Utisci sa izložbe “Percepcije. Žena po meri društva”

Brana’s Divne World u 2019. godinu ulazi sa dvostrukim pojačanjem. Sofija Savić i Jovana Milovanović, istoričarke umetnosti i dvojac koji stoji iza bloga ”Slike i prilike”, postale su stalne BDW saradnice čije ćete tekstove moći da čitate u okviru rubrike posvećene umetnosti. Večerašnjim postom i zvanično je započeta ta saradnja. Pored njih, tu je i Nevena Mitrović, brucoškinja na studijama Srpskog jezika, koja je autor sjajnih kolaža koji će pratiti večerašnji, ali i mnoge buduće postove. Čast mi je da su ovakve dame deo BDW tima. Iskreno se nadam da ćete i vi, koliko i ja, uživati u njihovom radu.

———————————————————-

Šta: izložba “Percepcije. Žena po meri društva?”
Gde: Galerija Matice srpske, Novi Sad
Kad: do 6. januara 2019. godine

Kada je Marija Gracija Kjuri (Maria Grazia Chiuri) nakon 70 godina postala prva žena na čelu kreativnog odeljenja modne kuće Dior, želela je da to bude očigledno i na pisti. Nakon globalne popularnosti Dior majice sa ispisom We should all be feminists, Kjuri je odlučila da zapita publiku pariske Nedelje mode Why There Have Been No Great Woman Artists? Ovo pitanje je još 1971. godine postavila Linda Noklin (Linda Nochlin), znamenita američka istoričarka umetnosti u tekstu kojim je pokrenula niz takozvanih ženskih pitanja koja ni nakon gotovo pola veka ne gube na aktuelnosti. Pitanje statusa žene, ne samo u umetnosti, već i u društvu uopšte trenutno se nalazi i u fokusu Galerije Matice srpske koja ovoj problematici pristupa kroz sopstvenu izložbenu praksu, ali sa iste polazne tačke kao i kreativna direktorka Diora.

Tim “Slike i prilike” posetio je novu izložbu u ovoj novosadskoj galeriji pod nazivom Percepcije: žena po meri društva? Ona je otvorena krajem septembra i trajaće do 6. januara 2019. godine. Mi smo bile veoma zaintrigirane, a svoje percepcije delimo sa vama.

Izložba Percepcije: žena po meri društva? jedna je od pet koje će biti prikazane širom Zapadnog Balkana – u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Makedoniji i na Kosovu, pod zajedničkim nazivom Percepcije. Ovaj projekat je nastao u saradnji organizacije British Council i muzejskih institucija iz regiona i predstavlja 24 rada 14 umetnica iz kolekcije British Council-a u Londonu koja će biti prikazana zajedno sa radovima lokalnih umetnica. Namera Percepcija je da se pozabave stanovištem po kome velikih umetnica nema, kako nekada, tako i danas. I zaista, koliko brzo se setite jednog Rembranta, Van Goga ili Paje Jovanovića, a koliko vam je vremena potrebno da navedete podjednako čuvenu umetnicu? To što ih je brojčano manje ili nisu dostigle popularnost spomenute trojice, ne znači da ih nema.

U Galeriji možete videti medijski raznovrsna, pretežno feministička dela savremenih britanskih umetnica, kojima su pridružene slike i skulpture srpskih novovekovnih i modernih umetnica, ali i umetnika. Upravo je to jedna od posebnosti ove izložbe, budući da je do sada u domaćoj praksi bila retkost da se dela dela različitih epoha i stilskog izraza objedinjuju sa jasnom namerom.

U središtu analize i tumačenja je žena – njen umetnički i društveni identitet, ona u funkciji objekta i subjekta, kao alegorija, ali i kao ona koja posmatra i koja je posmatrana. Svakom od ovih pitanja je posvećena po jedna izložbena prostorija: Žena i društvo, Žena kao personifikacija, Žena (ni)je samo telo, Ženski pogled nasuprot muškom i, na kraju, video-rad User Group Disco, koji se bavi pitanjem konstrukcije čovekove stvarnosti.

Iz našeg ugla

Ovo nije jedna od onih izložbi kroz koju prošetate, oduševite se osunčanim prizorima, živim bojama i izađete lepršavi, pa nastavite dalje. Percepcije navode da se zapitate: da li dovoljno poštujem sebe samu, svoje telo, ideje, da li to i drugi poštuju? Nisu sva dela na ovoj izložbi lepa, ali onaj koji smatra da je umetnost sluškinja lepote, taj ni ne zna ništa o umetnosti. Radovi britanskih umetnica su mahom ogoljeni, prodiru u suštinu, pokazuju prstom na probleme sa kojima se žene svakodnevno susreću i učinili su da na trenutak zaćutimo, pa tek onda progovorimo o tome.

Antea Hamilton, Stolica od nogu, 2012. Kolekcija British Council Instalacija od plastike koja predstavlja raširene noge žene nije nešto najlepše što se u muzeju može videti, ali jeste nešto što može da razljuti, pri samoj pomisli da se žene posmatraju kao “parče mesa”.

 

Danica Jovanović, Autoportret, 1914. Kolekcija Galerije Matice srpske

Naše tumačenje radova, kao i svakog posetioca muzeja, obojeno je ličnim iskustvom. Obema nam je makar jednom upućena rečenica: To ne priliči jednoj devojci. i svaka se zapitala šta to znači. Sa druge strane, da li je potrebno da se odreknemo ženstvenosti da bismo bile ozbiljno shvaćene? Ovo pitanje dotiču autoportreti britanske umetnice Sare Lukas (Sarah Lucas) i naših Danice Jovanović i Zore Petrović, koje sliku sebe ne stvaraju u skladu sa stereotipima o ženi, već preuzimaju određene muške atribute.

Segment Žena kao personifikacija bavi se svojevrsnim paradoksom – dok je u realnosti žena u podređenom položaju, u imaginaciji ona je na pijedestalu. Ženskim likom i telesnošću predstavljeni su najviši ljudski ideali,  dok kroz istoriju njen položaj ni izbliza nije bio takav. Ona je bila simbol, ne individua sa sopstvenom vrednošću.

Predstave žena koje personifikuju Srbiju, odnosno Jugoslaviju u delima sprskih umetnika naspram fotografija Britanke Madam Jevond (Madame Yevonde) koja rekreira viđenje antičkih boginja slikama svojih savremenica, ilustruje ovu problematiku.

Madam Jevond, Gospođa Mišela Balkon kao Minerva,1935. Кolekcija British Council-a © The Yevonde Portrait Archive

Segmenti Žena (ni)je samo telo i Ženski pogled nasuprot muškom bave se problemom odnosa prema ženskom telu. To pitanje ostaje aktuelno bez obzira na vreme – samo su se “diktati lepog” promenili. Snažan uticaj estetskih modela koji se smenjuju s razdobljima ogleda se u pogubnim posledicama koje za sobom ostavljaju, a svoj kanal pronalaze upravo putem slike sa Instagrama u današnje vreme, recimo. Sve više je žena, a naročito tinejdžerki koje su nezadovoljne jer se ne uklapaju u dominantnu matricu lepote, što ih sputava na ličnom planu. Mi uvek volimo da uzmemo kao primer promene u poimanju ženskog tela Rubensove punačke dame, ideal 17. veka, ali ni tada sve žene sigurno nisu tako izgledale. Najbitnije je naći balans u psihičkom i fizičkom zdravlju, a jedina mera treba da budu lični estetski kriterijumi.

Nadežda Petrović, Muški torzo, 1898. Kolekcija Galerije Matice srpske

Sa druge strane imamo ženu kao objekat muškog pogleda i žudnje, ali i sliku muškarca iz vizure žene. Jedan od najzanimljivijih radova iz ovog segmenta je crtež Muški torzo Nadežde Petrović, nacrtan 1898. godine tokom njenog školovanja u Minhenu. Ne može se pouzdano utvrditi da li je ovo delo rađeno prema modelu ili precrtavanjem iz anatomskih knjiga, ali u svakom slučaju podriva stereotipe o ženi objektu i muškarcu subjektu. Nadežda je ovde aktivni posmatrač, dok je muško telo naspram nje objekat. Suprotstavljen njemu jeste crtež Slikar u ateljeu Save Šumanovića. Umetnik crta sebe u činu slikanja žene, namenski kontrastrirajući svoju slikarsku, ali i mušku aktivnost, naspram ženske pasivnosti u činu poziranja. Korak dalje odlazi Silija Hempton (Celia Hempton) koja se bavi ženskom požudom projektovanom na muškarca, portretišući muškarce koje je pronašla putem internet stranica za upoznavanje, lišene individualnosti. Silija nadgrađuje Nadeždin ženski pogled, lišen seksualizacije objekta, i muškarcima ”uzvraća udarac” stvarajući delo značenjski srodno Šumanovićevom crtežu.

Sava Šumanović, Slikar u ateljeu, 1940. Kolekcija Galerije Matice srpske

Silija Hempton, Raul, Srbija 2. jun 2014, 2014. Kolekcija British Council-a © Courtesy of the artist and Southard Reid

Savremeno doba je pobedilo neke od problema koje podrazumeva žensko pitanje, sa nekim je naučilo da se nosi, a mnogi novi su se javili. Muzeološki odgovor na istorijska, ali i savremena pitanja čini ih prisutnim, vidljivim, a time i doprinosi njihovom rešenju. I za kraj ostaje pitanje – kakva je to žena po meri društva, društvenih mreža ili bilo čijih očekivanja? Izmišljena, a kao takva i ne treba da postoji.

 

P.S. Veliko hvala kustoskinji izložbe Jeleni Ognjanović na ustupanju zvaničnih fotografija.

 

Dela koja smo predstavile u ovom tekstu su tek mali deo onoga što izložba Percepcije: Žena po meri društva? nudi. O velikom pratećem programu se možete informisati na zvaničnom sajtu Galerije. Ako ste imale prilike da posetite ovu izložbu, bilo bi nam drago da čujemo vaše utiske u komentarima!

 

NAPOMENA: izložba ”Percepcije. Žena po meri društva?” otvorena je do 6. januara 2019. godine, a posetioce do kraja izložbe očekuju još dva stručna tumačenja Jelene Ognjanović, kustoskinje izložbe: u petak 28. decembra 2018. godine i u petak 4. januara 2019. godine u 18.00 sati.

Sve informacije o izložbi i pratećem programu možete pronaći na sajtu www.britishcouncil.rs.

 

kolaži: Nevena Mitrović

Tim “Slike i prilike” čine dve istoričarke umetnosti: Sofija Savić i Jovana Milovanović. Istoriju umetnosti smatraju svojim načinom života, a blog ''Slike i prilike'' im služi da to podele sa svetom. Nakon osnovnih studija, Sofija se usavršavala u oblasti ekonomije u kulturi, dok je Jovana nastavila akademski razvoj. Danas takođe deluju u različitim sferama, ali to ih čini idealnim spojem.

3 Comments

  • Reply December 25, 2018

    Dragana

    Zdravo društvo. Rečenica “Kada je Marija Gracija Kjuri (Maria Grazia Chiuri) nakon 70 godina postala prva žena na čelu kreativnog odeljenja modne kuće Dior” je mnogo smešna jer izgleda kao da je ona sama, a ne Dior, čekala 70 godina da postane prva žena na čelu Diora. Ispravnije bi bilo: “Kada je Marija Gracija Kjuri (Maria Grazia Chiuri) postala prva žena na čelu kreativnog odeljenja modne kuće Dior nakon 70 godina”. Osim toga navodnici u nazivu izložbe: izložba ”Percepcije. Žena po meri društva?” su nepotrebni jer piše reč izložba. Samo kada ne bi bilo reči “izložba” pišu se navodnici. Pozzz

  • Reply December 25, 2018

    Dragana

    Isto važi i za: dvojac koji stoji iza bloga ”Slike i prilike”. Eventualno napisano u kurzivu, ali navodnici nikako. Prilično bode oči s obzirom da ste diplomirani novinar. Pozzz

    • Reply December 25, 2018

      Dunja Pešut

      Draga Dragana,

      Kao neko ko lektoriše tekstove na Brana’s Divine World-u ozbiljno sam razmotrila vaš komentar, jer tako i pristupamo svom poslu. Stoga, ne bih nijednu rečeničnu konstrukciju nazvala smešnom.

      Prva primedba koju ste dali, ima smisla, ali ne i rešenje koje ste ponudili, jer se premeštanjem reda u rečenici nije postiglo ništa. Eventualne ispravke koje mogu da dođu u obzir uključile bi glagol postojati, ili pak imenicu postojanje.

      Što se tiče navodnika, aktuelni pravopis srpskog jezika ne navodi pravilo na koje ste se pozvali. Roman ” Na Drini ćuprija” pisaćemo pod navodnicima, bez obzira na to da li ispred stoji žanrovska odrednica ili ne. Tako je i sa izložbom.

      Veliki pozdrav.

Leave a Reply

Enter the number *