Avgustovska enterijer priča – Otvaramo vrata ”Palate Srbije”

Pre nego vas prepustim još jednom fantastičnom Nikolinom tekstu, uz koji oživljavamo jednu od vaših omiljenijih rubrika, morala sam da vam obrazložim nedostatak enterijer priča u prethodna dva meseca. Naprosto, nismo imali sreće. Bilo je mnogo potencijalnih prostora ali za svaki od njih dogovor bi se iz ovog ili onog razloga izjalovio. Ničijom greškom, naravno, već iz krajnje opravdanih razloga. Konačno, avgust nam je doneo malo sreće u tom pogledu te sam imala prilike da o jednom ”trošku” dogovorim dve enterijer priče i one će vas sačekati u septembru. Potrudiću se da i narednih meseci imamo po dva posta iz ove rubrike te da na kraju godine imamo planirah 12 enterijer priča. A ko zna, možda bude i koja preko. Ova današnja je zaista posebna. Jer, zajedno ćemo zaviriti u jednu od najvećih ali i najpoznatijih građevina Srbije ali i bivše Jugoslavije. Nekadašnja Palata Federacije odnosno SIV a današnja Palata Srbije, poznata po važnim susretima državnih zvaničnika koji se u njoj odvijaju. Dakle, mnogo razloga da ostanete uz današnji post. Uživajte… 

—————————————–

Avgustovska enterijer priča, izlazi iz svojih okvira i postaje mali vodič kroz istoriju moderne umetnosti SFR Jugoslavije. Sve zahvaljujući velikom broju umetničkih dela koja ćete videti na fotografijama ovog posta, a koja se nalaze u unutrašnjosti zgrade kojom ćemo danas prošetati.

Ona su doprinela da moj utisak, nakon posete zgradi SIV-a, kako je i dalje popularno zovemo, bude toliko jak. Naime, sve što sam tamo video pretilo je da sruši moje shvatanje socijalističke arhitekture. I mada sam enterijer nije sasvim očišćen od tragova tog pravca, nisam mogao da se otmem utisku da sam u poseti galeriji, a ne državnoj zgradi. Bilo mi je jasno da je Tito na primeru ovog zdanja želeo da se još jednom javno predstavi kao veliki ljubitelj umetnosti. Rekao bih da mu je to pošlo za rukom.

Početak ove priče dešava se mnogo pre mog zvaničnog ulaska u zgradu Palate Srbije, kako glasi njen zvanični naziv danas. Naime, da biste je posetili, morate da se unapred najavite, navedete razlog svoje posete i sačekate određeni period kako bi se vaš zahtev odobrio.

Nakon završene procedure konačno se nalazim sa gospodinom Slavomirom Anđelićem. U narednih sat vremena, on je moj domaćin, a inače je kustos i umetnik i u Palati radi skoro trideset godina. Dolazim tačno na vreme, jer sastanak usklađujem sa obavezama koje on ima u toku dana. Pozdravljamo se i odmah ulazimo u zgradu jer nam smeta novobeogradska vrućina.

Ipak, Slavomir me na trenutak zaustavlja ispred samog ulaza. ”Da li ste primetili nešto u arhitekturi ove građevine? Nešto što se jasno vidi na zgradi?”, pita me. Kako nisam zapazio ništa što bi mogao da bude moj odgovor, očekujem da nastavi. Na trenutak sam pomislio da verovatno misli na njene velike proporcije, ali grešim.

Pogledajte ovaj svečani, stakleni, vodoravni deo i videćete da isti takav postoji i na Korbizjeovoj zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, koja je tek kasnije izgrađena. Uočavate li da je učitelj preuzeo ideju svog učenika? Između ostalog, zato mislim da je Mihajlo Janković naš najbolji arhitekta.

_{1. Hodnik radnog dela 2. Foaje ispred Makedonskog salon, slika ”Kompozicija” Jože Ciuha  3. Foaje ispred Makedonskog salona}

Mihajlo je inače imao sreće da uči od Le Korbizijea i pohađa čuvenu Bauhaus školu u Nemačkoj. Kada je njegov plan Palate Federacije, kako je bilo njeno zvanično ime, prihvaćen, oformio je ne samo arhitektonski, već i umetnički biro. Zamimljivo je da su je gradili omladinci na radnoj akciji i da je bila među prvim zgradama u tada peskovitoj pustinji na Novom Beogradu. Inače, zgrada koja ima 5 hiljada kvadratnih metara, trebalo je da izgleda sasvim drugačije, ali je posle smrti zagrebačkog arhitekte Vladimira Potočnjaka (koji je prvobitno pobedio na konkursu) Mihajlo dosta toga promenio.

_{4. Salon Bosne i Hercegovine, tapiserija ”Šuma”, Branislav Subotić Sube i Voja Dimitrijević 5. Sala Mostar}

Idemo prvo ka sali Srbija, koja se nekada zvala sala Jugoslavija. U njoj dominira prelepa slika Petra Lubarde, Let u kosmos, koja govori o čovekovoj želji da zagospodari vasionom. Tu je i velika slika Lazara Vujaklije Putevima Jugoslavije, koja nosi poruku ljubavi i poverenja u zemlju i narod.

Put nas dalje vodi ka Makedonskom salonu. Pažnju nam privlače tavanica i luster. On je nastao inspirisan kafanom i zapravo je sastavljen od ulepšanih petrolejki. Kada smo ušli u Slovenački salon Slavomir mi je oduševljeno rekao – ”On je, po meni, najmoderniji. Malo se menjao jer je verska zajednica koja se tu sastajala poželela da stavi neko obeležje i ja sam naslikao Belog anđela.”

_{6. Sala Jugoslavija, tapiserija ”Okrugla forma” Branislav Subotić Sube 7. Foaje ispred salona Bosne i Hercegovine, slika ”Kolona” Đorđe Andrejević Kun 8. Foaje ispred Makedonskog salona, skulptura ”Poprsje” Ratomir Stojadinović}

To su poželeli i u Srpskom salonu, gde je takođe okačena Slavomirova slika Svetog Save. U istom salonu su i tri zanimljiva tepiha. Dizajnirani su tako da svaki simbolizuje delove naše zemlje: Kosovo i Metohiju, centralnu Srbiju i Vojvodinu. ”To je simbolika ukrašavanja, ništa nije politički prejudicirano”, dodaje Slavomir.

Ka salonu Bosne i Hercegovine zastajemo, jer me je zanimalo koliko je često Tito ovde dolazio. ”On i Jovanka nisu dolazili za vreme izgradnje niti su kontrolisali radove. Sve su prepustili Mihajlu.” Saznajem i to da Tito nije često dolazio ni kasnije, iako je imao radni kabinet. Ipak, na prvoj konferenciji Pokreta nesvrstanih, septembra 1960. uspeo je da ovde okupi ceo takozvani treći svet. Kasnije, u jednoj kancelariji, iza tapaciranih vrata, tajno se pripremala njegova sahrana pod šifrom Plan X, onda kada je bilo sasvim jasno da se njegova smrt približava.

_{9. Crnogorski salon, mozaik ”Lovćen” Branko Filipović Filo, 10. Hrvatski salon, zidna slika ”Gromače” Oton Piha, 11. Srpski salon, bakarni rad ”Osvajanje” Nebojša Mitrić, tepih Lazar Vujaklija 12. Hol ispred sale za sastanke}

Ulazimo u salon Bosne i Hercegovine koji je dekorisan velikom tapiserijom Šuma, a potom u Hrvatski, gde sam se oduševio zidnom slikom Gromače, koja predstavlja krševit dalmatinski pejzaž. U Crnogorskom je veliki mozaik Lovćen, tako da svaki salon sadrži simboliku republike čiji naziv nosi.

U povratku, zastajemo ispred slika Milana Konjovića Žena i bokal, Narovi Petra Lubarde i Kolona Đorđa Andrejevića Kuna. ”On je prelepo oslikao Drugi svetski rat. Kao kustos nisam hteo da zamagljujem istoriju i odlučio sam da njegove slike zadržim”, priča Slavomir i ponosno nam govori da su španske arhitekte takođe bile njegovi gosti, a otišli su rekavši da je ovo jedna od najlepših zgrada koje su videli.

_{13. Srpski salon 14. Sala Jugoslavije, mozaik ”Stvaranje Jugoslavije” Mladen Srbinović}

Sa sličnim ubeđenjem i ja sam je napustio, nadajući se da će jednog dana neko rešiti da ovo velelepno zdanje pretvori u jedinstven muzej savremene umetnosti. Moj glas bi imali svakako. A vi? Šta vi mislite o toj ideji? I kako vama deluje enterijer ovog zdanja? Do sledećeg teksta. N.

ALL PHOTOS BY DUŠAN ĐORĐEVIĆ

_{*nešto drugačija verzija ovog teksta prvobitno je objavljena u magazinu Bazar, za koji Nikola radi kao novinar.}