Sonja Bajić je vizuelna umetnica i arhitektkinja čiji je rad toliko sveobuhvatan, važan i inspirativan da ga je nezahvalno predstavljati šturo i u kratkim crtama. Baš takva je i njena persona.
Ilustruje, crta, veze, piše, kreira mape. Živi u Parizu, radi svuda.
Upoznala sam je pre petnaest godina, kao drugaricu svoje drugarice koja nas je jedne večeri uputila u javne i skrivene blagodeti Novog Sada. Pojavila se sa najširim osmehom na svetu i rekla nešto poput: “Morate ići tu, tu i tu. S obzirom na to da imate toliko i toliko vremena na raspolaganju, najbolje vam je da krenete od ove tačke i na kraju stignete do ovog mesta”.
Da mi je neko tada rekao da će petnaest godina kasnije crtati najlepše mape, poverovala bih mu bez ikakve sumnje. Da će raditi na trideset projekata u isto vreme i sve držati pod kontrolom – takođe bi mi bilo potpuno jasno. Da ćemo njene radove moći da vidimo u važnim institucijama kulture, ali i u magazinima kao što su Elle i Harper’s Bazaar – mogla bih da zamislim. Da ćemo na policama držati njene knjige i vraćati im se svaki put kada uplovimo u narativ osnaživanja žena, prijateljske podrške i borbe sa sopstvenim strahovima – ne bih to dovodila u pitanje.
A šta Sonja misli o tome, kako danas živi, čime se bavi, kuda se kreće i šta sve još da se usudimo da zamišljamo, pročitajte u intervjuu koji sledi.
O radu i novim projektima
Tvoje radove do kraja februara možemo videti i u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu (u pitanju je izložba “Heroji – nekad i sad”) i u Domu Jevrema Grujića u Beogradu na izložbi “Velikanke srpske kulture”.
Koji su radovi u pitanju? Koliko je ovo važno za tebe kao umetnicu? Da li je Sonja od pre petnaest godina znala da će se to jednog dana dogoditi? Postoji li trenutak koji smatraš prelomnim u svojoj karijeri?
Sonja: Kao prvo, hvala ti na ovom podsećanju na minulu mladost i na lepim rečima. Ja sam, recimo, mislila da smo se upoznale ispred Filološkog fakulteta u Beogradu.
Izlozba “Heroji – nekad i sad”, koja je završena 21. februara u nekadašnjem Muzeju revolucije, a danas Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, bila je divno podsećanje na neke svakidašnje ljude koji su, eto, bili i heroji. Prošlog avgusta Muzej nas je pozvao na koloniju na Fruškoj gori – nas osam vojvođanskih umetnika – gde smo išli stazama partizana, pričali o ekologiji, nadali se boljem sutra i inspirisali se da stvorimo dela kojim bismo ispričali nešto o našem pogledu na herojstvo. Bilo je sjajno, a ja sam kao rezultat razmišljanja o tom junaštvu nacrtala mapu nekih od spomenika NOB-a na Fruškoj gori. Mnogi od tih spomenika su fantastične umetničke kompozicije, ali mene je najpre zanimao svakidašnji čovek zatečen ratom kao situacija u kojoj su se naši preci, a i mi sami, mnogo puta našli. Naravno, ispostavilo se da je baš taj svakidašnji čovek svojim delima pokazao da je heroj.
U Beogradu istovremeno kreće izložba o velikankama i eto, dobih tako priliku da kroz svoj rad približim i proslavim sa drugima neke bitne senke i figure iz naše ne tako davne prošlosti. Kustoskinje iz Doma Jevrema Grujića upriličile su sjajnu izložbu i zahvalna sam što su prepoznale naš projekat “Kakva ženska” kao bitan.
Svoju karijeru više vidim kao gradaciju nego kao kontrast, a ona Sonja koja te je tog dana upoznala, verovatno bi poverovala u sve!
Nedavno smo saznali da sarađuješ sa poznatim brendom Hermès na njihovom novom projektu. Možeš li da nam kažeš nešto o tome ili je sve i dalje poverljivo?
Sonja: Krajem prethodne i početkom ove godine imala sam priliku da ilustrujem studiju održivosti brenda Hermès. Nažalost, kod velikih brendova je sve poverljivo i neobjavljivo. Ali za mene je bilo sjajno da vidim da su korporacije ponekad i ljudi kojima je stalo. Nadam se da ih ima u svakoj od njih! Svakako, ovde u Parizu je ovaj brend stvar prestiža i to što su mene izabrali i prepoznali moj aktivizam kroz crteže velika je čast – incognito ili ne.
Od skoro je sa radom počela i tvoja online prodavnica u kojoj možemo kupiti tvoje knjige, printove, oslikanu keramiku, ali i naručiti izradu mapa naših ličnih svetova koje osmišljavamo sami ili zajedno sa tobom. Kako se snalaziš u preduzetničkom svetu i koliko on utiče na tvoju kreativnost?
Sonja: Moj izbor je od početka bio preduzetnički put i na njemu stalno i puno učim već deset godina. Iako potrebe biznisa nisu uvek jasne, kroz puno analiza, knjiga i razmišljanja dođete do sistema koji radi i koji vas raduje. Mislim da je najveća laž koja je našoj generaciji prodata ta da posao uvek mora da bude zanimljiv. Tokom godina sam imala razne mentore i svaki mi je pomogao da dođem na ovo mesto na kom sam sad. Od 2013. postojala je radnja na platformi Etsy (koja još uvek postoji), ali sam odlučila da pređem na nešto na čemu lakše mogu da predočim svoju ideju vodilju, kako u poslu tako i u životu: Život je mapa. Nekada znamo kuda idemo, nekada improvizujemo, ali sva prethodna mesta su nas dovela ovde gde jesmo. To je onaj deo koji u poslu uvek analiziram – kako smo do nečega stigli.
Postoji li neki projekat na kom trenutno radiš, a da te posebno raduje?
Sonja: Imam par feminističkih projekata sa nekim zanimljivim francuskim i ženama Balkana, par njih koji slave život takav kakav je, jedan o Novom Sadu i jedan o Dunavu.
Na mapi tvoje karijere, šta bi volela da bude sledeća stanica?
Sonja: Svi ovi projekti iz prethodnog pasusa su deo jedne velike mape, a biznis plan pravim i korigujem svakih šest meseci. Videćemo, već se radujem toj sledećoj stanici.
O gradovima
Ovog januara bilo je tačno deset godina od kada živiš u Parizu. U kakvom ste odnosu ti i Pariz danas? Šta je sve taj grad probudio u tebi?
Sonja: Pariz i ja smo nikad bolje! 🙂 Nisam došla kao frankofil, ali uz puno natezanja Pariz me je naučio mnogo čemu: o tome kako se sedi bez očekivanja; o tome da se neke izložbe moraju videti par puta; da u njemu nema komfora, a i kad ima, kratko traje; o tome da radim tri posla istovremeno; da je inspiracija na svakom ćošku uvek i u svakom gradu; da ljudi vole da pričaš njihov jezik jer ne žele da izlaze iz svoje zone komfora; o tome da sve ima svoje dobre i loše strane i naučio me je eto da živimo u najboljem od svih vremena.
A kako se osećaš kada dođeš u Novi Sad? Raduju li te ili ti smetaju promene koje mu se događaju?
Sonja: Mogla bih mnogo toga lepog da kažem o Novom Sadu — srećna sam što su prijatelji sa kojima sam odrasla i koji su me formirali ljudi raznih nacija, ponosna sam na heterogenost ove sredine – kao čovek i kao migrant.
Naučila sam, od kada u Neoplantu dolazim s vremena na vreme, da promene manje uzimam k srcu, da prihvatim neminovno i da slavim trenutak. Znam puno ljudi koji se trude i nadam se da će ta varoš verovati opet u bolje sutra – i videti ga.
Gde se najviše osećaš kao kod kuće?
Sonja: Moj privezak za ključeve kaže: Home is not a place but you are home. Trudim se da živim po tome.
A gde je Beograd na tvojoj ličnoj mapi?
Sonja: Uf, pa ti znaš da je to za mnoge Novosađane jako komplikovana tema 🙂
U Parizu Beograd uvek rado preporučujem kao mesto koje treba posetiti – Beograd je poseban grad, nisam sigurna da sliči ičem što sam videla. Neki od vrlo mi bliskih i dragih ljudi su na njegovim koordinatama, pa samim tim i na mojoj ličnoj mapi.
O rekama
Već nekoliko godina sarađuješ sa novosadskom izdavačkom kućom Prometej, ilustruješ naslovne strane knjiga za njihovu ediciju Reka. Kako je došlo do te saradnje?
Sonja: Korana, urednica i vlasnica edicije, pozvala me je jedno jutro da nacrtam naslovnu stranu za knjigu edicije u rađanju – sad čuvene Reke – i da vidimo kako bismo mogle sarađivati. Knjiga je bila, danas ujedno i moja omiljena iz edicije, poljskog autora Gombroviča – “Kosmos”. Pet godina kasnije, skoro trideset knjiga posle, Korana je i dalje jedna od mojih omiljenih saradnica, a edicija je stvarno jedan mali kosmos. Radujem se svakom novom naslovu!
Ilustraciju za knjigu “Zagrljaj vetrova”, kanadske autorke Elen Dorion pohvalila je i sama autorka i izjavila da “ne može da dočeka da drži knjigu u svojim rukama”.
Koliko ti znače takve povratne informacije? Koji je najlepši feedback koji si dobila do sada?
Sonja: Uf, pa znače mi mnogo! Ja i inače volim komunikaciju sa ljudima i sve vrste konstruktivnih povratnih informacija. Skoro mi je jedna žena na izložbi u Parizu rekla da je moj rad podseća na radost koju pronalazi u radovima autorke “The Principles of Uncertainty”. Nije mogla da se seti imena, ali meni je naslov bio dovoljan jer je to jedna od mojih omiljenih knjiga i slikarki, Maira Kalman. Eto, to je najlepši kompliment ikada.
U ovom videu si detaljno opisala proces nastanka korica jedne knjige. Koja ti je najdraža koju si do sada uradila? Imaš li omiljene korice neke knjige koje nisu tvojih ruku delo?
Sonja: Omiljena mi je “Neobavezna lektira” Vislave Šimborske. Puno me je zabavila dok sam je crtala, a volim i ono ostrvo kojim sam prikazala Handkeov svet.
Prva korica nekog drugog dizajnera koja mi je pala na pamet, a verovatno i omiljena, jeste “What I Hate: From A to Z” od Roz Čast.
Kakvu ulogu igraju reke u tvom životu? Jesu li uporedivi Dunav i Sena?
Sonja: Ihaj, pa Dunav je neouporediv sa bilo čim. Moj master rad iz urbanizma je bio o Dunavu, zvao se “Kako smo mi menjali reku i kako je reka menjala nas”. Ima Herodot jednu lepu sentencu o Nilu – mislim da svi ljudi koji žive pored bitnih reka imaju taj isti osećaj da ih je reka formirala. Sena je mnogo manja od ove moćnice iz mog master rada, ali Pariz ne bi bio Pariz, materijalno, kulturno ni filozofski, da nije baš na toj Seni. Voda je bitan element u mom životu – kroz reke, kroz čaj i, naravno, kroz mape.
O ljudima
U jednom tvom skorašnjem intervjuu, kao tri osnovne teme tvog rada navode se mape, prostor i feminizam. Žene, ženska pitanja i borbe su neodvojive od tvog stvaralaštva, ali koliko su po tvom mišljenju muškarci važni za feminizam i obrnuto, feminizam za muškarce? Koliko su tebi bliski (i daleki) muškarci uticali na Sonju kao umetnicu, advokaticu za ženska prava i sjajnu osobu kakva jesi?
Sonja: Hvala ti! Patrijarhat nas sve povređuje kao što kaže Ester Perel. Ljude u svom životu uglavnom ne odvajam na polove iako se to često čini tako. Imala sam sreće da većina muškaraca koje poznajem veruje u iste ideje društva kao ja – u jednakost polova kao jedini logičan diskurs. Jasno mi je da je to moja stvarnost i da sam privilegovana, da postoje milioni nejednakosti koje bole i povređuju nas žene širom sveta, da je borba neprestana… Ali kao što rekoh na početku našeg razgovora, ja veći deo vremena pokušavam da slavim ljude koji prave razliku bez obzira na pol. Revolucija je pre svega interna.
Ono što je takođe karakteristično za svaki segment tvog rada jesu saradnje sa raznim zanimljivim i talentovanim ljudima i grupama. Zbog čega ti je važan zajednički rad sa drugima? Da li ti biraš saradnike ili oni biraju tebe? Koja se saradnja još uvek nije dogodila, a volela bi?
Sonja: Mislim da se ljudi međusobno biraju kako god da okreneš. Pošto sam ja pola žena, pola projekat, ne libim se da pitam neke ljude koji prave razliku da radimo nešto zajedno – tako bude lepše, bolje i zanimljivije. U poslednje vreme se suzdržavam jer nemam vremena, a volela bih da nastavim neke stare i počnem neke nove ideje. Volim ljude i volim da čujem ideje koje svako sa svoje strane daje u prilog.
O prostoru
Živiš u Parizu, ali to ni najmanje ne ograničava tvoj rad samo na taj grad. Zahvaljujući digitalnim formama i platformama čini mi se da si nekako sveprisutna i to je divna stvar. Misliš li da smo, zahvaljujući pandemiji, osvojili nove (radne) prostore koje ranije nismo mogli ni da zamislimo? Kakav je tvoj odnos prema realnom, a kakav prema digitalnom prostoru? Gde se osećaš udobnije?
Sonja: Čini se da su novi radni prostori dobili novu širinu i malo na dubini tokom ovih poslednjih par godina. Verovatno sam svepristuna jer su se neki stari projekti snowball-ovali i prešli iz jednog u drugi, u treći oblik. Stvari se događaju kad se mi pojavljujemo i “događamo”. Za mene je kreativnost jedan od načina na koji postojim i imam potrebu da stvoreno “iskomuniciram” i slavim male stvari sa ljudima kojima je do toga stalo. Istražujem i inspirišem se uglavnom u realnom prostoru, a stvaram i pišem u oba. Granica nije jasna, što je nekad dobro, a nekad loše. Telefon isključujem posle deset uveče i ne uključujem ga pre pola devet ujutru.
O hrani
Ako se ne varam, tvoje aktivno bavljenje ilustracijom počelo je upravo crtanjem recepata i hrane. Takođe, u svojoj online prodavnici imaš i ručno oslikane keramičke posude za puter, kao i činije različitih oblika i veličina. Tu je i tvoja prva knjiga u samostalnom izdanju “Pumpkins are awesome”. Tvoje ilustracije i hrana prosto savršeno idu zajedno. Jesi li ikada razmišljala o objavljivanju kuvara? Koja je tvoja omiljena hrana? A recept? Bez kog začina ne bi mogla da živiš?
Sonja: Jeste, tačno tako, te 2011. sam upoznala jednu Italijanku iz Rima koja mi je otkrivala razne recepte svoje bake, a koje sam ja crtala kako bih ih zapamtila. Još uvek imam te crteže, a omiljen mi je recept paste sa brokolijem i inćunima. Kuvam baš često (doduše nikad ovu pastu), zdrava hrana i navike su mi glavna inspiracija, a naravno vrlo uspešno ne pratim recepte.
Radim na jednom velikom projektu lokalne hrane sa dve sjajne žene i nadam se da će to biti taj kuvar. Videćemo, hrana je svakako moje najveće zadovoljstvo i radovalo bi me da se taj projekat ostvari u onom obliku u kom smo ga zamislile.
Veganska i vegetarijanska kuhinja su mi trenutno u fokusu zbog održivosti i dugovečnosti. Ali da, pizza me zauvek najviše raduje. Jedem previše sireva i pečuraka, a ovih dana često pravim tofu od crvenog sočiva i hleb i lale burgere od leblebije. Začine puno i često koristim. Ako bih morala da izaberem jedan, najinteresantniji mi je najkvirc ili kako se to ovde zove jamajčanski biber (allspice na engleskom).
O bojama
Jedna od prvih stvari koje zapažamo kada vidimo tvoj rad jesu boje. One ga čine poletnim i razigranim i čini mi se da upravo sebi svojstvenim izborom boja svakodnevno ulepšavaš naše lične prostore. Imaš li omiljenu kombinaciju boja? Koje boje najviše voliš na sebi? U kojoj boji vidiš 2022. godinu?
Sonja: Kada sam počela intenzivno da crtam, moji crteži su bili crno-beli i linijski. Prve boje sam uvela sa projektima 100 days of Paris i Carbonara for Breakfast – falilo mi je to izražavanje kroz tonove. Danas, recimo, moje radionice uvek kreću od zapažanja boja – tako je najlakše vratiti se u momenat.
Volim kombinacije krem i svetloplave; neonskocrvene sa pastelima i crnom i ono što zovu mint bojom, a inače je zeleno-pastel-plava i čitav moj brend je izgrađen na njoj. Baza za crteže uvek su pastelne boje, ali onda odlutam i idem po nahođenju. Na sebi volim crvenu i šerpa-plavu, a ova godina je definitvno svetložuta – pozitivna, a blaga i zanimljiva.
O rečima
Možda nije toliko poznato, ali ti si veoma vešta i sa rečima. To je jasno svima koji su kliknuli subscribe dugme za tvoj newsletter. Pisma u digitalnoj formi koje periodično dobijam od tebe su pravi melem za moj umorni inbox i uvek mi ulepšaju dan. Možeš li sada da se staviš u ulogu drugarice čije ćemo dobronamerne reči zabeležiti u svojoj mentalnoj mapi i poručiš nam svima nešto lepo i ohrabrujuće?
Sonja: Gde god da ste ovog trenutka dok završavate ovaj intervju – zastanite. Sada, stvarno! Pogledajte oko sebe i nađite tri stvari koje su tu i koje vas čine srećnim. Male stvari. Crno penkalo, novi list fikusa, hladna kafa, internet… Sada razmislite koliko toga već imate i koliko vam je malo suštinski potrebno da ovaj dan bude bolji. Makar i za tri jednostavne, svakodnevne stvari. Zapažanje onoga što nas raduje je vežba. Život je težak, ali jednostavne stvari mogu da nam pomognu da se podsetimo da smo u ovom obliku vrlo kratko i da taj oblik treba da slavimo često i srčano.
