koji vam od sveg srca skrećem pažnju, odlučila sam da napišem ovaj tekst i da se obratim upravo ženama koje jesu imale pozitivno iskustvo na porođaju.

Presrećna sam zbog te činjenice. I presrećna sam što je za vas to zaista i bio najlepši dan u životu. Nažalost, nisu sve žene u ovoj zemlji bile te sreće. Mnogima je dan porođaja bio najgori dan u životu. I ne, ta osećanja ne može da izbriše niti ljubav prema bebi, niti svi njeni osmesi, prvi koraci, prve reči i sve što kasnije sledi. Ne kažem to ja. To kažu one. Trauma tako ne nestaje. Ona se samo kamuflira i čeka svoju priliku da se ponovo pojavi u nekom drugom obliku. Najčešće kroz ogroman strah od još jednog deteta, odnosno još jednog porođaja. Ne pričaju one o nasilju jer bi da ukaljaju kompletno zdravstvo ili zato što “isplanirano prate agendu pljuvanja”, kako je juče stajalo u jednoj od poruka. Ne pričaju kako bi bilo koga uplašile ili kako bi od ikoga dobile sažaljenje ili pažnju. One samo žele trunku pravde i trunku ljudskosti koju nisu našle na mestu na kojem su je najviše očekivale. One žele da spreče da ijedna druga žena prođe kroz slično iskustvo. I žele da zaceli ta rana koju u sebi nose.

Nemojte sve posmatrati samo kroz svoju vizuru. Nije fer da zanemarite svako drugačije iskustvo, zbog pozitivnog kroz koje ste prošli. Kao što ne treba niko ni vama da zamera što niste imali problema. To čak ne treba ni da ističemo, niti da slavimo. To treba da se podrazumeva. Nažalost, jasno je da to nije slučaj. I zato, pustite one koje žele da ukažu na problem da to i učine, ali svojim tempom i na svoj način. Ne očekujte od njih da upiru prstom, viču ime i prezime nasilnika i obilaze medije. Nemamo prava da išta od njih očekujemo, možemo samo da im budemo beskrajno zahvalne za svaku reč koju su odlučile da podele i za svu snagu koju su za to izdvojile. Upravo će one, i isključivo one, biti razlog zbog kojeg će se jednom ovaj problem rešiti. Ali hajde da im u toj borbi ne otežavamo. Hajde da se makar u ovom pogledu razumemo i da od brige za ugled neke institucije postane važnije saosećanje koje ćemo imati jedna za drugu.  Hajde da više nijedna ne kaže “do mene je”, već da jasno stavimo do znanja da je isključivo do njih, do institucije i pojedinaca u njima, i da zbog toga moraju snositi odgovornost. I to ne samo pojedinci već čitav sistem koji godinama tim istim pojedincima dopušta nesavesno ponašanje. Hajde da shvatimo da se boljitku možemo nadati tek ako se međusobno čujemo, razumemo i podržimo, a da sve drugo samo predstavlja uslugu trulom sistemu.