5 beogradskih galerija koje morate obići ove zime

Nikola Todorić, stalni saradnik Brana’s Divine Worlda, a od skora i urednik kulturne rubrike u magazinu Bazar (svaka čast, Nidžo!!!), iz teksta u tekst nastavlja da nas oduševljava svojim izborom nezaobilaznih beogradskih oaza umetnosti i kulture. Ni večerašnji post neće biti izuzetak, jer vas u njemu čeka Nikolin izbor 5 beogradskih galerija koje ne smete zaobići ove zime. Ljubitelji umetnosti, ovo je za vas! Uživajte!

———————

U fokusu mog decembarskog vodiča su galerije. Iskreno, bilo mi je teško da odlučim koje su top pet. S jedne strane tu su one već dobro poznate, a s druge one nove, male i sakrivene. U stvari, ne postoje male i velike galerije. Sve su one prostori bez granica, sa zidovima koji nemaju dimenzije iako na njima možda ne mogu da stanu ni tri malo veće slike ili fotografije. Svaka od ovih galerija je takva.

GALERIJA PETRA DOBROVIĆA, Kralja Petra 36, IV sprat

Volim da odlazim u galeriju Petra Dobrovića. Nekada to bude i bez razloga, gledam ponovo slike koje već dobro znam. Volim portrete njegove žene Olge. Pitam se da li su se zaista toliko voleli i zašto današnji umetnici ne slikaju svoje žene. Volim da sednem u fotelju i upoređujem. Na jednom portretu je tužna, na drugom ima šešir, na trećem plavi žaket… Toliko puta sam je video na platnu. Mogu da kažem da je dobro poznajem. Olga je bila gorda i zavodljiva. Ima lepo lice voljene žene. Ovi portreti samo su mali deo opusa Petra Dobrovića. On je slikar koloritičkog ekspresionizma i zato boje na njegovim platnima izgledaju kao da iz njih izbija svetlost. Slikao je more, maslinjake, voće, Amsterdam… Volim njegovu Crvenu kuću sa baštom, podseća me na Portofino, volim i Masline u vetru,  izgledaju kao da ih je slikao Van Gog. Postoje mnoga objašnjenja njegove umetnosti, ali dajte šansu sebi. Napišite samo svoju likovnu kritiku. Tu su ove slike, tu je vaša mašta. Dovoljno je.

LEGAT MILICE ZORIĆ I RODOLJUBA ČOLAKOVIĆA, Rodoljuba Čolakovića 2

Ni sam ne znam koliko puta sam čuo kako Muzej savremenih umetnosti ne radi. To ne znači da su i svi ostali zatvoreni. Ima toliko alternativa. Jedna je Legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića. Istorija ove kuće je istorija nemara koji imamo prema kulturi. Predratna vila koja je posle Drugog svetskog rata data na korišćenje Čolakoviću kao značajnoj ličnosti tadašnje nove komunističke vlasti devedesetih postaje restoran i kockarnica. Posle ubistva njegovog novog vlasnika,  od 1998. je zatvoren i obnavlja se tek 2010. godine. Tada mu je vraćen značaj koji je imao onda kada je par Čolaković iz dobročinstva poklonio vilu Beogradu – da se u njoj pokazuju dela moderne i savremene domaće umetnosti. Beograd se ne plaši arhitektonskih promena, pa je tako rekonstrukcija koju je uradio Zoran Radojičić potpuno drugačija od ostalih vila na Dedinju. U njoj se oseća neki optimizam, a to je za savremenu umetnost najvažnije.

BARTSELONA, Belgrade Design District

Svi imamo neko omiljeno mesto u Beogradu. Moje je Bartselona, galerija koja me podseća na kultni muzički studio Televizije Beograd  iz osamdesetih godina u kojem je Slađana Milošević snimala spot za pesmu Amsterdam. Sve je belo, i pod i zidovi, i plafon. Ideja o beloj kocki kao galeriji nastala je u Barseloni kao kontrapunkt fotografskoj mračnoj sobi. I jedino što nije belo jesu fotografije koje se ovde izlažu. Osnivač David Pujadó napravio je odličan odnos između domaćih i španskih autora. Lepo je videti kako umetnici iz Barselone vide Beograd, mada tu se ponekad nađu i radovi fotografa iz Dubrovnika, Sarajeva, Brazila, Austrije, Danske, Rumunije…Kada se svi ti svetovi sudare dobije se ono najbolje. Fotografija, i to ona analogna koju ja najviše volim.

CANVAS, Kosovska 16

Pokušavam da vam galeriju Canvas opišem u jednoj rečenici. Za nju verovatno ranije niste čuli. Mala je, ali se našla na mojoj top listi jer se u njoj izlažu i prodaju slike mog omiljenog umetnika. U uskom, dobro osvetljenom i visokom izlogu stoji štafelaj sa slikom Voje Stanića. Osećam da sam povezan sa njegovim likovima koji neprestano igraju po platnu ili su u pokretu kao drvene lutke. Tu se obično zaustavim kod tumačenja jer i on sam kaže –moje slike ne treba tumačiti. Ni sam ne znam šta one znače, koji im je cilji kako su mi pale na pamet. Pored njegovih u ovoj galeriji izlažu se i dela Milana Konjovića, Save Šumanovića, Igora Vasiljeva… Mala galerija, velika umetnost, to je opis u jednoj rečenici koji sam tražio.

NACIONALNA GALERIJA, Dositejeva 1

Ova galerija jedna je od poslednjih u Beogadu u kojoj se pod nogama čuje zvuk parketa dok hodate. Ona je za mene parče prošlog vremena u kojem se uvek setim svoje bake koja me je ovde dovodila na izložbe Miće Popovića, a ja danas svoje prijatelje koji ne žive u Srbiji. Ovo je odlično mesto za dobar početak neke izmišljene rute po gradu. Prvo zato što vam zagolica maštu o jugoslovenskoj umetnosti koja je impresivna, a onda i zato što se odmah pored galerije nalaze Narodno pozorište, Narodni muzej, spomenik Knezu Mihailu… I da, ovo je i jedna od poslednjih galerija u Beogradu u kojoj nema neonskog svetla. Platna su nekako drugačija, traže od vas da im priđete bliže.

_{*ovaj post nije sponzorisan}