Književnost je bila i ostala ultimativan vid eskapizma koji nas vodi od relaksacije do (samo)spoznaje. Šta god među njenim koricama tražili, neophodan odgovor ćemo pronaći. Ukoliko do njega i ne dođemo sa prvim čitanjem nekog dela, određena vremenska distanca i životno iskustvo omogućiće nam da drugačije tumačimo već pročitano delo i u njemu uočimo ono što smo ranije prevideli.
Najlepši aspekt svakog vida umetnosti, književnosti prevashodno, jeste činjenica da je svako od nas doživljava na drugačiji način, te slobodno možemo reći da je, primera radi, knjiga napisana, ali da njena priča nikada neće biti završena. Ona živi, iznova (re)definisana od strane svoje čitalačke publike. Shodno tome, njen životni vek nema kraja.
Svet pisane reči postoji da nam omogući kako prekopotreban odmor tako i lekciju; da nam probudi maštu, ali i da nam pruži utehu i nadu. Sasvim neprimetno, dok uz pomoć književnosti tragamo za odgovorima na brojna (životna) pitanja, iznova ćemo pronalaziti, tumačiti i (re)definisati sebe, ali i analizirati svet oko sebe.
Nećemo vas pitati šta ste (poslednje) čitali. Svi smo čitali isto. Dozvolite nam da vam ovom prilikom na tren odagnamo sive oblake stvarnosti i upišemo nekoliko predloga fikcije na vaše, vrlo verovatno, nepregledne liste. Bilo da poželimo da se nekoj knjizi vratimo ili da uplovimo u neistražene literarne vode, svi se jednoglasno možemo složiti oko sledećeg: nove preporuke knjiga nikad nisu suvišne. Štaviše, one su nam neophodne. Imajući to u vidu, preporučujemo vam sledeće naslove:
Brana Antović Aleksić, urednica
Ništa nisam znala niti o Lejli niti o ovom delu u momentu kada sam otvorila prvu stranicu knjige. Nadala sam se najboljem i to sam i dobila. Knjiga me je odvela put Maroka u vremenima koja su usledila nakon Drugog svetskog rata. Prikaz države koju poznajem tek površno, a koju sam oduvek želela da obiđem, u turbulentnim momentima njene istorije dao mi je priliku da istovremeno saznam više o slavnoj marokanskoj revoluciji nakon koje je zauvek svrgnuta kolonijalna francuska vlast, ali i o životu marokanskih žena, kako onih tamo rođenih, tako i onih koje su se u Maroko u nekom trenutku doselile.
Lejla Slimani uradila je fantastičan posao gradeći Matildu, glavnu junakinju romana, inače Francuskinju udatu za Marokanca, iz čije vizure i sagledavamo i upoznajemo ovu priču. Reč je o jednom fantastičnom ženskom liku koji u sebi nosi toliko sumnji, bojazni i preispitivanja, a istovremeno i toliko odlučnosti, istrajnosti i prkosa. Ovo ne treba da čudi jer je Lejla ”Zemlju drugih’‘ napisala inspirisana svojom porodicom, te je ovo prva knjiga iz planirane trilogije kojom će ispričati svoju kompletnu porodičnu istoriju. Beskrajno se radujem svemu što nam stiže iz pera ove mlade spisateljice i iskreno navijam da nam Booka donese i naredna dva dela u kojima ćemo saznati kako se odvijao dalji život ove mešovite marokanske porodice.
Katarina Pavlović, autorka tekstova
Za mene krajnje neočekivano i mimo svake liste, preporučujem vam knjigu koje sam se setila pre par dana i poželela da je što pre pročitam ponovo. U pitanju je roman ”Pod tuđim uticajem”, autorke Džejn Ostin. Zašto baš nju ovom prilikom izdvajam nisam sasvim sigurna. Pretpostavljam da mi je neophodno čitanje i samo pominjanje ovog naslova kako bih pokušala da zaboravim grozotu koju nam je Netfliks relativno skoro servirao i još se drznuo da je nazove adaptacijom. Dodatni podstrek za čitanje ovog romana pronalazim i u samom godišnjem dobu – književni opus Ostinove smatram idealnim štivom za prolećne dane.
U njenim delima slika društva prikazana je prevashodno iz ženske perspektive što nam omogućava da jasno sagledamo sva očekivanja koja od žene imaju njene starije generacije, suprotan pol, te naposletku i neminovno ljubopitljiva okolina. Neprekidni niz pravila i očekivanja dovodi Džejnine junakinje do brojnih izazova dok pokušavaju da pomire dve (često) suprotne slike budućnosti – onu koju one žele i onu koja im je nametnuta od strane društva, usklađena sa položajem koji u njemu imaju. Delikatan hod po tankoj žici koja ih deli od odobravanja odnosno negodovanja. kako porodice tako i okoline, dovešće ih i do neminovnih grešaka, bilo da su one posledica nepromišljenih i ishitrenih postupaka ili nedostatka samopouzdanja.
”Pod tuđim uticajem” svoju protagonistkinju En Eliot postavlja pred čitalačku publiku nakon što ju je manjak samopouzdanja naveo da se povinuje tuđim savetima i odbije bračnu ponudu kapetana Ventvorta. Ovu odluku ni osam godina kasnije nije uspela da prežali. Povratkom sada uglednog i imućnog kapetana u njen život, ovaj roman postaje više od priče o drugim (ljubavnim) šansama. On postaje prikaz reke života koja teče čak i kada pojedinca, koji je njen tok bespogovorno pratio, oštra struja povuče na dno u kome aktivan život zameni pukim postojanjem. Prikaz preispitivanja sopstvenih postupaka, uverenja i životnih načela. Postavljanje ličnih želja iznad očekivanja društva koje živi po striktno definisanim pravilima. Neka od njih prevazilaze okvire svog vremena, te za dela Džejn Ostin možemo reći da su prikaz naše prošlosti koja je relevantna i danas.
Dunja Pešut, lektorka
Mnogo je dobrih naslova koje sam pročitala u prethodnom periodu. Otkrila sam neke nove pisce, već poznatima se rado vraćala, a bilo je i mnogo lepih prilika da se o pročitanim delima priča. I to je ono što je najvažnije kod književnosti. Prva stepenica bio bi naš doživljaj, druga čitanje kritika, studija i članaka o delu, a treća, ona najživlja, razgovor o pročitanom. Zato preporučujem da se raspitate da li u vašoj blizini postoji neki čitalački klub i priključite mu se. Posebno je to što se menja pristup književnosti, otvaraju se nova čitanja i umetnost se prikazuje u svoj svojoj širini i raskoši. Ako ste pak deo nekog čitalačkog kluba, negujte tu naviku. Jedna knjiga mesečno uz sastanke sa knjigoljupcima može biti lekovito.
Za ovu priliku osvrnula bih se na Margaret Atvud i njen roman “Đavolji nakot”. Ovaj roman deo je projekta Hogart Šekspir u sklopu kojeg se vodi dijalog sa delima ovog renesansnog pisca, nakon čega se ona postavljaju u savremeno doba kroz ponovno pisanje. Margaret Atvud napisala je savremenu verziju ”Bure” koristeći se Šekspirovim metodama pozorišta u pozorištu. Naime, ona će ”Buru” predstaviti kroz glavnog junaka Feliksa Filipsa i njegov život, čiji svi elementi podsećaju na Šekspirovu dramu. On je pozorišni reditelj koga su kolege izdale i tada se potpuno povukao u samoću, željan osvete i ophrvan porodičnom tragedijom nakon gubitka ćerke. Sa druge strane pratimo ”Buru” koju je u zatvoru režirao sam Feliks Filips, nakon što je dobio poziv da sa zatvorenicima radi na književnosti i teatru. Tu počinje prava, Šekspirova bura, u okvirima zatvorskog ostrva, putem koje se Feliks sveti svojim saradnicima. Tako pratimo dve ravni priče, a ujedno i analizu samog Šekspirovog dela kroz glasove zatvorenika koji daju njihovu karakterizaciju. Veoma interesantno urađena adaptacija ove Šekspirove drame, vrlo inspirativna na više nivoa. Otvara drugačiji doživljaj Bure, daje novo čitanje, ali i otvara svoje samostalne teme o kojima se dugo promišlja.
Jelena Cvetić, autorka tekstova
Moram priznati da uvek osećam izvesnu nelagodnost kada se povede tema o preporukama književnih dela koja su na nas ostavila utisak. Čini mi se da bih nabrajala naslove, uz komentare zašto baš tu knjigu vredi pročitati, ali istovremeno sam uverena da bih mnoga važna literarna dela nesvesno zanemarila, izneverivši time istinske dragocenosti koje nam je književnost podarila.
Ipak, potrudiću se da ovom prilikom izdvojim (samo) jednog od mojih najdražih pisaca. U pitanju je Džulijan Barns, britanski pisac, sada već sedi čikica ozbiljnog i analitičkog pogleda, u čijim rečima ćete pronaći mnogo topline i razumevanja za čovečanstvo. Naime, kako prepoznajem odlike sopstvenog senzibiliteta u njegovim rečima, uvek mi se čini od neprocenjivog značaja provođenje vremena među otvorenim koricama priča koje nam je pružio.
Prvi susret sa njegovim pripovedanjem doživela sam posredstvom knjige “Ljubav, itd”. Sećam se da sam ovu knjižicu vukla sa sobom u torbi danima, čak i nakon što sam je pročitala, nostalgično je zagledajući i razmišljajući o jednoj od najobrađenijih tema u umetnosti od početka vremena — o ljubavi. Jedan od likova romana “Ljubav, itd.” predstavlja realnost čovekovog života na izrazito polarizovan način — svet je podeljen na one kojima je ljubav sve (suština, smisao, pa čak i sama egzistencija), dok sve drugo ostaje pod onim beznačajnim itd. i na one kojima je fundamentalna osnova to ostalo, te se ne zamaraju mnogo ljubavlju.
Iako je veoma izazovno govoriti strogo o žanrovskim odrednicama savremene književnosti, ovo delo se može predstaviti kao roman sa izraženim elementima drame i poetskim narativom (koji će vas na momente šokirati i oboriti sa nogu), ali ujedno i kao postskriptum prethodnog Barnsovog ostvarenja pod nazivom “Troje”. U pitanju je, dakle, nastavak romana “Troje”, sa istim likovima (kojih je, pogađate, troje) i daljim tokovima njihovih života koji se na momenat ponovo spajaju kako bi nam do srži dočarali kompleksnost muško-ženskih odnosa. Način na koji Barns gradi svoje nesavršene likove, okovane ljušturom ironije i prividne neopterećenosti, koji galame o sopstvenim emocijama i sudbinama, pokušavajući da se opredele za nešto što će im doneti spas, sa psihološkog stanovišta je izvrstan, ali i poražavajuće tužan.
Ukoliko vas zainteresuje Džulijanova poetska raspričanost, pokušajte da ne propustite i druge romane, poput “Ovo liči na kraj”, “Nije to ništa strašno”, “Puls”, “Jedina priča”, “Šum vremena”.
Jovana Milovanović, izvršna urednica
Ovog proleća svim ljubiteljima knjige preporučujem da se otisnu u čitanje poezije. Iako često čujem da ljudi izbegavaju poeziju iz straha od nerazumevanja, verujem da je proleće savršeno vreme da se razbudite i razbijete ove strahove. Smisao svake umetnosti jeste da se susretnete s njom i sami vidite šta vam se dojmi, a šta ne, te sam sigurna da se nećete pokajati ako se opredelite za ovu vrstu književnosti. Moja preporuka je zbirka ”Kako je telo teško pred preobražaj” sjajne mlade pesnikinje Anđele Pendić. Kroz njenu poeziju ćete preispitati šta znači krah ljubavi i prisnosti, šta znači biti zajedno sa nekim ili biti sam, a nadasve šta znači voleti. Ako vam je potrebno još podsticaja da uzmete baš ovu knjigu u ruke, na sledećem linku možete čuti i samu autorku kako kazuje pesmu Početak (mart) povodom Svetskog dana poezije.
Nikolina Pavićević, autorka tekstova
Pod istim krovom u jednom dalmatinskom gradiću, smjenjuje se pet generacija žena, od kojih svaka nosi ime Marija. Spisateljica Olja Savičević Ivančević u knjizi “Ljeta s Marijom” jednostavnim jezikom opisuje komplikovane priče djevojčica, djevojaka i žena smještene u periodu rata, prvih menstruacija, ljubavi, porodičnih problema…
Znate one priče koje se prenose generacijski, šaputanjem među ženama? Priče koje svaka od nas ima u svojoj porodici, a obično tu i ostaju, kao jedan od obilježja ženskog rodoslovnog stabla i svih prećutanih borbi koje idu (ili su išle) uz to. Sažeta i čitljiva, na trenutke sa humorom, na trenutke bolna, ”Ljeta s Marijom” je štivo koje se najbolje čita baš u atmosferi toplih proljećnih dana i cvjetanja – pred ljeto.
Jovana Stanković, autorka tekstova
Ja sam možda jedna od retkih osoba koja se bavi književnošću, a obožava beletristiku. Toliko sam dobrih naslova u životu pročitala, toliko sam teških tema i situacija proživela sa književnim likovima, da mi zaista nekada i prija da se odmorim uz nešto ”običnije”. No, neću vam preporučiti ništa od takve literature, već ovu jednu knjigu sa kojom, mogu slobodno reći, imam i neku posebnu konekciju.
Pre nekoliko godina dobila sam preporuku da pročitam ”Otmenost ježa” francuske spisateljice Mjuriel Barberi. Pribeležila sam to kako bih knjigu kupila kada prvi put svratim u neku knjižaru. U međuvremenu sam otišla u kuću jedne moje tragično stradale rođake i razgledala njenu veliku policu sa knjigama. Da, na toj polici se našla ”Otmenost ježa”. Odmah sam je pokupila i u dahu pročitala.
Ovo je najpre knjiga za sve zaljubljenike u pisanu reč, ali i u lingvistiku, jer je zaista jedno pravo lingvističko blago. Čitajući ovu knjigu, prvi put sam zažalila što nikada nisam učila francuski kako bih mogla da je pročitam u originalu. Rene ima pedeset četiri godine i ona je kućepaziteljka u jednoj buržujskoj zgradi u Parizu. Paloma ima dvanaest godina i ona živi u toj istoj zgradi, budući da je deo jedne bogataške porodice. Njima dvema se životni putevi prepliću i jedna drugoj su spas.”Otmenost ježa” je priča o prijateljstvu, životu, ljubavi i sudbini. Uverena sam da bi ova knjiga pomerila baš svakog ko je pročita, te vam je upravo iz tog razloga preporučujem.