Ne sećam se da li sam za neki naslov knjige, još i pre samog čitanja dela, pomislila da toliko paše uz pisca koliko za naslov prve zbirke pesama Jovane Stanković, objavljene u Novoj poetici 2024. godine. “43 dana do mora”, ime pod kojim je iz štampe izašla njena poezija, asocira na sve njene objave sa društvenih mreža u kojima slavi ljubav prema slanoj vodi, talasima, mirisu primorja i smiraju dana sa pogledom na morsku pučinu i zalazak sunca. Ovaj naslov probudio je tako u meni čitalačka očekivanja i pomisao na to da će u knjizi preovladavati upravo ovakva, morska, atmosfera, uz nestrpljivost, radost iščekivanja i mir koji nas ispuni kada se sa njim susretnemo. I da, miris soli, slana koža, zvuk talasa može se osetiti i čuti u njenim pesmama, ali pesnikinja je, kako to obično biva kod onih autora koji o književnosti promišljaju, izneverila naša očekivanja, te sam se od svojih pretpostavki susrela sa samo jednom u onom punom značenju. Zbirka me je uvela u jedan potpuno drugačiji svet, gde more postaje mesto razotkrivenih, ogoljenih emocija sa kojima se veoma lako možemo poistovetiti jer u nekom kutku svakoga od nas boravi lirski subjekat ove zbirke.
O autorki
Ipak, pre nego što se otisnemo pučinom bića lirskog subjekta, volela bih da se upoznamo sa autorkom. Čitaoci BDW-a i te kako dobro znaju Jovanu Stanković putem tekstova koje za naš magazin piše. Za širu čitalačku publiku, onu koja se možda još nije susrela sa Jovaninim radom, izdvojila bih tri reči koje su, u mojim očima, sinonim za nju – pozorište, crvenokosa, more. Sada bih tome, sa radošću, mogla dodati i poeziju. Jovana Stanković je diplomirana filološkinja. Završila je Filozofski fakultet u Nišu, odsek za srbistiku, a već deset godina se bavi pozorišnom kritikom. Svoje pero posudila je jednoj drugoj umetnosti, onoj scenskoj, i tako svoju pronicljivost u čitanju književnosti i tumačenju književnog teksta prenela na svoju veliku ljubav – pozorište. U jednoj od svojih pesama i kaže:
teatar –
uvek me izleči,
zakrpi dušu,
te i u zbirci ističe svoj neraskidiv odnos sa ovom umetnošću. Tako postaje saradnica brojnih portala, pozorišnih časopisa i festivala, a čitaoci BDW magazina o pozorišnoj sezoni, aktuelnim, dobrim predstavama saznaju upravo kroz njene preporuke. Ipak, opstaje i ljubav prema književnosti, a kako i ne kada je neraskidivo povezana i sa pozorištem i sa njenim obrazovanjem. Na jednoj od promocija svoje prve knjige, Jovana je istakla kako se već deceniju bavi i pisanjem poezije u stihove utkivajući sva ona osećanja sa kojima “nije imala kud”. Klupko koje se u njenoj duši zamotalo, odmotavala je pretvarajući ga u reči, te je za autorku u ovom slučaju pisanje bilo i lekovito. U mnogim stihovima to će se i osetiti.
Pisma
pišem ti pisma
mili
koja neću poslati nikada,
a u njima
baš sve kažem
krijem reči
od zaborava
nižem stihove
ljuvene,
a pred tobom
ćutim
skrenem pogled
jer me od tvojih očiju
prolaze žmarci
bežim od istine
u ovaj izmaštani svet
u kom smo
jedno
Imaćemo utisak da zalazimo u skrivene kutke duše lirskog subjekta koji se na mahove izjednačava sa autorkom, te tako zaista stičemo utisak da razgovaramo sa pesnikinjom ili pak čitamo njena pisma.
Tome doprinosi i forma u kojoj su pesme pisane – slobodan stih, svedena upotreba interpunkcijskih znakova, jezik svakodnevice, blizu žargonskom izrazu, bez mnogo poigravanja sa metaforičnošću pesničkog jezika – čine da se ova poezija približava čitaocu, lako ga uvlačeći u svoj svet. A kakav je to svet, ako smo na početku rekli da su naša čitalačka očekivanja izneverena. To je svet neostvarene ljubavi, svet bolnih osećanja, ali i neprestane borbe između nade i sile koja je urušava. Smenjuju se sreća, tuga, ushićenost, razočaranost, bol i ona najmračnija osećanja sa ponovnim uspostavljanjem mira i stabilnosti duše i tela. Već u samoj posveti možemo naslutiti da nas među plavim koricama sa crvenokosom devojkom na naslovici čeka ljubavna poezija. Osoba kojoj je ljubav upućena, neće biti otkrivena. Autorka će je, kroz zbirku, najčešće nazivati mili. Obraćaće mu se direktno u drugom licu jednine, kako to u posveti stoji (TEBI) i posvetiti mu svaku svoju misao pretočenu u stih. Oblik ZA TEBE iz ove posvete, sugerisaće da za njega piše ili pak za njega živi, dok oblik POSLE TEBE sugeriše kako vreme koje teče ne ide u korist instrumentala (SA TOBOM) i zajednički provedenog vremena u večnosti, već se određena veza završila i sada život treba nastaviti u tom vremenu posle. Poslednjom rečenicom posvete (ZA LJUBAV I NEDOSANJANE SNOVE) autorka sugeriše šta je to ostalo. Ljubav u njoj još živi, ali u toj ljubavi nisu sve želje ispunjene, nisu svi snovi dosanjani i nije cela priča ispričana. Koliko će u samoj zbirci biti dosledna tome da ne koristi znakove interpunkcije i ne služi se velikim slovom na početku stiha ili pesme, iza svakog segmenta ove posvete, stajaće tačka, a onaj naredni počinjaće velikim slovom. Time pokazuje koliko je svaki oblik postojanja predmeta ljubavi lirskog subjekta važan, a svaki deo njihove veze, pa i ona sama u tom delu, zaokružena celina. I upravo ti različiti padežni oblici otvaraju svaki list hartije ove zbirke pokazujući u kom će obliku njen mili postojati.
Tebi.
Za tebe.
Posle tebe.
Za ljubav i nedosanjane snove.
Nije ovim pesmama zajednički samo motiv ljubavi. Ne povezuje ih samo dragi kome su ove pesme upućene. Pesnikinja je pažljivo gradila svoju zbirku, dopuštajući da iz nje izrone neki od dominatnih motiva koji upućuju na svet kakav je htela da izgradi. Tu je so, džin tonik, motiv kosmosa, nemogućnosti susreta, odnosno stalnog mimoliaženja… Ali jedan od najprisutnijih je svakako more. Prostor koji bismo mogli nazvati lajtmotivom, sigurnim mestom, onim na kojem se slavi ljubav, na kojem se dvoje zaljubljenih susreću, ruke prepliću, poljupci razmenjuju, a mir ispunjava i okolinu i duše dvoje ljudi. Ipak, neće more kroz celu zbirku biti utopijski prostor, mesto savršenstva i radosti. Ono ume da besni i u tom trenutku talasi brišu sve, te tako postaje praznina. Od sigurne luke, ono se pretvara u prostor čežnje i neostvarenih želja, mesto straha od usamljenosti i patnje. More je ujedno i romantizovano i deromantizovano. Sa njega je skinut oreol sreće i ono ujedno postaje i mesto otrežnjenja, mesto na koje se u ljubavi nikada neće otići, mesto koje je potpuno osmišljeno samo u zajedništvu dvoje ljudi, a nepostojanjem tog zajedništva obesmišljeno.
Utopljene nade
sve su mi nade
potopili talasi
postale su slane
urasle u morske trave
upetljale se u korale
pokušala sam da ih spasim
da im dam veštačko disanje
da ih izbavim iz kandži
beskonačnosti
ali sam kasno shvatila
da je za tako težak posao
ipak potrebno
dvoje
Pa da li je zajedništvo ikada postojalo? Pesnikinja nas ostavlja zapitane. U nekim stihovima osećamo ostvarenost ljubavi, te njen gubitak. Vezu čije su se niti prekinule, ali lirski subjekat oseća da je još uvek njima povezan. Već u narednim stihovima pomišljamo na platonsku ljubav. Na daljinu iz koje lirski subjekat posmatra predmet svoje čežnje, maštajući o ostvarenju duboke i iskrene ljubavi dok se svetovi u kojima oni žive neprestano mimoilaze. Zato, naposletku, pomišljamo da opredmećena ljubav i ne postoji. Da je ona poput kakvog magnovenja, poput misli koja je sveprisutna, obuzima biće lirskog subjekta u potpunosti, ali se ni u kome ne ovaploćuje. Idealni dragi samo je to – romantičarska vizija ljubavi koja bi probudila sve pore u kosmosu, nadvisila sve zemaljsko i zato biva nedostižna i samom lirskom subjektu. Iz sna o njemu treba se probuditi, a u san, onaj pravi, lekoviti, nikako ne može da se otisne. Stoga je omiljeno pesničko sredstvo Jovane Stanković upravo kontrast putem kojeg pojačava snagu ljubavi, ali i ne dozvoljava čitaocu da se učvrsti u jednoj od datih dimenzija.
rekli su – ne plači, ne sanjaj, probudi se!
probudim se, ponekad
u cik zore te osetim
potisnem te
(…)
zaspim, ponekad,
nedostaješ, stalno
Iako dominantno sa ljubavnom poezijom, nije ova zbirka lišena ni angažovanih pesama. Budući da se radi o prvencu, sigurni smo da će autorka više prostora u svom izrazu ostaviti društveno važnim temama i tako svoj glas feministkinje i kritičarke još više puštati kroz poeziju. Takve su pesme “Niste same” i “Nijedna više” u kojima je autorka pružila podršku ženama koje su trpele nasilje. Prednost suživota sa piscima jeste i ta što možemo makar naslutiti, ako ne i sigurno znati, kojim događajima su bili povedeni tokom stvaranja. U ovim pesmama Jovane Stanković možemo čitati borbu žena protiv nasilja koja u Srbiji postaje sve glasnija, pa je tako glas feminizma pustila i kroz svoju umetnost. Pesme kao “Savest” i “Seme zla” problematizuju društveno licemerje, loše namere, nedostatak empatije i tako odgovaraju na još jednu grupu problema sa kojom se ovo društvo susreće. Ona koja posebno privlači pažnju ovog ganutog čitaoca jeste pesma posvećena dedi, sa istim naslovom. U ovoj pesmi, pesnikinja je problematizovala isto ono osećanje koje se provlači kroz celokupnu zbirku – ljubav, nedostajanje i nemogućnost susreta – ali na jedan posve drugačiji način. Ta bol koja nastaje posle gubitka dede plemenitija je, nije razorna, već ostavlja onu setu koja može da vuče napred, koja može da se smiri u utehi i koja slavi postojanje osobe koja je večno otišla.
To se ne može reći za bol koja ostaje nakon neostvarene ljubavi. Ona je razarajuća, parališuće obuzimajuća, mada, iako zbirka ima pesimističan ton, ne završava se u tom maniru. U poslednje dve pesme, sa simboličnim naslovima “Biram sebe” i “Hepiend” priča se zatvara. Lirski subjekat izrekao je sve ono što je trebalo reći, stiče se utisak da se miri sa samoćom, ali i otvara put nekim novim ljubavima, simbolično stavljajući sebe, svoje potrebe i svoj život na prvo mesto. U poslednjoj pesmi pesnikinja odlučuje da kreira srećan kraj u književnosti za svog lirskog subjekta. To je jedina moć koju u ovom trenutku ima. Pošto u životu ne može da dosegne sreću u zajedništvu, ona će je napisati. Tako još jednom prepliće autora i lirski subjekat. Kroz svoje tekstove ispoljila je svet kakav jeste, onaj koji se kod Laze Kostića zove beznjenica, a poezija je jedini prostor u kome lirski subjekat može izgraditi svet kakav želi. On van nje ne postoji, ali svet mašte i književnosti mu omogućava da postane realnost, a da se obećanje koje joj je dato ispuni.
Poezija Jovane Stanković čita se u jednom dahu, poput kakve priče ispričane u kroz tri dela odvojena pesmama u prozi, a koje povezuju isti motivi i iste emocije. Kroz celu zbirku imamo utisak da razgovaramo sa autorkom i preispitujemo neka svoja trenutna osećanja ili ona koja smo sigurno u jednom periodu života osećali. Jovana Stanković načinila je prvi korak u svetu stvaralačke književnosti i tako svoju radost pisanja podelila sa čitalačkom publikom koja sa istim tim osećanjem očekuje neke nove promocije i neka nova književna ostvarenja.
