Februarska enterijer priča: domaća interpretacija skandinavskog šika

Tradicionalno prva nedelja u mesecu rezervisana je za novu enterijer priču. Rubriku koja je kroz samo dva posta uspela da se nametna kao jedna od vaših, a i mojih omiljenih. I neizmerno mi je drago zbog toga. Jer ništa lepše od mogućnosti da vas inspirišem kroz priče o kreativnosti zanimljivih pojedinaca, koji su uspeli da od svojih domova stvore male oaze stila, topline i posvećenosti. I da pri tome dokažu da novac nije presudan faktor za lepo sređen enterijer stana/kuće/sobe, već da je tajna istog isključivo u volji, maštovitosti i dosetljivosti.

Svaki kutak i ugao doma u koji ćemo zaviriti u okviru današnjeg posta, a u kojem žive Marija i Nemanja Marković, potvrđuje sve navedeno. Jer reč je o pravoj riznici pažljivo odabranih detalja, koje povezuje ljubav prema ručnom radu, skandinavskom dizajnu, neutralnim tonovima i rustičnim momentima u uređenju enterijera. Sve ono što sam inače uvek i povezivala sa stilom naše domaćice Marije, koju i mnogi od vas znaju preko bloga My Little Fashion Notebook, čiji je autor, i preko studija Dekorater, čiji je vlasnik. Dakle, reč je o jednom jasno definisanom stilskom izražaju čije su karakteristike vidljive u svakom delu ovog stana, ali i u Marijinom stilu oblačenje i stilu dekorisanja tuđih proslava, kojim se takođe vrlo uspešno bavi. Usled svega ovoga, znala sam da će dom u kojem živi ova sjajna, mlada žene i njen suprug, biti idealno ”poprište” još jedne enterijer priče.

Samo jedan pogled na količinu detalja u ovom stana, obećavao je mnogo. Jer, bilo je jasno da svaki od njih ima svoju istoriju i razlog. I kako se kasnije ispostavilo i svoju emotivnu vrednost. Dakle, dom na prvi pogled. I to dom u kojem je nemoguće ne primetiti dominaciju bele boje. Kada sam sa Marijom porazgovarala na ovu temu objasnila mi je da njena ljubav prema korišćenju belih tonova u uređenju enterijera datira odavno i nema mnogo veze sa aktuelnim trendovima, koji ovu nijansu plasiraju kao trenutno najpoželjniju. Ipak, ne osporava da se divi skandinavskom dizajnu koji upravo karakteriše obimna upotreba ove boje ali i svedenost, koje se i sama drži.

Druga stavka koja ne može a da ne privuče pažnju posetioca jesu pleteni detalji, kojih ima u svakom kutku. Marija mi pojašnjava da je svaki takav detalj njenih ruku delo:

”Naučila sam da pletem sa pet godina. Tome me je naučila jedna baba, dok me je druga baka naučila da heklam. I ne znam kojoj sam više zahvalna. Sada, čim krene jesenji period ja otvaram svoj pribor za štrikanje i počinjem da pletem šta god da mi padne na pamet. Sebi često sapletem šal, a uspela sam čak i dve haljinice, dok sam se posebno izveštila u pletenju torbi. Što se tiče komada za kuću tu obožavam da pletem  jastučiće, prostirke za sto, ali i tepihe. Ovaj koji vidite u dnevnom boravku sama sam isplela i zato je verovatno i jedan od meni najdražih komada u stanu”, završava pokazujući mi kutiju za šminku, koju je ”presvukla” koristeći se svojim pletivom.

Divim se Marijinom umeću ali i volji da kroz štrikanje, nepravedno potcenjenu veštinu, ulepša svoj dom. Pravi način za još jednom podsetiti da je sve u onoj dosetljivosti, pomenutoj na početku.

U velikom broju savršenih, belih detalja ističe se paleta koja zamenjuje stočić. Marija mi otkriva da je reč o restauiranom komadu, koji je ”doterala” zajedno sa svojim tatom i koji se može kupiti i u njenom studiju _{(kao i dobar deo pomenutih pletenih detalja)}. Tada mi ukazuje i na gajbice koje su smeštene u jednom od kutaka sobe:

”Sve gajbice koje vidite u stanu stare su više desetina godina. Prefarbane se bojama na vodenoj bazi, i to tako da krajnji efekat bude rustičan, jer je to momenat koji volim da vidim na komadima nameštaja i detaljima. Sasvim novo nije nešto što me privlači. Zapravo, takvi komadi za mene nemaju dušu. Upravo zato se trudim da u svom stanu imam što više starih komada koje ću svojim doterivanjem učiniti modernim, ali koji će zadržati tu rustičnost u kojoj uživam’‘.

I zaista, većina belih detalja u stanu ima taj ”pohabani” izgled koji doprinosi spefičinom šmeku i atmosferi. Istu svrhu ima i nekoliko vintage komada smeštenih na vidljivim mestima poput kristalnih posuda, jambolije ili pak lampe koja se nalazi između radnog stola i kreveta i koja predstavlja posebnu vrstu uspomene za Mariju:

”Lampa je doneta iz kuće moje bake, žene na koju ja fizički i karakterno neverovatno podsećam. Bio je to jedan od onih detalja koji nikada nisu korišćeni, već su stajali u bakinoj i dekinoj sobi, zajedno sa još nekoliko komada koji su takođe u potpunosti bili novi. I od kada znam za sebe, znam za tu lampu, i uvek mi je predstavljala nešto posebno. Kada sam pre nekoliko meseci ostala bez svoje bake, tu lampu sam donela u naš stan, želeći da imam delić njenog doma pored sebe. Prefarbala sam postolje lampe u belo, a ostavila sam abažur upravo onakav kakav je i bio. Izbledeo, star, ali baš zato divan. I sada, ta lampa predstavlja jedan od najvrednijih komada u stanu, iako je starija od mene”.

Nadovezavši se na ovu priču Marija mi objašnjava da je upravo u kućama svojih baka i deka pronalazila pregršt zanimljivih stvari koje je kasnije unosila u svoj dom. Kaže da je to jedan od najboljih saveta koje može dati svima onima koji tragaju za jeftinim i efektnim načinima da urede enterijer prostora u kojem žive. Kako sama ističe, bitno je zaviriti u svaki kutak tih starih kuća, pogotovo na tavane i u podrume, jer oni kriju pravo malo bogatstvo. ”Neka ne zaborave i na bakin garderober, u kojem se sigurno nalazi nešto zanimljivo”, dodaje.

Kako smo se dotakli mode i odeće, nisam mogla a da posebnu pažnju ne posvetim kutku koji je preuređen tako da predstavlja njen mali otvoreni garderober. A u njemu savršeno iskorišćene gajbice _{(za koje Marija kaže da su stare čitavih 40 godina)}, sa kojima je uklopljeno belo ogledalo ali i štender na kojem je poređena Marijina garderoba. Tu su i držači za nakit ali i asura zakačena na zid, ne bi li poslužila za odlaganje šešira. I sve to u tako malom prostoru za koji ne mogu da smislim bolju namenu od ove.

Na moje pitanje koliko ovakav vid kutka košta kaže da je cifra zaista skromna i da je sve bilo stvar truda i volje. Dodaje da sama nikada nije cenila stvari po njihovoj ceni već isključivo po priči koja se krije iza njih. I upravo zato teži da svaki komad koji je unet u ovaj dom, u kojem živi sa svojim suprugom, ima određeno značenje za jedno do njih dvoje.

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ

A ono što za mene ima posebno značenje u ovoj priči jeste činjenica da je ovaj stan, baš kao i onaj iz januarske enterijer priče, iznajmljen. Dakle, reč je o još jednom primeru koji opovrgava često zastupljenu tezu da nema potrebe ulagati u stan koji nije naša svojina. ”Bez obzira što ovaj stan iznajmljujemo i što sigurno u njemu nećemo ostati zauvek, uvek smo ga smatrali svojim domom. I zato smo od prvog dana koji smo u njemu proveli, želeli da ga učinimo svojim kutkom. Mi zapravo ne možemo da živimo drugačije i da se prema stanu odnosimo kao prema prostoru u kojem ćemo samo prespavati. To nije život, to je za nas samo puko preživljavanje u određenom prostoru”, priča Marija dok nas služi savršenim braunima a u pozadini se čuje Celine Dion, jedna od njenih omiljenih pevačica, otud i odabrana kao podloga današnjeg posta.

Posta za koji se najiskrenije nadam da vas je insprisao ovog sumornog, februasrkog četvrtka. Jer ovo je bila priča o jednom od onih domova koji ne samo da inspirišu i motivišu da se predanije bavimo prostorom u kojem živimo, već su i čvrst dokaz da je zaista, ali zaista, sve u volji. Zato, ne odustajte od planova koje imate kada je enterijer vaših kutaka u pitanju jer, da, sve je izvodljivo sa samo malo truda. Uz ove reči prepustiću vam komentare za sve impresije, sugestije i pitanja a ja vas pozdravljam do idućeg javljanja. Vaša B.