Krajem decembra prošle godine, u Kruševačkom pozorištu je održana premijera predstave Režim ljubavi Tanje Šljivar, a u režiji Snežane Trišić. Tačno pet meseci kasnije, odnosno u utorak 28. maja, očekuje nas i beogradska premijera ovog pozorišnog ostvarenja. Ovaj dramaturški potpuno autentičan tekst govori o svim oblicima i formama ljubavi na koje ljudi pristaju iz različitih razloga, a iz jedne jedine potrebe – da vole i budu voljeni. Pomalo dokumentarna forma ovog teksta, koja temeljno prodire u žudnje i najmračnije tunele ljudskih osećanja, čini ovu predstavu utoliko važnijom.
Rediteljka Snežana Trišić pronašla je sjajno rešenje za izvođenje ove predstave – igra se na maloj sceni, u potpuno intimnoj atmosferi, a scenografiju čini jedan kauč koji neodoljivo podseća na onaj na kom sedimo na psihoterapiji, te ću biti slobodna da učitam da je publika u ovoj predstavi sedmi lik, odnosno psihijatar koji upija sve nesigurnosti i probleme koje, prividno srećni i zadovoljni likovi, ipak imaju.
Miša Džukela (Dejan Tončić) je nukleus ove ljubavne priče. Ne preza ni od jednog oblika ljubavi, a vrlo evidentno u svim odnosima zakopava sopstvene traume i večno neispunjenu želju da bude istinski voljen. Boba (Bojan Veljović) je, čini se, idealan muž, gotovo predstavlja obrazac muškarca koji je suprug. No, poželeće da izađe iz rutine bračnog života i to tako što će se pridružiti onlajn dejting aplikaciji za homoseksualce i na taj način će pokušati da pronađe sebe. Njegov kum (Dragan Marinković) svojom epizodom pokreće komični deo radnje. Izuzetno je zanimljiv lik Ona ili Samoća koji tumači Nikola Rakić.
Zbog svega navedenog, odlučila sam da intervjušem rediteljku Snežanu Trišić, ali i glumice Biljanu Nikolić i Aleksandru Arizanović koje tumače Branu i Hanu. Šta su mi rekle o ženskim likovma, radu na predstavi i ljubavi uopšte saznajte u redovima koji slede.
BDW: Kako ste odlučili da postavite baš ovaj tekst?
Snežana: “Režim ljubavi” je drama o savremenim i aktuelnim problemima, oblicima i obrascima emotivnih i seksualnih odnosa. Ljubav je velika tema, složena i kompleksna, a opet tako malo zastupljena u pozorištu danas. To mnogo govori o našem pozorištu, ali i o nama kao društvu. Na prvoj probi rekla sam glumcima: Ovo je predstava o ljubavi u svetu bez ljubavi. I to mi je bio izazov, prvo u tekstu a zatim i u predstavi, da otkrivam razloge zbog kojih je nešto tako prirodno, nasušno i jednostavno, kao što je LJUBAV, danas teško ostvarivo ili nedostižno. Primećujem puno nesrećnih i neuspelih veza, odnosa, spojeva i brakova i pitam se kakav je to nepopravljiv feler u nama? Zašto nam istorijski, tradicionalni i savremeni okviri i oblici sparivanja otežavaju ostvarivanje ljubavi? Čemu ili kome onda ti obrasci i okviri sparivanja služe ako ne – ljubavi? Zato sam se odlučila da radim ovaj tekst, zato što ljubav zaslužuje da je analiziramo, da za njom tragamo, da je čekamo i da sa njom ili o njoj polemišemo, da joj se vraćamo, da je dekonstruišemo i ponovo stvaramo.
Predstava o ljubavi u svetu bez ljubavi
BDW: Koliko je bilo izazovno postaviti ovaj tekst na scenu jednog pozorišta u unutrašnjosti?
Snežana: Sa jedne strane to je bio veoma veliki izazov jer je tekst zahtevan za rad, postavku i izvođenje. Zabavna, ali intelektualno kompleksna mreža odnosa među likovima razvija se kroz složen jezik kojim Tanja Šljivar piše. Ona kombinuje brojne tekstove, reference i sadržaje popularne kulture, zatim političke, psihološke, filozofske i sociološke eseje, kao i prepoznatljive citate medijskih ličnosti, savremeni sleng i kreira neku vrstu hibridne drame u kojoj se intimni odnosi prožimaju sa važnim društveno-političkim pitanjima.
Sa druge strane za takav izazov imala sam veliku podršku mog autorskog tima, kuće u kojoj radim i glumaca koji igraju u predstavi. Jedan od važnih razloga zbog kojih sam se odlučila da baš sada radim ovaj tekst je to što sam u Kruševačkom pozorištu imala idealnu podelu za ovaj komad. Glumci Dejan Tončić, Biljana Nikolić, Bojan Veljović, Nikola Rakić, Aleksandra Arizanović i Dragan Marinković bili su sjajni partneri u toj igri. Nije nam bilo lako da se probijemo kroz sve izazove, mogućnosti i značenja komada, ali sam veoma ponosna na rezultat.
Hibridna drama u kojoj se intimni odnosi prožimaju sa važnim društveno-političkim pitanjima
BDW: Da li ste očekivali da će biti razlike u recepciji i da li ih uopšte ima (u odnosu na velike sredine)?
Snežana: Nisam tačno znala šta mogu da očekujem. Predstava ima određenu ironičnu provokativnost i bezobrazluk, pa je moguće da nekog taj prvi udar odbije od pronalaženja i prepoznavanja dubljih značenja i tema komada i predstave. Neko mi je rekao da nije za konzervativnu publiku, a ja mislim da jeste, baš za njih. Konzervativne i tradicionalne strukture stvaraju patrijarhalno ustrojen sistem, a takav obrazac i hijerarhija nameće se i u savremenim odnosima, koliko god oni izgledali otvoreni i slobodni. I tu se krije tiha subverzija teksta, i predstave u kojoj se raskrinkava čovek koji nije u stanju da voli tako a da ne potčini ili ne bude potčinjen, da u partnerskom emotivnom i/ili seksualnom odnosu ne prisvaja drugog kao sopstveni kapital. I zapravo kroz probleme različitih odnosa, veza i brakova razotkrivamo neraskidivu spregu i domiaciju patrijarhata i kapitala, nekad i sad. To nisu uvek privlačne i udobne teme za publiku, ali ta vrsta sučavanja i preispitivanja nam je neophodna, a po reakciji publike vidim da da smo za to ipak spremni i dovoljno hrabri. I na kraju ono što je ipak premašilo naša očekivanja je reakcija publike. Iznenadilo nas je kako je publika prihvatila ovako složen, provokativan i donekle hermetičan tekst. Predstava je uvek unapred rasprodata, a često nam govore da je to “avangarda”, izaziva sjajne i uzbudljive reakcije kod publike i neka je vrsta specijalnog događaja u Kruševcu.
Predstava u kojoj se raskrinkava čovek koji nije u stanju da voli, a da ne potčini ili ne bude potčinjen
BDW: “Režim ljubavi” je tekst u kom su likovi uglavnom predstavnici marginalizovanih grupa, ali oni suštinski predstavljaju ljude od krvi i mesa kojima je potrebna ljubav, osim Miše, koji je svima njima antipod. Kako ste pronašli ovaj sjajan ključ za lik Samoće?
Snežana: Glumci ovaj intelektualno i umetnički zahtevan tekst prokrvljuju svojom izvedbom uspostavljajući na sceni neobičnu mrežu odnosa u kojoj se sukobljavaju različite perspektive, potrebe i zadovoljstva. To nije bio nimalo lak zadatak ali su ga svi oni fantastično, posvećeno, precizno i hrabro izveli. Nasuprot sjajnom Miši-alfa-Džukeli, samo jedan od likova u komadu je sam – Ona ili Samoća. Paradoksalno je da su svi ostali likovi u parovima, aferama, trouglovima usamljeniji od Samoće. Ljubavno zajedništvo nije nužan uslov za sreću, a da li i kome je potrebno nesrećno zajedništvo? To je ono što mi je bilo važno u radu na predstavi, da kroz sve postavljene i suočene odnose u tekstu i na sceni priznam – ljudi, nema ljubavi… I šta ćemo sad?
Lik Ona ili Samoća je jedan složen, tačan i ciničan pogled na celu ovu stvar ali nije rešenje. Iako je Ona – Samoća u pravu i kaže veoma oštre istine, ja stremim ka srećnom i ispunjenom zajedništvu. I smatram da ljubav jeste rešenje ali ne verujem u tradicionalne oblike i obrasce sparivanja. Tako da mogu dobro da razumem oba polazišta i sukobljene perspektive u tekstu. Na tumačenje, rešenje, postavku i zvedbu lika Ona lili Samoća sam veoma ponosna. To je bio hrabar i tačan izbor i važno rediteljsko opredeljenje. Kada dobijete tako apstraktan lik, i esejističku monodramu na 10 strana u sred predstave, sa tim morate da uradite nešto. Ključ tražite kao i uvek u sebi ili u svetu oko sebe, pa je i to rešenje došlo kao jedna neophodna perspektiva koja je nedostajala u celoj priči.
Ljudi, nema ljubavi... I šta ćemo sad?
BDW: Kako je izgledao tvoj prvi susret sa Hanom – kako si je videla dok si čitala tekst?
Aleksandra: Videla sam devojku koja, sebe i apsolutno sve svoje kapcitete, bez zadrške koristi, zapravo troši, kako bi šemu sa svojim voljenim Mišom pretvorila u ozbiljan, dubok i intiman ljubavni odnos. Uz konstantnu, a iscrpnu analizu tog odnosa i Mišinih postupaka, uz bezbroj taktika i igrica, Hana posvećeno i nepokolebljivo pokušava od njega da dobije obećanje večne ljubavi. Ona je svoju moć da se oseća dobro, ispunjeno i voljeno dala njemu u ruke. U tom pokušaju da se približi njemu, postala je daleka sebi. Činilo mi se kao da nije u stanju da vidi pravu sebe, već samo sliku koju stvara da bi se dopala drugom. Kao da ne postoji izvan tuđeg pogleda, bilo željenog muškarca, bilo društva čijem odobrenju teži. Iza svega je bilo biće željno (i vredno) ljubavi, mene to negde duboko dira.
BDW: Svedoci smo da danas zaista postoji mnogo devojaka poput Hane – i to uopšte nije njihova krivica, njima je servirano da one treba tako da se ponašaju. Da li misliš da može da im pomogne tvoja Hana iz ”Režima ljubavi” u pronalaženju sebe? Da li misliš da su one možda produkt internalizovane mizoginije?
Aleksandra: Sigurno jesu. Svesnim radom na primećivanju i transformaciji unutrašnjih narativa zatrovanih patrijarhatom, možemo malo više da se približimo sebi i jedna drugoj. Tužno je da jedna drugu ili same sebe gledamo osuđujućim, mizoginim pogledom. Potreba za ljubavlju, prihvatanjem i sigurnošću nas čini istima. Devojkama poput Hane, ova Hana sa scene može da pomogne, ali samo ako i tek onda kad prestanu da gledaju, osuđuju ili pak hvale njenu, ka savršenstvu usmerenu, preterano seksualizovanu pojavu (koja je njena ”karta” za pripadnost ovom društvu) i njene postupke, mahom auto-destruktivne. Malo dublje, iza njene sjajne fasade, nalaze se razlozi. Koja je to nezadovoljena potreba u osnovi delanja na sopstvenu štetu? Postoji ta ljubav i onaj neki trenutak kad je nije bilo dovoljno. Tu je rana. Tu je prostor prilaska samoj sebi.
Tužno je da jedna drugu ili same sebe gledamo osuđujućim, mizoginim pogledom
BDW: Kako je izgledao tvoj prvi susret sa Branom? Gde si pronalazila inspiraciju za građenje jednog ovako kompleksnog ženskog lika? Da li si nekada uočavala žene slične njoj u svom okruženju?
Biljana Nikolić: Prvi susret sa Branom i sa tekstom uopšte izgledao je zastrašujuće. Kada vidite onaj tekst na papiru, kad se vidi struktura jezika i govora Tanje Šljivar, koja je majstorski iskonstruisala ovu dramu, onda to deluje uzbudljivo i zanimljivo za čitanje. Međutim, kada shvatite da to treba da govori neko živo biće, onda to postaje jedna opasnost u koju kao glumica moraš da uđeš i nekako da osvestiš da to treba otelotvoriti na sceni, da treba oživeti lik i da treba, što bi rekla Sneža Trišić, prokrviti glumački. Postojala je jedna ozbiljna strepnja i ozbiljan strah od toga da li ćemo uspeti u tome. Brana je svaka od nas po malo u nekoj fazi života. Baš na početku moje scene Brana se podseća svojih dečijih maštanja kako zamišlja svoje venčanje, venčanicu i svoj život uopšte, a ja pretpostavljam da svaka dvanestogodišnja devojčica ima svoje snove. To može biti neki preuzet obrazac ponašanja majke ili tetke, a mogu biti i društvene norme, kodeksi, moralni, bračni zakoni, vaspitanje, uzori koji su oko nas. Žene slične njoj srećem u okruženju često. Život je spolja idealan, lep, savršen, živi se onako kako želimo da nas vide, a ustvari je iznutra isprazno, trulo. Mnogo žena ostaje u vezama, brakovima, odnosima koji su čudni, a koji su za javnost perfektni, a zapravo su ljudi otuđeni, usamljeni, nesrećni, nezadovoljni i pokušavaju da poprave sliku o sebi i tom odnosu pred drugima, a negde unutra ostaje to nezadovoljstvo i nedostatak ljubavi, što je i u odnosu između Bobe i Brane vidljivo i zbog čega će i doći do raspada i tog ljubavnog aranžmana.
BDW: Šta vam je važno da dopre do publike nakon ove predstave?
Biljana: Važno mi je da uspemo da im prenesemo poruku, da osvestimo kod publike to da ljubav nije potrošna roba. Ona postoji u raznim oblicima koji nam se nude i upravo se mi time i bavimo u ovoj predstavi, svim tim uspostavljenim novim oblicima, novim aranžmanima ljubavi.
Ljubav nije potrošna roba
BDW: U vremenu u kom živimo čini se da nam je zaista svima neophodna makar ta mrvica ljubavi koja nekako uvek isklizne, nestane. Kakav je režim ljubavi danas, u ovom društvu? Da li je ima i u kojim oblicima? Da li je ljubav univerzalni jezik kojim svi govorimo?
Aleksandra: Trče ljudi za ljubavlju, sapliću se, pa pate, jer je ona tamo negde kod jednog nedostižnog, nevoljnog ili nesposobnog da je da. Retki osveste da je svuda. Retki zastanu da je sami sebi daju. Lakše im je da izmisle novi režim ljubavi, novu formu, nego da pretresu sopstveni sadržaj, koji na svakom koraku pokušava iz unutrašnjosti da im se pokaže i nauči ih. Ljubavi ima. O, koliko je ima! No, to ipak nije dovoljno. Potrebno je izgraditi u sebi ozbiljan kapacitet za osećanje, davanje i primanje ljubavi. Odatle onda možeš da nas voliš sve.
Snežana: Ljubav je u suštini ove priče, a sve ostalo je neki “Režim” ili različiti režimi sparivanja, odnosa, politike, novca. Tekst i predstava nas suočvaju sa činjenicom da patrijarhat u savremenom društvu i dalje rukovodi ovim procesima kroz različite alfa – mužjake i njihove potčinjene ženke i mužjake, i da je duboko ukorenjen u intimnim i kolektivnim društvenim odnosima. Moć jeste afrodizijak, a kapital je vrhunac zadovoljstva. A ako su partnerski odnosi i ljubav prostori za njihovu manipulaciju i uspostavljanje moći, onda možda mogu biti i prostor za revoluciju. A revolucija u nam u tom slučaju donosi – ljubav. Sve ono što nam različiti režimi kroz istoriju, pa i danas, oduzimaju. U suštini predstava je o potrebi da se ostvari, oseti i doživi ljubav. Ljubav jeste vezivno i sveprožimajuće tkivo ali u određenim okolnostima i kontekstima lako postaje gvozdena mreža.
Biljana: Trebalo bi da je ljubav univerzalni jezik kojim svi govorimo, s tim što kao i svi jezici ima mnogo različitih dijalekata. Moj lik u ovoj predstavi zastupa konzervativniji stav o ljubavi i braku i pokušava da odbrani tu stranu, koja nažalost ne opstaje. A činjenica je da opstaje ono što je iskonsko, potreba ljudskog bića da voli i da bude voljeno.
