Decembarska enterijer priča: Dom jednog filmofila

I taman kada sam pomislila da ću uspeti da nadoknadim propušteno, te da ću vam izostanak enterijer priča iz juna i jula nadomestiti sa više priča u oktobru i novembru, Marfi je odradio svoje. Od nekoliko dogovorenih priča ponovo sam sa našla pred situacijom da nemam nijednu. I tako dva meseca. Konačno, pre nešto više od nedelju dana stigla je spasonosna poruka jedne divne Ane, koja mi je potanko objasnila zašto misli da bi stan njenog dobrog prijatelja Stevana Aleksića, bio dobar povod za novu enterijer priču. Nekoliko fotografija i Anin detaljan opis Stevanovog doma bili su dovoljno jaki razlozi da stupim u direktan kontakt sa našim budućim domaćinom.

Nekoliko poruka i nekoliko dana kasnije, Jovana i ja smo krenule u novu ”enterijer” avanturu. Bila je subota, i za razliku od nje, hladne, sive, sumorne i nedruželjubive, Stevanov stan bio je sve suprotno: topao, ušuškan, gostoljubiv i prijatan. Dom, u pravo smislu te reči. Međutim, u slučaju Stevanovog stana, nije dovoljno samo reći dom. Bila bi to nepotpuna definicija. Neophodno je dodati reč: filmofil. Jer, ovaj stan, od ulaznih vrata, do prozora spavaće sobe, odiše filmom i ljubavlju domaćina prema istom.

To i ne treba da čudi ako znamo da je Stevan završio Fakultet primenjenih umetnosti, odsek Scenografija, i da je danas vanredni profesor istoimenog odseka na Fakultetu za umetnosti i dizajn. Pored scenografije, bavi se i environment concept artom za film, dizajnom filmskih plakata, glumom, režijom i montažom kratkih filmova. Ujedno, jedan je od aktivnih članova tima Festivala srpskog filma fantastike i dizajner vizuelnog identiteta festivala vec 6 godina zaredom.

Dakle, neosporna je činjenica da Stevan diše i živi film, i to se vrlo lako da primetiti i u njegovom domu. I ovde ne mislim samo na police dupke popunjene DVD zapisima njemu dragih filmova, pa čak ni na ogromnu kolekciju filmskih plakata koju poseduje, već na detalje koji su vidljivi samo istinskim ljubiteljima filma a koji se mogu naći u svakom kutku njegovog doma. Statua Erika Drejvena iz filma The Crow, uramljena replika precrtanog krsta sa štita kralja Ričarda iz trećeg nastavka sage o Indijani Džounsu, kopija dnevnika Henrija Džounsa iz istog filma, kalendar sa motivima filma It’s a wonderful life, fotografija zgrade Krajsler, toliko puta prikazana u nekim od najkutlnijih filmova u istoriji… Sve su to u prvi mah nevidljivi detalji a zapravo tako važni za senzibilitet ovog stana, koji na mahove podseća na kakav muzej posvećen sedmoj umetnosti.

Kako sam i sama veliki filmofil, čini mi se da mi nikada nije bilo teže da ostanem fokusirana na početnu tezu našeg razgovora odnosno na priču o uređenju enterijera. Iznova bih pronalazila nove skrivene detalje koji bi me podstakli na razgovor o novom filmu a odvukli od razgovora o enterijeru. Međutim, u slučaju ovog stana to je naprosto bilo prirodno jer su najupečatljiviji komadi u njemu upravo tesno povezani sa kinematografijom. Uzmimo na primer originalni jugoslovenski plakat za film Neki to vole vruće, koji je star tačno 60 godina i koji dominira u spavaćoj sobi. Nemoguće je ne primetiti ga i ne zaključiti da upravo on daje čitavoj sobi jednu specifičnu atmosferu.

Baš kao i plakat za film Blade Runner koji zauzima počasno mesto u dnevnoj sobi, što nikako nije slučajno. Kao ni činjenica da nas je Rejčel, jedan od likova pomenutog filma, sve vreme posmatrala sa desktopa Stevanovog kompjutera. Reč je o Stevanovom omiljenom filmu, koji on definiše kao ”sveto pismo za svakog pravog filmadžiju”. Sve što se moglo naći u vezi sa ovim filmom a da je bilo u slobodnoj prodaji, Stevan poseduje. Tako i pomenuti 32 godine star jugoslovenski plakat koji je bio izložen u nekom od  ondašnjih beogradskih bioskopa a koji danas njegov stan čini jedinstvenim prostorom.

Međutim, ako mislite da je to omiljeni Stevanov komad, varate se. Začudo, on nema veze sa filmom. Ima veze sa Stevanovim sećanjima na detinjstvo, baku, deku i Jugoslaviju. U pitanju je stoni sat, koji je odavno ne radi, ali čija je vrednost nemerljiva. Baš kao i uramljena fotografija Stevanovog pradede Đure, nastala u Čikagu, neposredno pre nego što će se pradeda vratiti u Kraljevinu Jugoslaviju kako bi učestvovao u Prvom svetskom ratu. Tako ova dva detalja predstavljaju mali omaž Stevanovoj porodici, u kojoj se, zanimljivo, niko nije bavio filmom, niti umetnošću. Ipak, svi su imali sluha za Stevanova interesovanja, potrebe i želje te su apsolutno podržali njegovu strast ka različtiim umetnostima: od slikanja i fotografije, preko glume, do režije i montaže.

Među svim tim interesovanjima skrila se i ona ka uređenju enterijera, pa je upravo Stevan sam projektovao sve komade nameštaja u svom stanu te i njhov raspored. Tako je samostalno osmislio gde će i kako smestiti svoju kolekciju filmova, ali i kako će ukombinovati svoju omiljenu nijansu crvene (krvava crvena, kako je on naziva) a koja dominira i u njegovim slikarskim delima.  Kaže da jedino što fali da bi njegova vizija bila kompletna jesu crno-bele pločice, element koji često koristi i u svojim scenografskim radovima.

Kada smo već kod Stevanovih radova iste možete pogledati na njegovom sajtu, ali i na njegovoj Facebook stranici, gde vas čeka i album sa tek delićem Stevanove kolekcije filmskih plakata. Ima ih blizu 3 hiljade i svi se nalaze ispod njegovog kreveta u spavaćoj sobi, gde čekaju pravi trenutak da budu predstavljeni na izložbi koju Stevan planira a za koju ja iz sveg srca navijam.

I kako nas je priča o enterijeru po ko zna koji put vratila na film morala sam da pitam Stevana za nekoliko preporuka na račun istih. Najpre me je zanimalo šta bi to preporučio kada su klasici u pitanju. Nakon kraćeg razmišljanja odlučio se za  Singin’ In the Rain, All That Jazz i Neki to vole vruće, dok je na moje pitanje o novijim naslovima rekao da su ga oduševili Mad Max: Fury Road, Birdman, Interstellar i The Martian.

Uz priču o filmskim preporukama polako se prviodila kraju još jedna ”enterijer” avantura za koju je već tada bilo jasno da će biti više od priče o enterijeru. Da, bila je to zapravo šetnja kroz istoriju filma u kojoj sam istinski uživala i nakon koje sam sebe podsetila zašto sam toliko zaljubila u film i sve što on predstavlja. Nakon susreta sa Stevanom, ljubav prema filmu je jedino što i možete da osetite, jer je on zaista čovek koji živi tu umestnot. Otud se nadam da vam je ova priča bila draga i iz tog jednog drugog, za ovu rubriku netipičnog ugla. Ukoliko jeste volela bih da mi svoje utiske napišete u komentarima, jer će mi značiti da ih čujem. A verujem da će i Stevanu.

Uz taktove numere koju je naš domaćin odabrao, pozdravljam vas do idućeg posta i iduće enterijer priče… Vaša B.

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ
camera used: Canon 5D Mark III, lens: 50mm f 1.4
more information: Canon Srbija

P.S. I imamo dobitnice novogodišnjeg PurityBoxa! U pitanju su: Radoslava Grujić, Marina Despotović i Slavica Popov! Čestitam, devojke! Svim ostalim učesnicima hvala na predivnim rečima na račun boxa i na samom učestvovanju! Više sreće u idućem nagrađivanju a ja vas podsećam da imate vremena da do 23. decembra naručite svoj novogodišnji PurityBox. To najbrže možete učiniti OVDE!