Kulturni život Srbije: Vodič kroz domaće pozorišne festivale

Vodeći se uobičajenim istinama i zabludama o kulturnoj sceni Srbije, u prvi mah biste mogli da pomislite da su domaći pozorišni festivali u podređenom položaju u odnosu na one koji se bave drugim sferama umetnosti. Istina je da su oni možda i najbolji primer kulturne decentralizacije u državi. Naime, veći deo pozorišnih festivala se odvija van prestonice. I ne samo to – oni su izuzetno posećeni i publika koja ih prati ih veoma ceni. Ta publika ima izgrađen pozorišni ukus i festivale vidi kao način da ostane u toku sa pozorišnim aktuelnostima. Ujedno, festivalska atmosfera u manjim gradovima nosi sa sobom neku posebnu vrstu magije zbog čega smo odlučili da ovaj tekst posvetimo upravo toj temi.

Kratka anatomija domaćih festivala

Svaki festival ima svog selektora ili selektorsku komisiju. Nakon dugog promišljanja o pogledanim predstavama, o publici, o svim faktorima koji utiču na jedan pozorišni festival, selektori biraju predstave koje će učestvovati na istom.

Pozorišni festivali mogu biti takmičarskog ili revijalnog karaktera, a i jedni i drugi imaju svoju funkciju. Kao u svakom poslu, nagrada je važna i u glumačkom, rediteljskom, dramaturškom, dok revijalni festivali prikazuju uglavnom najbolje predstave iz prethodne sezone. No, to ih nikako ne čini manje dinamičnim od takmičarskih. Obično traju od pet do osam dana. Takmičarski festivali gotovo uvek tokom završne večeri imaju revijalnu predstavu koja se igra u čast nagrađenih.

Tematski se pozorišni festivali prilično razlikuju, ali zajednička nit im je razvoj teatra i svih njegovih sfera u Srbiji. Tako imamo internacionalne festivale koji najčešće ugoste pozorišta iz regiona, ali i iz sveta. Ipak, veliki broj festivala je nacionalni što podrazumeva da u selekciju ulaze pozorišta koja se nalaze u našoj zemlji. U tom smislu razlikujemo festivale kojima je fokus na domaćim piscima, na dramskom tekstu, na praizvedbama, a postoje i festivali koji u prvi plan stavljaju glumačku veštinu.

Festival prvoizvedenih predstava, Aleksinac (od 22. do 28. novembra)

Kako moje bavljenje pozorištem i pozorišnim festivalima uopšte potiče iz mog rodnog grada, upravo odatle ću vas i povesti u teatarski festivalski đir. Festival prvoizvedenih predstava se u Aleksincu održava od 2012. godine, iako je nastao početkom devedesetih godina u Paraćinu, gde je vrlo brzo bio politički ugušen. Inicijator aleksinačke verzije festivala bio je Dušan Duka Jovanović, naš glumac i reditelj koji je najviše delao u Kruševcu i Aleksincu. Danas festival organizuje Centar za kulturu i umetnost.

U fokusu ovog festivala je dramski pisac i praizvedba njegovog komada, a na taj način se podstiče stvaralaštvo u okviru dramske književnosti. Praizvedba je, inače, prvo postavljanje dramskog teksta na pozorišnu scenu, što znači da je pre toga postojao samo u pisanoj formi. Istina je da su me najpre zaintrigirale predstave, ali od prvog momenta sam maštala o okruglim stolovima koji se održavaju nakon svake predstave, o druženju i timskom radu, kao i o svemu onome što prethodi ili se dešava nakon samog čina predstave. Neretko kažem da je baš to duša svakog pozorišnog festivala. Nakon nekoliko godina volontiranja u timu ovog festivala, našla sam se upravo za tim okruglim stolom vodeći konferencije za štampu.

Nagrade za najbolji dramski tekst su, prethodnih godina, osvajali neki od naših najznačajnijih dramskih pisaca kao što su Dušan Kovačević, Željko Hubač, Minja Bogavac, Mila Mašović Nikolić. Nagradu je 2015. godine osvojio splićanin Ivor Martinić, koji se danas dramom bavi u Barseloni.

Pozorišno proleće, Šabac (obično se održava u aprilu, a ove godine će zbog novonastale situacije biti održan u oktobru)

Uplovila sam u svet teatra, upoznala različite ljude i prvi festival na koji sam otišla van Aleksinca bio je Pozorišno proleće u Šapcu. Osim što je ansambl Šabačkog pozorišta izvanredan i na sceni i van nje, taj grad ima nešto posebno što vas vuče da mu se vraćate, naročito u vreme dana festivala. Ručak na Savi, šetnja gradom, prateći programi i nezaboravne noći u samom pozorištu – to je ono što čini ovaj festival jedinstvenim. Koračajući ulicama ovog grada diše se sloboda. Pozorišno proleće okuplja najbolje predstave iz prethodne pozorišne sezone. Selektor Zoran Karajić svake godine formira repertoarsku politiku i time tematski boji festival. Iako je festival još uvek mlad, pretenduje da postane jedan od najznačajnijih u Srbiji, baš zbog svoje prirode i zbog mogućnosti da se na jednom mestu vidi sve ono što je do tog momenta bilo najbolje.

Prošle godine je nagrada za najbolju režiju pripala nedavno preminulom reditelju Igoru Vuku Torbici za predstavu “Tartif”, a Hana Selimović, Saša Torlaković i Danica Grubački osvojili su glumačke nagrade za uloge koje su ostvarili u ovoj predstavi.

Bucini dani, Aleksandrovac (sredina juna)

Vraćamo se na jug i odlazimo u srpsku Toskanu. Gde god se okreneš, vidiš vinograd. Kud god kreneš, moraš da probaš vino zbog čega sam stekla utisak da se u ovom kraju vino pije umesto vode. Bucini dani se održavaju u Aleksandrovcu u čast velikog Milosava Buce Mirkovića, slavnog esejiste, književnika, ali i pozorišnog kritičara za kojeg kažu da je najbolje poznavao dušu jednog glumca. Ostavio je značajne beleške o glumcima i pozorištu, kao i o teatarskom životu.

Festival je osnovan 2015. godine na inicijativu dveju glumica – Jelene Stajkovac i Jelene Matijašević, a ovaj festival u prvi plan stavlja glumca i glumačko umenje. Održava se u junu, pa tako fino sumira proteklu sezonu. Ovi dani su mnogo više od običnog pozorišnog festivala, a sigurna sam da tome doprinosi ambijent u kom se održavaju. Naravno, u Aleksandrovcu, baš u vreme trajanja festivala, probala sam najbolje vino u svom životu – ono od kog te ne zaboli glava već od kojeg glavobolja prolazi.

Glumačka priznanja, Zlatna zrna sa Bucinih dana, prethodnih godina su dobili Gordana Đurđević Dimić, Saša Torlaković, Hana Selimović, Marko Marković, Tijana Marković, Andrej Šepetkovski, Jovana Gavrilović, Anica Dobra.

Borini dani, Vranje (kraj oktobra)

Otići ćemo malo južnije i zaustaviti se tik pred granicu sa Makedonijom u nepravedno skrajnutom Vranju. Čini mi se da je tako jer su glumci iz ovog grada čekali zgradu pozorišta punih sedam godina. Naime, zgrada pozorišta “Bora Stanković” je izgorela u požaru 2012. godine i od tog momenta do prošle godine glumci su bili primorani da predstave igraju u Domu vojske, koji nikako nije pogodan da bude pozorište, a probe su imali u tržnom centru. Konačno, u oktobru 2019. godine, Vranje je dobilo novu zgradu pozorišta kakvu i zaslužuje.

Šetajući ulicama ovog grada, imala sam utisak da je duh velikog Bore Stankovića baš tu, kraj mene. Možda zato što festival nosi ime našeg proslavljenog pisca. Borini dani se održavaju u oktobru, a do prošle godine su bili revijalnog karaktera. Samim tim selektor je imao zadatak da izabere prave pozorišne poslastice koje će prikazati svojim sugrađanima i sasvim sigurno je veoma značajno što jedan ovakav festival postoji na krajnjem jugu Srbije koji se večno bori za decentralizaciju u svakom smislu te reči.

Pošto su želeli da obeleže ulazak u novu zgradu, prošle godine je Bojan Jovanović, umetnički direktor pozorišta “Bora Stanković” i selektor Borinih dana, izabrao predstave koje se jednače sa spektaklima. Tako je vranjska publika gledala predstave “Rodoljupci” Narodnog pozorišta u Beogradu, “M.I.R.A.” Bitef teatra, “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta, “Tartif” Narodnog pozorišta u Somboru i Srpskog narodnog pozorišta i “Zašto je poludeo gospodin R?” Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Teatar na raskršću (obično početak marta, ove godine sredina septembra) &

Urban fest (od 1. do 5. septembra), Niš

Krenućemo malo severnije i zaustaviti se na balkanskom raskršću, na mestu gde se rodio Teatar na raskršću, jedan od najmlađih pozorišnih festivala u Srbiji. U Nišu je u martu prošle godine održan prvi, a drugi čeka da oživi kada se situacija sa virusom korona smiri. Ispunjen sjajnim pratećim programima, ljubaznošću i gostoprimstvom članova ansambla Narodnog pozorišta u Nišu, ovaj festival pretenduje da postane mesto značajnih pozorišnih susreta ne samo za Srbiju već za čitav Balkan.

Ujedno, u ovom gradu se već petnaest godina održava jedan sjajan festival za omladinska i akademska pozorišta koji je u svoj repertoar počeo da ubacuje i predstave studenata glume. Samim tim, Urban fest je jedna oda mladosti, entuzijazmu, ljubavi prema pozorištu. Specifičan je po tome što se  predstave igraju van pozorišnih sala, dakle na otvorenom. Uverena sam da je ovaj festival, osim što je svojevrsna domovina teatra za mlade, zapravo i mesto na kom se sasvim sigurno stiču životna i divna prijateljstva nekih novih generacija koje će tek vladati profesionalnim pozorišnim svetom, noseći sa sobom ovde stečeno iskustvo i znanje.

Bitef, Beograd (septembar)

Svratićemo u prestonicu kako bismo posetili Bitef. Na ovom festivalu sam bila samo jednom i to samo jedan dan. Ipak, sasvim dovoljno da steknem uvid u dinamiku ovog festivala i spoznam zbog čega uživa epitet kultnog. Ako ima nekog ko ne zna, Bitef je međunarodni teatarski festival koji je osnovan 1967. godine na inicijativu Mire Trailović i Jovana Ćirilova. Obično se održava u septembru i od samog nastanka pratio je i podržavao najnovije pozorišne tendencije.

Moram priznati da postoje i festivali koje još uvek nisam posetila, ali koji su mi odavno na listi i kojima se beskrajno radujem. Biće mi zadovoljstvo da vas nekada povedem sa sobom u Sombor gde se na kraju sezone od 1993. godine održava Pozorišni maraton, specifičan po tome što se predstave igraju i danju i noću. Kako sam dobro upoznala ansambl Narodnog pozorišta u Somboru to me je negde i nateralo da poželim da budem deo makar jednog maratona. Delić te atmosfere može se osetiti i na fotografijama i u rečima posetilaca, ali pravi doživljaj sasvim sigurno dolazi onda kada se nađemo na tom svojevrsnom teatarskom ringišpilu. Zamišljam ispijanje kafe između dve predstave negde oko jedan ujutru, mnogo osmeha i dobrih predstava.

Iako ih do sada nisam posetila, ne smem da vam ne spomenem još neke od izuzetno značajnih festivala u Srbiji.

Sterijino pozorje je festival koji se svake godine održava u Novom Sadu. Obično se održava krajem maja, ali je ove godine usled pandemije pomeren za kraj avgusta. U fokusu Sterijinog pozorja su domaći autori, pa se na repertoaru nalaze predstave srpskih dramskih pisaca, a sve u čast Jovana Sterije Popovića. U prvom odboru ovog festivala se nalazio i naš Nobelovac Ivo Andrić.

Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije ”Joakim Vujić” u svojoj produkciji ima dva festivala. Prvi, Joakim Vujić, susret profesionalnih pozorišta Srbije, odnosno smotra pozorišnih predstava u Srbiji južno od Beograda osnovan je 1965. godine. Danas je to festival takmičarskog karaktera, koji svake godine ima selektora. Specifičan je po tome što u njemu učestvuju članice spomenute zajednice, a svake godine je domaćin neki drugi grad i teatar iz tog grada. Ove godine je to trebalo da bude pozorište u Vranju i trebalo je da se održi u maju. Festival je odložen, održaće se u Vranju, ali nije još objavljeno kada.

Drugi je Mali Joakim, osnovan 2006. godine, vrlo sličnog karaktera kao prvi, osim što su njemu u fokusu predstave za decu. Ovi festivali su možda najvažniji činioci procesa decentralizacije kulturnih sadržaja jer podstiču razvoj pozorišta van prestonice, doprinose i razvoju gradova iz kojih dolaze članice Zajednice i na taj način nesebično pružaju umetnost publici.

Pozorišni festivali su u biti deo teatarskog života, ali ja smatram da su mnogo više od toga. Osim što publika ima priliku da pogleda neke od najboljih predstava iz drugih gradova širom Srbije, festivali čuvaju istoriju teatra od zaborava. Vezuju se za ličnosti koje, nažalost, više nisu među nama i mi na taj način ispunjavamo amanet koji su nam ostavili, a to je zaveštana ljubav prema pozorištu, glumcima i dramskoj umetnosti uopšte. Šta god zadesilo ovaj narod, sasvim sam uverena da će pozorište preživeti. To je jedno biće koje oplemenjuje i opominje i zato je besmrtno.

Kakva su vaša iskustva za pozorišnim festivalima?

Koje ste imali priliku da posetite, a koji su vam u planu?

Čekamo vaše utiske, ali i preporuke.

ilustracija: Alena Delkić

*ovaj post nije sponzorisan

Written By

Apsolvent srbistike i zaljubljenik u pozorište. Bavi se analitičkim proučavanjem pozorišnih repertoara i festivala širom Srbije. Piše pozorišne recenzije i...

More from Jovana Stanković

Pozorište u izolaciji: 5 predstava koje možete i morate pogledati (sada i uvek)

U trenutku kada je u zemlji vanredno stanje i kada su zabranjeni...
Read More

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter the number *