Priča o našem venčanju: zašto nisam nosila venčanicu

Zanimljivo je kako mi pisanje o ovoj temi ne ide lako. Tako je bilo i neposredno nakon venčanja, prilikom objava Instagram postova, tako je i dalje. U prvi mah sam mislila da je do količine emocija koje su se u meni kovitlale i moje trenutne nemogućnosti da tu uskomešanost rečima ispratim. Priprema ovog serijala uverila me je da je posredi ipak nešto drugo. Jer emocije su se slegle, a u meni i dalje postoji blokada da vam iskreno i otvoreno pišem o svemu. Jednim delom to jeste zbog toga što pišem o intimnom činu i o onom segmentu svog života o kojem nikada nisam bila izrazito rečita pred vama. Sa druge strane, znam da to nije jedini razlog. Kao neko kome je introspekcija omiljen hobi (nažalost!) pozabavila sam se svojim osećanjima i shvatila da ja zapravo zazirem od toga da sa vama podelim osvrt na svoje venčanje jer bi on neumitno podrazumevao i osvrt na sve ono što je deo naših svadbenih tradicija, a u čemu ja sebe nikada nisam videla, otud nikada nisam ni maštala o venčanju. I sigurna sam da bi takav stav uvredio neke od vas, a ja ne želim da ikoga uvredim niti da bilo čije izbore osuđujem. Otud i moja bojazan, otud i moja blokada. Ali, onda sam shvatila da se predugo poznajemo za ovakve strahove i rešila sam da ih prenebregnem. Ovaj uvod je bio prvi korak ka tome.

Dakle, zašto nisam nosila venčanicu?

Zato što sebe nikada nisam mogla da zamislim u jednoj. Ne zato što su venčanice po defaultu loš izbor, daleko od toga, već isključivo zato što sebe, u svojim retkim vizijama venčanja, nikako nisam videla u venčanici. Istina je da sebe nisam mogla da vidim ni na samom venčanju, zbog čega taj čin nisam ni smatrala mnogo važnim. Makar do pre godinu – dve kada sam shvatila da to zapravo i ne bi bio tako strašan potez (mislim da sam venčanje poistovećivala sa ključnim korakom ka odrastanju, a ja tako nisam želela da odrastem).

Kada sam sebe konačno mogla da zamislim kako izgovaram to ”Da”, ta slika nikako nije uključivala mene u tilu, sa velom i dugim šlepom (ok, ovo poslednje sam krajičkom oka možda i videla) što, ponoviću, nikako ne znači da je sve pomenuto loš izbor. To samo nije bio moj izbor. I od prvog trenutka kada je venčanje postalo tema Nikolinih i mojih razgovora znala sam da ću tog dana nositi ono što je u skladu sa mojom ličnošću, stilom, ali i odnosom prema konvencionalnom, ustaljenom i, čini mi se neretko, nametnutom izgledu žene za ”njen najvažniji dan”. Kad smo već kod ove konstrukcije moram reći da mi i ona izaziva nelagodu – što zbog insinuacije da je brak najvažnija stavka u životu žene, a sa tim se nikako ne slažem, što zbog činjenice da je u našoj sredini taj dan pre dan roditelja i rodbine no što je ”njen i njegov”. Ali, to je tema za naredni post.

Dakle, ne moramo sve da težimo tome da tog dana budemo ”princeze”. I ne, ne moramo da nosimo belo, imamo krinolinu, korsete i sve što obično uz to ide. Ako to pak jeste vaša iskrena želja i stil koji volite, onda mogu samo da kažem – you go girl! Ali, ako je opisani momenat tek jedna u nizu stavki koje su prihvaćene kao najbezbolnije rešenje jer su uobičajne, deo svadbarskih klišea koje je lakše prihvatiti no razmišljati o nečemu drugačijem i, najgore od svega, ako su posledica tuđih, a ne vaših želja, e tu nastaje problem. Problem koji prevazilazi pitanje garderobe, ali se neretko oslikava i na taj momenat (mada on dođe kao najbezbolniji u moru drugih nametnutih momenata).

Stoga, moj izbor je bio posledica mojih modnih, ali i životnih afiniteta.

Istog momenta kada sam sebe mogla da zamislim pred matičarem, znala sam da će upravo Vlada Savić biti zadužen za ono što ću pred tim matičarem nositi. Jer, ako sam za nekog mogla da tvrdim da će u potpunosti razumeti moju viziju i želju, onda je to bio on. Čovek predivne ličnosti, neverovatnog duha i izuzetnog talenta. Neko sa kim sam oduvek imala divnu komunikaciju i čijem sam se radu oduvek divila. I kako to uglavnom biva kada se vodim svojim instinktom, procena je bila tačna. Vlada je u roku od nedelju dana napravio deset skica, poređao ih na sto restorana u kojem smo se našli i ja sam u roku od minut izabrala onu koja je bila kombinacija u kojoj sam se na kraju i venčala. Svih deset skica bile su bliske mojoj ličnosti, stilu i želji za taj dan. Ova je bila najbliža. Vlada je u njoj našao pravi spoj klasike, elegancije dostojne venčanja, ali i avangarde i oštrine koje volim. Koliko sam lako odabrala model, toliko je lako išlo i sve ostalo.

Nakon kraćeg obilaska radnji sa obućom koja je potencijalno mogla da mi se dopadne, shvatila sam da i u tom segmentu želim da iskažem podršku domaćem dizajnu. Logičan izbor je bila Danijela Biškup, sjajna žena koja stoji iza, sada već kultnog, brenda LILU Shoes. Model koji sam odabrala jedan je od modela koji su u njenoj standardnoj ponudi, ali smo boju i detalje na njima (špicasti srebrni vrh i kaiš) prilagodili mojim željama. U roku od nedelju dana imala sam najsavršeniji par cipela koji sam mogla da zamislim za taj dan.

Jedini aksesoar bio je rajf za koji se svojski potrudila Svetlana Vukov, žena čijem se radu divim godinama i čiji nakit sa najvećim zadovoljstvom nosim. Svetlana je rajf u potpunosti sama osmislila, dajući svoj pečat, kako u pogledu dizajna tako i materijala koji je koristila, a koji su inače karakteristični za njene komade. Ispostavilo se da bez njega čitava priča ne bi bila zaokružena. On je zaista bio ključni momenat u kompletiranju mog svadbenog izdanja.

A tačka na i bila je šminka za koju se pobrinula Ena Jović, čijem umeću da vas šminkom ne maskira u aktuelni trend već istakne ono najlepše na vama, stavljajući naglasak na vas i vaše lice, a ne na virtuozne šminkerske momente – glasno aplaudiram. Zato je bila moj izbor za ovaj dan i zato će biti moj izbor i za neke druge važne dataume i događaje.

Tako je ceo proces pripreme mog svadbenog izdanja zapravo bilo uživanje u čijoj je osnovi bilo druženje sa dragim ljudima, a tek onda rad na postizanju krajnjeg rezultata.

I baš zato sam se tog dana najpre osećala kao ja, Branislava Antović, osoba sa pune 32 godine, a tek onda kao mlada, nevesta ili nazovite to kako već želite, koja je dodala još jedno prezime. I to, baš to, bio je najlepši mogući osećaj. I zato i ona priča sa početka: udovoljite sebi, a ne onima koji vas okružuju. Njima ćete zapravo udovoljiti najviše ukoliko ste srećni i zadovoljni, a ako vaša sreća stiže u pantalonama, onda treba to da poštuju.


Outfit: Vlada Savić
Obuća: LILU Shoes by Danijela Biškup
Rajf: Svetlana Vukov
Šminka: Ena Jović

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ

*ovaj post nije sponzorisan

Written By
More from Brana

Kremona & Mantova

Spakovanih kofera, preplavljeni utiscima i sa bolovima u nogama krenuli smo u...
Read More

2 Comments

  • Draga Brano,prvo da ti čestitam na novom životnom poglavlju i poželim svako dobro.Sve je tako lepo,elegantno i u svemu odiše tvoja ličnost.Da,treba da ostanemo svoji,ma šta to kome značilo.Da slušamo svoje srce i da tog dana kada se udajemo budemo lepi sebi pa ćemo onda biti i dragim ljudima.Tradicionalno je divno ali dati neki svoj pečat,izaći bar malo iz konvencionalnog je čista umetnost.Puno pozdrava!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter the number *