Po nekom nepisanom pravilu, leto je godišnje doba kada najčešće tražimo i pronalazimo preko potreban predah od svakodnevne životne brzine i rutine. Bilo da planirate godišnji odmor uz šum morskih talasa ili privremeni beg iz gradske vreve u blagodeti prirode i čistog vazduha, knjiga je bila i ostala jedan od idealnih saputnika. Od svake knjige očekujemo da nam kvalitetno (po)troši vreme i da nas toliko zaokupi da na njegov protok zaboravimo. Verovatno bi i Dikens rekao da su nam takva očekivanja velika.
Međutim, nijedan čitalac nikada nije odustao od tih očekivanja. Naprotiv, takvo uverenje vodi nas kroz svaku novu literarnu avanturu. Iznova se nadamo da ćemo izgubiti pojam o vremenu i prostoru i da ćemo pronaći knjigu koju ćemo dodati na listu omiljenih ili dragih naslova. Željni relaksacije koju nam pruža odmor, u kofer neophodnih potrepština sa posebnom pažnjom često stavljamo knjigu koja će nam praviti društvo, sa nadom da nas neće razočarati.
Imajući to u vidu, rešile smo da vam ovom prilikom predstavimo knjige koje smo pročitale u dahu, sa nadom da će vam neki od naslova sa ove šarolike liste biti podjednako interesantni i neodoljivi.
Brana Antović Aleksić, urednica
U tinejdžerskim danima, a i kasnije tokom dvadesetih, mistična tematika unosila mi je nemir. Hronična anksioznost nalazila je najčudnije načine da se ispolji, pa je tako odlučila da se manifestuje kroz moju bojazan od određenih književnih ili filmskih tema. Jedna od njih bila je upravo mistika i sve što bi se pod tim moglo podvesti. Vremenom sam te strahove racionalizovala, pa su se oni postepeno smanjivali dok nisu potpuno nestali (barem na ovom polju). Zato sam se sa “Majstorom i Margaritom” susrela tek sa svojih 37 godina. Kada sam završila ovu knjigu, shvatila sam da ne samo da nije kasno, već da je zapravo stigla u idealnom trenutku – u periodu života kada preispitujem svoja uverenja i svoj odnos prema religiji i crkvi. Iskustvo koje mi je Bulgakov pružio kroz ovo delo nadmašilo je sva moja očekivanja, jer nije bilo samo književno. Dao mi je razlog da ponovo počnem da verujem u nešto veće od nas samih. Ono što sam osetila u delovima knjige u kojima piše o Pontiju Pilatu pokazalo se kao nešto mnogo značajnije od pukog književnog doživljaja.
Takođe, čitajući ovu knjigu, prepoznala sam mnoge aspekte aktuelne društveno-političke situacije u Srbiji, što mi je dalo novi ugao sagledavanja te teme. Jednom rečju: obogaćenje. To je upravo ono što sam osetila nakon čitanja ove knjige. Treba li još nešto da dodam? Verujem da ne.
Katarina Pavlović, autorka tekstova
Posle dužeg razmišljanja, zaključila sam da ne mogu objediniti relaksaciju i čitanje u jednom dahu u jednoj knjizi. Shodno tome, odlučila sam da primat dam drugoj kategoriji i preporučim vam autobiografiju Metjua Perija “Prijatelji, ljubavnici i Velika Strašna Stvar”. Sa današnje tačke gledišta, knjiga bi se prevashodno mogla tumačiti kao tužna priča o životu provedenom u borbi sa demonima zavisnosti. Međutim, pisana je sa dijametralno suprotnom namerom, nadom u bolje sutra, i (iznad svega) željom da pomogne svakom ko se zatekao u sličnoj situaciji.
Najpoznatiji sitkom u celosti sam odgledala, tj. bindžovala, relativno skoro, u vreme pandemije. Do poslednje epizode me je dovela isključivo želja da posvedočim srećnom kraju Čendlera Binga. Autobiografiju sam čitala čim je objavljena sa željom da proniknem u mentalni sklop čoveka koji me je oduševio besprekornim tajmingom za komediju i lakoćom sa kojom neprestano balansira između humora, ironije i sarkazma. Mom oduševljenju likom Čendlera Binga doprinela je i činjenica da se u njemu pronalazim – nisam naročito dobra u udeljivanju saveta, ali sarkastičan komentar ću udeliti u svakoj (ne)mogućoj prilici. Za umetnost kažemo da imitira život. Kada je Metju Peri u pitanju, život je, zahvaljujući humoru, postao i ostao deo umetnosti.
Sasvim neočekivano, ono što ovu knjigu, po mom skromnom mišljenju, izdvaja iz mnoštva tematski srodnog štiva jeste njena univerzalnost. Tu ne mislim na temu zavisnosti od narkotika i opijata. Autorova iskrenost po tom pitanju vredna je svake pohvale. Univerzalnost u ovoj knjizi pronalazim u njenom najfascinantnijem segmentu – prikazu toka svesti osobe koja je već u ranom detinjstvu ispoljila simptome zavisnosti od humora kao temelja u komunikaciji sa ljudima. Čendler Bing je Metjuov alter ego, skrojen davno pre pilot epizode “Prijatelja”. Ipak, njegova mera besprekorno odgovara i svakom drugom komičaru. Svakom Robinu Vilijamsu i Džimu Keriju.
Humor je oksimoron. Njime ujedno privlačite i skrećete pažnju sa sebe. Njime neprestano transformišete sliku o sebi na, naizgled, bezopasan i bezbolan način. On izaziva smeh, ali kada se rano i sasvim neprimetno transformiše u osnov na kom počiva čovekova komunikacija sa svetom, humor postaje refleksni i neodoljiv teret koji vas vremenom sputava u tolikoj meri da se zapitate da li živite svojevrsnu verziju doktora Džekila i mister Hajda. Kada čitate o životu komičara, najmanje što očekujete jeste da vas knjiga asocira na motive Stivensonove novele, a da u njoj prepoznate i deo sebe – takav ishod je, rekla bih, krajnje neočekivan. Ipak, on je i te kako moguć. Prepoznali se ili ne, Metjuova priča će vam najbliže moguće dočarati sve uloge humora u našem životu. Humora kao refleksa, maske, smeha i leka. Humora kao iskrenosti koja u nama budi refleks grlenog smeha koji će, na tren, poput melema obaviti i zalečiti sve rane, kako onom koji se smeje, tako i onom koji zasmejava. Zbog svega navedenog, ali i izostavljenog – ovo je knjiga koja se čita u dahu. Drugačije prosto nije moguće.
Dunja Pešut, lektorka
Možda ste tokom ovog leta sebi mogli da priuštite putovanje. Možda i niste – mnogo je kockica koje treba uklopiti da bi se dobila individualna slika idealnog letnjeg odmora. Ipak, nepogrešivo uvek, kada god poželimo, bez obzira na to da li imamo novca, da li možemo da dobijemo godišnji odmor, da li možemo da ostavimo svakodnevicu ili ne, postoji mogućnost da se otisnemo u neku drugu državu, neki drugi grad, brzo, lako, u bilo kom trenutku bez pakovanja i rezervacija. Dobro… Možda je potrebna rezervacija u biblioteci.
Da, književnost nam omogućuje ovakvu vrstu putovanja. Svakako nisam rekla ništa novo, klišetirani uvod, pomislićete. Ali ipak, istinit jer nam knjiga koju bih vam preporučila upravo omogućuje da otputujemo. Na jedan pitak, neopterećujuć način otvara nam vrata kulture, prošlosti, a što je najvažnije i svakodnevnog života ljudi jednog grada. Lisabona.
I već sad možete naslutiti o kome se radi, koji je to pisac bio naša veza sa portugalskim jezikom i portugalskom književnošću, a istovremeno i njihova veza sa nama, budući da je prevodio dela naše književnosti na portugalski jezik. Dejan Tiago Stanković i njegova knjiga “Odakle sam bila, više nisam” moja su preporuka za ovaj put.
Neki je žanrovski određuju kao zbirku pripovedaka, neki pak smatraju da je roman, no ona jeste sačinjena od više različitih priča koje povezuje upravo ovaj grad. Možemo reći i da je on glavni junak sa svim promenama koje su ga kroz vreme zadesile, pa i dolaskom autora koji se provlači kao jedan od aktivnih učesnika fikcije koju stvara.
Ova knjiga doneće vam uvid u skrivene kutke Lisabona, priče koje ne možete tako lako čuti na turističkim putovanjima, sekvence iz Tiagovog života i ljudi sa kojima se susretao. Imaćete utisak kao da šetate ulicama ovog grada i makar na kratko tamo i živite. Delite svoju svakodnevicu sa junacima ovog dela. Sa njima ćete se smejati, pa i tugovati, u nekim trenucima začuditi, iznenaditi, ljutnuti, ali svakako uživati u pričama koje su pred vama i koje će vas, neopterećujuće, odvesti na neki drugi kraj Evrope.
Pa i onda kada govori o istoriji grada i kada vas svojim pripovedanjem prebaci nekoliko vekova unazad, vrlo lako ćete ući i u taj svet. Vrednom je čini i to što nije lišena svog autora niti njegovih emocija, važno pitanje emigracije i osećaja čoveka koji je njoj izložen, provejavaće kroz ovu knjigu. Na taj način moći ćete da ostvarite i jedan dijalog sa našim pisem koji ste možda u nekom trenutku vodili sa Crnjanskim ili Pekićem, svakako u jednom posve drugom obliku. Brzo ćete pročitati ovu knjigu, sigurna sam u to. Odvojiti se od svoje svakodnevice, a verujem i poželeti da dovršite Tiagov opus. Nevelik je. Smrt ga je prekinula u stvaranju. No, ostao je trag u našoj i za našu kulturu.
Nastasija Nastevski, autorka tekstova
Godinama me ništa nije obuzelo kao čitanje “Napuljske tetralogije”. Zbog toga sam, pomalo uzaludno, tražila nove priče koje će me na isti ili bar sličan način potpuno uvući u svoj neobični svet. Prošlog leta sam tako otkrila knjige italijanske spisateljice Donatele di Pijetrantonio — ”Vraćena” i ”Južno predgrađe”.
U ovoj priči iz dva dela, Pijetrantonio balansira između bola i nade, istražujući složene porodične odnose, potragu za identitetom i pripadnošću. Radnja je smeštena u, za mene vrlo privlačan mikrokosmos koji me godinama fascinira — južni deo Italije.
Prvi deo donosi priču o devojčici koja je iznenada vraćena biološkoj porodici koju ne poznaje. Iz izobilja, ona biva ”bačena” u potpuno drugačiji svet, ne dobijajući odgovor na pitanje — zašto je Vraćena?
Nastavak priče, ”Južno predgrađe”, donosi zreliju perspektivu glavne junakinje koja se suočava s novim životnim izazovima. Di Pjetrantonio nastavlja da istražuje teme iz prvog dela, produbljujući psihološke nijanse likova. Kao i u prvom delu i ovde je u fokusu složen sestrinski odnos, koji često služi kao pokretačka snaga.
Iako nije klasična letanja literatura, ova priča se čita veoma brzo i lako, pisana je jednostavnim jezikom, a nakon svake stranice žudećete da otkrijete kako će se zavrišiti.
Jovana Milovanović, izvršna urednica
Ono što se tradicionalno smatra knjigama za plažu mi nije blisko, a i mesto ne čini neku knjigu pogodnijom za čitanje, mada priznajem da na moru u pauzama od plivanja neretko zaista imamo više vremena da se posvetimo dobrom štivu.
Moj izbor (proveren na putovanju, koje doduše ne uključuje more) pada na dve knjige mladih i aktuelnih autora koje spaja činjenica da su alumnisti Fakulteta dramskih umetnosti. Prva je “Meduze žive zauvek (dok ih ne uhvate)” Nađe Petrović, koju sam otkrila zahvaljujući njenom gostovanju na Filološkom fakultetu. Autorka prikazuje svetonazore mlađe generacije u romanu koji govori o strahu od smrti, životu i preispitivanju sebe i sveta. Uprkos teškim (ali suštastvenim) temama, ovaj nas roman dovodi do svojevrsne katarze!
Druga knjiga prikazuje pogled na svet mlađe generacije, ali iz muškog ugla. U romanu “I onda opet, iz početka” Filip Grujić govori o susretima i rastancima, o razumevanju i mimoilaženju s porodicom i o osećaju koji mnogi milenijalci dele, a koji se da sumirati u rečenici “Baš sam nekako nigde”. Moguće je da su morska prostranstva zapravo odlično mesto da se susretnemo s ovim temama.
Jovana Stanković, autorka tekstova
Nedavno sam na Sterijinom pozorju gledala predstavu ”Crvena voda” po istoimenom romanu Jurice Pavičića, a u režiji Ivice Buljana. Budući da je predstava bila prilično slaba, a i da su mi koleginice i kolege odmah savetovale da ipak pročitam knjigu, jer je mnogo bolja, odmah sam je u Novom Sadu i kupila. Kada sam stigla kući, otvorila sam je samo da bih bacila pogled na stil kojim je pisana i tog momenta sam bila uvučena u magični literarni svet Jurice Pavičića.
Silva je nestala. Pozdravila se sa roditeljima i bratom blizancem i izašla u grad. Te noći se nije vratila kući, a porodica je nestanak prijavila policiji. Neodoljivo me je ovaj početak podsetio na sve više nerazrešenih nestanaka mladih devojaka, devojčica, dečaka i momaka. Iako će porodica početi da otkriva neke činjenice koje o Silvi nisu znali, svako od njih, otac Jakov, majka Vesna i brat Mate, će tragati za njom najbolje kako ume, čak i onda kada policija polako počinje da diže ruke od ovog slučaja, pod izgovorom da su gotovo uvereni da je ”mala samo pobegla od kuće”. Pavičić ovu priču priča iz perspektive svojih likova, te i svako poglavlje nosi ime onoga iz čije se tačke gledišta govori.
Ovaj događaj se dešava na samom kraju osamdesetih godina dvadesetog veka, te osim što je ovo jedan krimi roman, pisac se u velikoj meri bavi socijalnim pitanjima jednog naroda, odnosno raspadom ogromne države Jugoslavije, ratom koji se dešava na ovom tlu, te osim što bukti rat, bukti i porodica koja traži nestalu Silvu. To što nje nema, ne znači da je mogu oplakivati, niti poverovati u to da je mrtva. U tome je čar ove knjige, u toj iskri koja u čoveku tinja večno, a nazivamo je nadom.
U fokusu Pavičićevog pisanja jesu i međuljudski odnosi, kao i odnosi u porodici koja prođe kroz jednu tako veliku tragediju neobjašnjivog nestanka jednog njenog člana. Likovi su slojeviti, dinamični, menjaju se kroz vreme kako radnja odmiče, baš kao što se i okolnosti u kojima žive neprestano menjaju. Posebno je zanimljiv ambijent i način na koji ga pisac opisuje, toliko je sve živopisno da imate osećaj da se nalazite baš na hrvatskom primorju i da se radnja dešava tu oko vas.
Neću napisati epilog, jer je kraj potpuno neočekivan, a tako dobro i pametno napisan. Knjiga će vas sasvim sigurno terati da joj se iznova i iznova vraćate, a ja svakako savetujem da sa sobom ponesete još neku sa ovog našeg spiska, jer ćete ih sve čitati brzo, u to sam sigurna.
Kristina Blagojević, autorka tekstova
Moram priznati da nisam puno znala o Miri, a sećam se da sam kao mala na TV-u uglavnom viđala neke negativne komentare o njoj. Baš zato mi je drago da sam zahvaljujući popularnosti ove knjige na društvenim mrežama odlučila da je kupim i pročitam. Bila bi baš šteta da nisam, jer je ovo za mene jedna od inspirativnijih knjiga o hrabrosti, istrajnosti i bezuslovnoj ljubavi.
Mira svoju autobiografiju počinje pričom o svom odrastanju u porodici koja je spoj jevrejskih, srpskih, hrvatskih i italijanskih korena. Njeno odrastanje ispunjeno je unutrašnjim previranjima, buntom, strahovima, nadanjima i željom da bude voljena.
Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, Mira, jedna od tadašnjih najtalentovanijih glumica, želala je da bude iznad politike, ali to nije bilo moguće tada ni u Srbiji ni u Hrvatskoj. Nakon što je zbog toga ostala bez posla u Hrvatskom narodnom kazalištu, a zatim i medijski linčovana, Mira napušta i Zagreb i Beograd i seli se sa mužem Goranom u SAD. Tako od jedne od najslavnijih glumica bivše Jugoslavije, postaje prosečna američka građanka koja pokušava da se emotivno oporavi, ali i da tamo izgradi svoju karijeru. Nakon godina borbe, glumački uspeh u Americi je stigao, ali je ostalo Mirino poljuljano samopouzdaje i osećaj neprihvatanja. O ovome Mira Furlan otvoreno govori u svojoj knjizi.
Ovo nije samo priča o izgubljenoj domovini, odbačenosti od prijatelja, životnim promenama i novim počecima, ovo je i priča o bezuslovnoj ljubavi koja opstaje kroz vreme, bez obzira na sve okolnosti. Njena ljubav sa rediteljem Goranom Gajićem bila je posebna, uostalom baš kao i sama Mira.
