Beograd je ovog septembra imao priliku da po prvi put ugosti Olgu Grjaznovu, nemačku spisateljicu poreklom iz Azerbejdžana. Povod je bio prvo izdanje njenog romana prvenca Rus je onaj koji voli breze na srpskom jeziku. Iako je roman u Nemačkoj izdat pre više od deset godina, ove godine je objavljen na srpskom jeziku u okviru projekta Most/Die Brücke, podržanog od strane programa Kreativna Evropa, u kojem Kontrast izdavaštvo objavljuje 10 knjiga savremene nemačke književnosti na srpskom, a izdavačka kuća Verlag u Berlinu 11 knjiga srpske i regionalne književnosti na nemačkom jeziku.
Olga je rođena u Bakuu u Azerbejdžanu, odrasla je na Kavkazu, a u Nemačku se preselila sa 12 godina. Studirala je istoriju umetnosti i slavistiku na Univerzitetu u Getingenu, da bi se potom, zbog programa kreativnog pisanja, prebacila na Nemački institut za književnost u Lajpcigu gde je 2010. godine završila osnovne studije. Nakon studijskih boravaka u Rusiji i Izraelu, Olga je studirala i nauku o plesu na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, a za svoj debitantski roman je osvojila nagrade Klaus Mihael Kine i Ana Zegers.
Kako izdavač navodi:
U ovoj promišljenoj i melanholičnoj studiji gubitka, Olga Grjaznova nam gotovo visceralno prikazuje kako je to izgubiti dom zbog traumatskih događaja, kako je ne biti ni turista ni domorodac, bez obzira na to na kom mestu pokušate da popunite egzistencijalnu prazninu koju osećate duboko u sebi. Elegantno balansirajući između narativnog kazivanja i prikazivanja, autorka istražuje nove globalne odnose i daje glas generaciji koja je naučila da živi svuda, koja je u stanju da promeni jezik i navike, ali koja je u isto vreme nespremna da se suoči sa bolom.
Mi smo na promociji romana imali prilike da sa autorkom razgovaramo kako o samom romanu, tako i o njenom spisateljskom putu i ličnim migrantskim iskustvima.
BDW: Kako je tekao Vaš spisateljski put, kako ste pronašli pisanje?
Olga: Ja jednostavno ništa drugo nisam umela, matematiku i nauku nisam volela; počela sam sa istorijom umetnosti i bila sam time zadovoljna, slavistiku sam upisala, ali se u njoj nisam pronašla i onda sam saznala za kurs kreativnog pisanja. Bilo mi je interesantno da li će me primiti ili ne. Upisala sam iz prve i onda sam već morala da pišem. Inače, mislim da ovu knjigu ne bih za života završila.
BDW: Govorili ste da je do pisanja ovog romana došlo tako što Vam je bio potreban završni rad na fakultetu?
Olga: Prvi deo romana je nastao kao završni rad na fakultetu, želela sam da opišem sukob između Azerbejdžana i Jermenije. Mediji su i sa jedne i sa druge strane tvrdili da je onaj drugi kriv i želeli su da zaobiđu priču o tome, ali ja sam poreklom iz Azerbejdžana, a posetila sam i Jermeniju i Gruziju, te sam imala priliku da pričam sa ljudima i sa onima koji su kao posledicu pogroma imali posttraumatski sindrom.
BDW: Govorili ste o tome da su ideologija i pogromi samo sporedne stvari u romanu i da je srž pripovedanja posttraumatski sindrom?
Olga: Da, flešbekovi kod junaka dozvoljavaju da se u romanu opišu pogromi, a ”ja perspektiva” i preplitanje narativa sam izabrala baš zbog opisa posttraumatskog sindroma. Iako možda nije najispravnije, narativ prvog lica se prekida, ali je meni to bio logičan sled u vezi sa ovom temom.
BDW: U ovom romanu se bavite temama kao što su migraciono iskustvo, nasilje, predrasude. Likovi romana pripadaju postmigracionoj generaciji i bore se sa svojim identitetima, očekivanjima porodice, ali i sopstvenim očekivanjima. Protagonistkinja Maša kreće na putovanje u Izrael, gde je dočekuje izraelsko-palestinski sukob i u tom nesigurnom svetu ona traži stabilnost. Kako sami navodite: ”Jedina stvar na koju moja junakinja može da se osloni u ovoj situaciji jeste jezik. Što više jezika i kultura poznaje, to je fleksibilnija. Ako se nešto drugo desi, ona može brzo da se preseli u drugu zemlju i da se prilagodi novom životu”. Maša jeste protagonistkinja u romanu, ali da li je ona i Vaš omiljeni junak?
Olga: Ne, to nije Maša, to je Čem. Strašno mi je kada mi ljudi kažu da mogu lično da se identifikuju sa Mašom, meni lično bude strašno. Jer kako priča teče, shvatamo da Maša nije pouzdana kao osoba (kao što biste to očekivali od stabilnih ljudi), nije ni pouzdana pripovedačica jer je njen lik prožet traumom. Posttraumatski sindrom sam dosta istraživala, pa zato kažem da joj kao pripovedačici ne verujete po svaku cenu. Maša je migrantkinja u svojim tridesetim, koja želi da se dokaže kao odrasla osoba i sa kojom je lako poistovetiti se jer je hrabra i empatična, ali isto tako je i lik koji je doživeo okidač za posttraumatski sindrom. Maša je vrlo funkcionalan lik, ali sam svakako bila mnogo srećna kada sam završila knjigu i zatvorila ovu priču.
BDW: Maša je završila jezike i bila je na raznoraznim studijskim putovanjima u Moskvi, Briselu, čuvala je decu u Francuskoj, konobarisala u Italiji i učila jezik. Pratimo je iz epizode u epizodu i bivamo kako u njenoj glavi, tako i u njenom telu. Osećamo njenu čežnju za domovinom, ali i čvrst stav da ona ima nemački pasoš i voli samo Nemačku. Kroz roman dobijamo sliku šta je dom za Mašu, a šta je za Vas dom?
Kada govorimo o pitanju doma iz ugla migracije, često se otvara diskusija o kvazi slobodi, a zapravo ono o čemu treba da se priča je kako se dobija državljanstvo, o tržištu stanova, ko ulazi u zemlju i ko sme u njoj i koliko da ostane.
BDW: Pošto ste sami rodom iz Azerbejdžana, a preselili ste se u Nemačku i susreli ste se sa mišljenjima i stavovima o migraciji, da li mislite da ima razlike kada ste migrant i kada ste migrantkinja?
Olga: Mislim da ima razlike kada ste druge boje kože. Pre tri nedelje sam se preselila u Austriju, i to je potpuno drugačije migraciono iskustvo od onoga koje sam imala pre toga. Ne mogu puno reći na ovu temu jer ja izgledam kao ljudi u Nemačkoj i Austriji, sad još i jezik znam jako dobro, jedino što nosim ovo ime, ali ni to već ne pravi neku razliku. Mislim da nema toliko razlike da li ste žena ili muškarac migrant, koliko ima razlike u ekonomskom statusu: ako imate novac neka pitanja se uopšte ne postavljaju. Bitna je boja kože i odakle ljudi migriraju. Migrirati iz Amerike je drugačije nego migrirati iz Afrike ili čak iz Srbije. U Nemačkoj postoji kancelarija za migrante, koja je podeljena u sektore, i ako ste iz Amerike, gotov pasoš dobijate za pola sata, ako ste iz Srbije, čekate dan, a Sirijci mogu da čekaju dva dana i duže.
BDW: Na promociji ste govorili i o perspektivi drugačijeg i koliko smo danas spremni da druge i drugačije prepoznamo i prihvatimo. O tome da Jermenska manjina u Azerbejdžanu nikada nije posmatrana kao manjina, da je mržnja rasla i da su stvorene strukture koje su manjine prikazivale kao druge i drugačije kako bi bile napadane. Propaganda je sve to hiperbolizovala dok su ljudi zaboravili da svako od nas može postati onaj drugi. Napomenuli ste da se u Nemačkoj situacija promenila i popravila na bolje, ali kada već govorimo o predrasudama, kako se Nemci odnose danas prema Vašoj knjizi zbog trenutne rusko-ukrajinske situacije, a s obzirom na naslov koji knjiga nosi?
Olga: Ja sama nisam zadovoljna naslovom. Mislila sam da će naslov biti šaljiv, ironičan, ali u poslednje dve godine ironija je nestala. Nemci često Ruse povezuju sa brezama i čak i kada se u knjižarama traži ova knjiga, svi je traže kao knjigu o migraciji, knjigu sa brezama. Mislim da me naslov ne uznemiruje više nego što može da uznemiri druge ljude jer ipak je knjiga izašla pre više od deset godina i mnogo je prevođena, ušla je u školski i univerzitetski program Nemačke i prevedena je na dosta jezika. Naravno, danas joj ne bih dala taj naslov.
BDW: Prošlo je više od deset godina od izdavanja knjige i rekli ste da biste danas izmenili naslov, da li biste još nešto u samoj priči menjali? I da li kada završite sa pisanjem knjige imate želju da je ponovo čitate i revidirate ili je nakon izdavanja zatvorite i više ne razmišljate o toj priči?
Olga: Ovo je jako dobro pitanje. Odgovor je i da i ne. U knjizi postoji dosta formulacija koje bih danas izmenila. Definitivno bih menjala neke stvari, ali ne mogu da kažem koje bi to bile. Ali svakako danas ne bih bila u stanju da napišem ovakav roman kakav sam tad napisala. Ne volim taj užasan osećaj koji se javlja kada se knjiga izda, a ja pomislim da sam mogla još nešto da promenim. A to se često dešava i mrzim taj osećaj. Zato se trudim da knjigu nakon izdavanja ne čitam i da tu priču pustim da živi svoj život.
