Martovska enterijer priča: eklektična kombinacija muževnog i romantičnog

Na samom početku mojih beleški o domu u koji ćemo danas zajedno zaviriti stoji sledeće: ”Šest godina u stanu. Sele se. Prodali su ga nameštenog. Nose sa sobom satove, sandučiće i slike.” Da, ovo je prva enterijer priča u okviru koje ću predstaviti stan koji je u međuvremenu promenio vlasnike. Ne brinite, pozadina priče je pozitivna i prodaja ovog stana je zapravo uzrokovana činjenicom da će se naši današnji domaćini vrlo brzo preseliti u još lepši i zanimljiviji dom. Pre nego što to zvanično i učine, poželeli su da sa nama podele svoju enterijer priču, na čemu sam im neizmerno zahvalna. Oni su Ema Bednarž i Filip Ratković, mladi par iz Beograda, koji pored dvoje male dece i uspešnih karijera (Ema je pravnik i radi u Fondaciji Tempus, ali i u Centru za razvoj fotografije kao pravni savetnik na donošenju Etičkog kodeksa za profesiju fotografa, dok je Filip konsultant u Jones Lang LaSalle agenciji), ima dovoljno volje i želje da se bavi uređenjem svog stana. Kada to kažem, ne mislim na puku kupovinu nameštaja koji je trenutno u trendu, već na istinsku posvećenost ili bolje reći, požrtvovanost da stan izgleda upravo onako kako su zamislili.

Parcijalno sređivanje stana razlog je njegove ”eklektičnosti”, kako su to umešno definisali Ema i Filip. Naime, dok dnevni boravak svojim koloritom, tipom nameštaja i detalja podseća na kakav momački stan u Njujorku, dotle nas kuhinja svojom belinom i materijalima asocira na kućerak u nekom od seoceta Provanse. Neočekivan, a opet tako prirodan spoj, između kojeg postoji suptilan prelaz u vidu minimalistički uređenog trpezarijskog kutka, inače smeštenog u uglu velike prostorije u kojoj je i dnevni boravak, ali i radni deo. Kako su mi Ema i Filip objasnili, ova prostorija je prvobitno trebalo da bude podeljena na dve sobe, ali kako su stan kupili u sivoj fazi gradnje odlučili su se da izbegnu pregradni zid.

Istovremeno, rešili su da u potpunosti promene prvobitni izgled kuhinje, ali i da pregrade i zazidaju galeriju koja je bila otvorenog tipa. Kuhinja je iziskivala najviše posla jer je najpre dozidavana, a onda je svaka pločica lepljena ručno. Inspiracija jeste bio jug Francuske, ali i skandinavski dizajn, čiji je ljubitelj Filip. Upravo na njegov predlog dodat je crtež dirižabla, koji ovaj deo stana čini istinski upečatljivim i netipičnim. Zanimljivi drveni detalji, ilustracije na zidu i lepo raspoređene kuhinjske sitnice na pravi način su zaokružile priču o ovom delu stana, koji stilski najbolje paše uz dečiju sobu, o kojoj ću vam više napisati kroz koji pasus.

Sada bih da se vratimo velikom i krajnje zanimljivom dnevnom boravku. Zanimljiv je iz nekoliko razloga: u njemu nema velikog stola niti televizora. Zamena za stočić jeste hoklica na kojoj stoji velika i ručno prefarbana konzerva, inače poklon Eminog i Filipovogo prijtelja. Tako jednostavan, zapravo sjajno ide uz glomazne komade nameštaja poput kožne fotelje, komode i starih poštanskih sandučića koji zauzimaju jednu od centralnih pozicija u stanu. Da, to su oni sandučići koje će Ema i Filip poneti sa sobom i u novi stan. Ali, ne zato što imaju posebnu matrijalnu vrednost, već zbog one mnogo važnije, emotivne. Naime, nađeni su kod kontejnera, nakon što su izbačeni iz neke od okolnih zgrada. Da bi ih dopremili do kuće, organizovali su čitavu akciju. Onda je usledilo njihovo restauriranje, pronalazak idealne pozicije u stanu i kačenje. Suvišno je napominjati koliko su sandučići doprineli krajnjem izgledu sobe. Verujem da će na isti način oplemeniti svaki naredni prostor u kojem budu smešteni, te me ni najmanje ne čudi što su Ema i Filip upravo ovaj komad rešili da ponesu sa sobom i u novi dom.

Isti tretman imaće i velike crno-bele fotografije, koje krase zidove dnevnog boravka. Ponovo, reč je o komadima čija je finansijska vrednost zanemarljiva, s obzirom na to da su i oni nađeni pored jednog vračarskog kontejnera. Ema ih je sasvim slučajno ugledala, dok se nekoliko Roma već pripremalo da ih ponese sa sobom. Uspela je da se izbori za njih, ali kako nisu mogle da stanu u auto, morala je da ih nosi ručno do stana u kojem su tada živeli. Tako je zaradila povredu ramena koja je i dan danas muči. To je ona požrtvovanost koju vam spomenuh na početku i koja po ko zna koji put dokazuje da vam za lepo uređen dom nije potreban novac, već samo želja, trud, snalažljivost i ljubav.

A ljubav je vidljiva i u jednoj krajnje banalnoj, a zapravo izuzetno simobličnoj sitnici: poziciji kazaljki na satovima. Kako na onom velikom, koji dominira dnevnim boravkom, tako i na onom manjem, koji je iznad stepenica koje vode ka galeriji. Na jednom kazaljke pokazuju vreme rođenja ćerke Ree, a na drugom vreme rođenja ćerke Ane. Detalj sa kojim se nikada ranije nisam susrela, a za koji verujem da će mnogim roditeljima koji ovo budu čitali biti zanimliv i inspirativan. Baš kao i informacija da je Ema tokom trudnoće, redovno ustajala u četiri kako bi lično šmirglala komade nameštaja koji su bili namenjeni za dečiju sobu. Želeći da dečija soba bude uređena u maniru skandinavskog dizajna sa shabby chic detaljima i nameštajem, upisala se na kurs dekupaž tehnike kod Milene Čvorović. Nakon završenog kursa, samostalno je počela da sređuje svaki komad nameštaja. Njen nekadašnji veliki garderober polako je počeo da poprima izgled dečije sobe u kojoj dominiraju mirni tonovi i romantični detalji. Inspiraciju je prikupljala na svom omiljenom sajtu Restoration Hardware, na kojem se redovno nalazi pregršt ideja i koji zbog toga preporučuje i čitaocima Brana’s Divine Worlda.

Odmah do dečije sobe smeštena je i spavaća soba, koja je takođe uređena krajnje mirno i suptilno. Tamo se jedino i može videti televezior. Pažnju su mi odmah privukli citati na pokretim vratima ormara. Ema mi je pojasnila da su u pitanju neki od njoj omiljenih citata koje je iskoristila kako bi izbegla klasičan i dosadan izgled garderobera. Isto je uradila i sa ulaznim vratima dnevnog boravka, na kojem je smestila nekoliko ogledala ovalnog oblika. U oba slučaja uspela je da jednostavnim rešenjima stvori efektan komad nameštaja.

Slično je učinjeno sa terasom koja je ukrašena tablom za pisanje, jastučićima, zanimljivim detaljima. Sitnice koje su čak i ovaj deo stana učinile prijatnim i svakako fotogeničnim. Toliko da smo Jovana i ja došle u iskušenje da na istoj posedimo bez obzira na minus koji je vladao onog dana kada je ova priča i fotografisana.

Tako je to sa stanovima koji su uređivani sa mnogo ljubavi. Da, ovo možda zvuči kao kliše, ali je suva istina koja se potvrdila u svakoj enterijer priči koju sam do sada imala prilike sa vama da podelim. Time sam svaki put postizala cilj koji sam i zacrtala pri pokretanju ove rubrike: dokazati da za lep dom nije potrebno mnogo novca. Ema i Filip su nam to demonstrirali na najlepši način. Zato im do neba zahvaljujem na volji i želji da sa nama podele izgled stana koji je prethodnih šest godina bio njihov dom. Iskreno se nadam da ovo druženje neće biti i naše jedino, te da ću već kroz koji mesec imati priliku da ih ponovo ugostim, na vaše zadovoljstvo, sigurna sam.

Dok listate preostale fotografije i slušate poslednje taktove numere koju su naši domaćini odabrali, pozivam vas da u komentarima ostavite svoje impresije na račun ovog stana. Napišite šta vas je to posebno inspirisalo u njegovom uređenju i da li ćete i sami nešto od viđenog primeniti. Takođe, ako i sami imate predloge zanimljivo uređenih domova nemojte se ustručavati da mi se javite. Do idućeg posta, najlepše vas pozdravljam. Vaša B.

…naši domaćini: Ema & Filip

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

_{*ovaj post nije sponzorisan}