Valentina Baktijarević je Valentina Bakti – pesnikinja magije i trenutka, pesnikinja kojoj verujemo, ona koja zrači. Nas dve se nikada nismo zvanično upoznale, ali smo se prepoznale još od momenta kada sam ja bila student na Filozofskom fakultetu, a Vanja tek upisala studije srbistike. Još tada je bila autentična i nezaboravna, kao kakvo ”sonce”. Naši putevi preplitali su se u pozorištu, prema kom obe gajimo posebnu, veliku ljubav.
Valentina Bakti svoju poeziju objavljuje na Instagramu, prezentujući je na taj način jednoj ozbiljnoj zajednici koju je tamo stvorila. Emocija koja vam se komeša u stomaku dok čitate njenu poeziju je rečima neopisiva – to je nešto što se mora doživeti. Objavila je dve zbirke pesama – Između – Помеѓу (2019) i Slomiti kosti (2021). Kaže da svoju poeziju još nije definisala jer o tome ne misli, važno joj je da je stvarna.
Osim poezije, Vanji nisu strane ni fotografija ni gluma. Urednica je časopisa za književnost i kulturu astronaut.ba i bludnistih.com.
Razgovarale smo o svim njenim umetničkim sferama i pogledima na umetnost, ali i o nekim aktuelnim temama o kojima Vanja i te kako ima šta da kaže.
Kada izgovorim tvoje ime ili pomislim na tebe dok čitam tvoju poeziju u glavi mi je reč “sunce” – ona mi je negde ostala urezana. Šta je za tebe sunce?
Vanja: Misliš ”sonce”? Hvala ti. Meni je to ostalo od mojih Makedonaca, oni tako zovu ljude koje vole, što bi značilo da i ja tako zovem ljude koje volim. Svakako, o Suncu i Mesecu sve najlepše.
"na mestu gde smo videli slobodu
nestali smo"
Koji je to momenat kada nestajemo slobodni? Koliko smo blizu/daleko od slobode? Ili možda nestajanja?
Vanja: Definitivno ne nestajemo svi isto i nismo svi isto slobodni.
Nisam sigurna da umem da odgovorim koliko smo blizu ili daleko od slobode, ali verujem da sami biramo hoće li nam sloboda biti moranje ili izbor. Što se mora meni je teško.
Recimo, izdvojeni stihovi su nastali posle slike koju sam naslikala sa svojim prijateljem, mi smo tada, stvarajući tu sliku, ostali izvan svega: naših imena, izbora, zanimanja, boje kose, mišljenja i opredeljenja i to je sloboda, nestanak svega što su nas naučili da tako treba, nestanak svih očekivanja, nestanak ega, prisutnost sadašnjeg trenutka.
"i kakav nam se to rat desio
pa nemamo krovove
nemamo svežeg mleka
pa smo postali stranci
u sopstvenim zagrljajima"
Ovi tvoji stihovi me neodoljivo podsećaju na period pandemije. Kako ti vidiš ”novu normalnost” i da li je ona ta koja nas je promenila iz korena? Kako da više ne budemo stranci u sopstvenim zagrljajima?
Vanja: Nova normalnost je postala opšte mesto, doživljavam je kao apsurd.
Pandemija jeste ljudima uskratila jurnjavu i stavila ogledalo ispred nosa, druge je suočila sa gubitkom posla, voljenih osoba, egzistencijom, mnogi su se vratili svojim domovima… Pesma nije napisana za vreme pandemije, napisala sam je na relaciji Niš–Skoplje, 2018. godine. Inspirisala me tadašnja situacija u autobusu koja nimalo nije bila prijatna, iako bi se izdvojeni stihovi uklopili i u današnje vreme, tj. ljude koji nam, kao mogućnost da opstanemo bolji, ostavljaju rat, laž i licemerje… Poželela bih tim ljudima prvenstveno zagrljaj, potom i psihijatra, možda im tako i prođe sve što ih boli.
Objavila si dve zbirke poezije – Između – Помеѓу (Antolog, Skoplje, 2019) i Slomiti kosti (Dibidus comics&books, Beograd, 2021). Ko je Vanja koja je pisala prvu zbirku, a ko je Vanja koja je pisala drugu i ima li uopšte razlike?
Vanja: Valentina je najprisutnija, Vanjka se utišala, Vanja nikad voljenija, Bakti mi je trenutno najbolja drugarica, uglavnom, porasle su sve u meni.
Kako su nastajale tvoje zbirke pesama, s obzirom na to da one čine određene emotivne celine?
Vanja: Nisam planirala prvu, nisam ni drugu. Obe su se desile jer sam tako umela da preživim sve što se dešavalo u meni. Uz prvu sam preživela smrt drugarice, sebe između smrti i života, uz drugu sam prevazišla ideal svoje bezuslovne ljubavi. Obe su mi donele slobodu, a meni je sloboda sve što želim sebi u životu.
Što bi rekao čika Jova Zmaj: Pesma nas je održala, njozi hvala!
"volela bih da iza ogledala
niknu tvoje oči
i da posle predstave
zajedno odemo kući
volela bih glas iz kuhinje i
da sve dođe na svoje
ti meni
ja tebi
ogledalo"
Posle koje predstave ideš nasmejana kući – posle one u kojoj ti igraš ili one koju gledaš? Gde sebe više pronalaziš – u glumi ili poeziji? Ili su to zapravo neodvojivi delovi Vanje?
Vanja: Izgleda da posle nijedne, što verovatno govori o mom izboru predstava. Haha!
Volim kada u pozorištu prepoznam stvarne, izvrsne ljude, to me uvek ohrabri. Svoje predstave nemam već dve godine. Verujem da ništa nije neodvojivo.
S obzirom na to da i sama povremeno pišem poeziju slobodnog stiha, inspiraciju dobijem samo u nekim čudnim momentima, na primer noću dok razmišljam ili dok nešto radim, samo mi nekako dođe ono što bih mogla napisati. Gde ti pronalaziš inspiraciju? Iz kojih životnih situacija čupaš najemotivnije stihove koje sa nama nesebično deliš putem mreža?
Vanja: Ne pronalazim je, ne čupam, jednostavno mi se desi.
Volim kada sam sama, tada čujem više, pa možda tada najviše i pišem.
U saradnji sa još nekoliko umetnika pokrenula si stranicu vazda bilo na Instagramu. Da li možeš da nam objasniš o čemu je tačno reč, ko je sve u priči i čime ćete se baviti?
Vanja: Mi smo zapravo prvo organizovali tri događaja, pa tek onda otvorili stranicu na Instagramu: 17. novembra čitali smo poeziju sa našim savremenim pesnicima, ali i sa publikom koja se javila u velikom broju da pročita svoje pesme, pa je to je na našu radost postalo i sastavni deo naših večeri; 26. decembra organizovali smo humanitarnu izložbu našem prijatelju Luki Kurjačkom; a 13. februara smo plesali uz šlagere, Falsh bend, Gorana Milojevića i naravno, čitali smo poeziju.
Stalna postavka naše trupe su glumac Stevan Piale i fotografkinja Marina Bugarčić, ali i svi lepi ljudi koji su do sada učestvovali ili će učestvovati.
Sledeći događaj koji smo najavili je Doček proleća, 20. marta. Događaj će se, kao i svi do sada, održati u Kvaki 22. Uskoro ćemo na našoj stranici objaviti više informacija.
"čovek
sto lica
a jedna
stolica"
Gde je nestala ljudskost?
Vanja: Ljudskost nestaje kada čovek prestane da se obnavlja, kada živi u svojoj ideji za koju misli da će trajati večno, a u tom trajanju strada… Čovek je najmanje večan od svega što se desilo svetu. Zato bih volela da se trudimo da svakim danom budemo lepši i hrabriji. Ako vam je do večnosti, volite.
Svedoci smo najrazličitijih ženskih glasova koje do sada nismo uspevali da čujemo tako glasno. Kako ti vidiš to sveprisutnije buđenje žena?
Vanja: Budnost ne dolazi tihim ili glasnim govorenjem, budnost dolazi prihvatanjem.
Verujem da su sve te žene najpre morale da sebe čuju i prihvate sve što im se desilo da bismo ih kasnije čuli i svi mi. Isto je i sa poezijom. E sad, svako čuje i vidi onoliko koliko može i želi.
Zahvalna sam im što su ohrabrile mnoge ljude i radujem se njihovim slobodama.
"ti si mi jedna od lepše izmišljenih sloboda"
Osim što si objavila dve zbrike poezije, stihove objavljuješ i na svojoj Instagram stranici. Da li misliš da na taj način poezija bolje dopire do publike? Koliko nam društvene mreže mogu pomoći u promociji pisane reči? Da li se na taj način poezija vraća u modu?
Vanja: Prepoznavanje mi je mnogo važnije od promovisanja. Na svom Instagram profilu poeziju objavljujem već godinu dana i za to vreme desila mi se prekrasna publika i mnogi od njih su mi sada dobri prijatelji, zahvalna sam im.
Da li se poezija vratila u modu? Sigurno.
Mislim da ljudi nisu upoznati sa tvojom strašću prema fotografiji, a ja se baš sećam tebe sa aparatom oko vrata na nekoliko bitnih pozorišnih događaja. Kako se prepliću pesnikinja, glumica i fotografkinja u tebi? Da li slede jednu estetiku ili svaka uzgaja svoju?
Vanja: Sve jedno drugo nadopunjuje. Da, volim da fotografišem i volim da me fotografišu, u poslednjih par godina stvaram i kratke filmove i to me baš ispunjava.
Čiju umetnost najviše osećaš? Šta je ono što te najviše pomeri u nekom umetničkom delu koje nije tvoje?
Vanja: Nedavno sam tek pogledala predstavu “Tartif” genijalnog Igora Vuka Torbice i mislim da nema potrebe da bilo šta tu obrazlažem.
Juče su me ubila “Deca” Milene Marković.
Foto: Ema Bednarz
One Response