Brana’s Book Club: knjige koje smo čitali u 2018. godini

Prvog marta prošle godine započela sam jedan od najznačajnijih segmenata Brana’s Divine World sadržaja – Brana’s Book Club. Ideja se mesecima motala po mojoj glavi i bilo je samo pitanje trenutka kada ću je i kako realizovati. Kada se to konačno desilo, znala sam da sam započela nešto dobro i važno za BDW. Nisam se prevarila. Čak ni skepsa da li će i koliko ovakav sadržaj biti prihvaćen na Instagramu nije bila opravdana. Štaviše, za ovih deset meseci koliko funkcioniše klub, shvatila sam da je publika na Instagramu željna nešto drugačijeg sadržaja. I kako je jedna draga čitateljka u najnovijoj Brana’s Book Club diskusiji lepo primetila ”potencijalni uticaj Instagrama na čitalački ukus i odabir kod nas je gotovo neprepoznat”. Možda zato što se previše i uporno bavimo onim najpovršnijim i najbanalnijim stranama ove društvene mreže. Valjda je tako najlakše. No, to je tema za neki drugi post. U ovom bih napravila rekapitulaciju svih Brana’s Book Club preporučenih naslova u 2018. godini zajedno sa mojim utiscima o njima. Ujedno, još jednom ću objasniti mehanizam funkcionisanja kluba kako bi i svi oni koji nisu ranije učestvovali u njemu saznali kako mogu postati stalni ”članovi”.

Kako funkcioniše Brana’s Book Club

Svakog prvog u mesecu, na svom Instagram profilu, predstavljam naslov koji bi trebalo da zajedno čitamo tokom predstojećih mesec dana. Kada to vreme istekne, u okviru nove objave predstavljam vam naslov za idući mesec, ali i započinjem diskusiju o naslovu koji smo čitali u prethodnom! Diskusija se vodi u komentarima ispod posta. Svakog meseca nagrađujem dvoje najaktivnijih učesnika diskusije. Obavezna nagrada jeste primerak knjige koja je predstavljena kao predlog za predstojeći mesec.

Rekapitulacija predloga iz 2018. godine

Mart

”J kao jastreb”, Helen Mekdonald (Prometej)

Radi se o memoarima Helen Mekdonald, pisca, prirodnjaka i istraživača na Univerzitetu u Kembridžu. Suočena sa gubitkom oca, Helen odlučuje da nabavi jastreba-kokošara, pticu kojoj se divila od malena, i da u njenoj dresuri pronađe beg od tuge prouzrokovane velikim gubitkom. Upravo taj proces detaljno opisuje u knjizi. Ali, ovaj naslov je mnogo više od knjige o jastrebu, sokolarstvu, prirodi. Da, oni jesu njeni glavni likovi, ali su zapravo tek površinski sloj koji skriva pravu bitku koja se dešava u autorkinom umu i telu, a koju vi osećate na svakoj stranici knjige, iako ona o njoj i ne piše tako često. Makar ne na direktan način. Ipak, ona je opipljiva, osetna, toliko jaka da je na mahove i sami proživljavate iako ste tek nemi posmatrač. Zanimljivo, zajedno sa Helen vi uporedo upoznajete čoveka kojeg nikako niste očekivali na stranicama ove knjige. Ali, samo zato jer niste poznavalac sokolarstva. Naime, Helen nam uz svoju priču istovremeno deli i onu o engleskom piscu T. H. Vajtu, nama najpoznatijem po knjizi ”Mač u kamenu”. Neverovatno umešno, Helen nam daje uvid u život, hronične i vrlo teške emotivne borbe ovog čoveka, koji je i sam bio sokolar. Otud je ovaj naslov toliko višeslojan i otud u njemu toliko različitih, naizgled nepovezanih tema, savršeno uklopljenih u celinu koju bez iole dileme mogu okarakterisati kao jedan od najspecifičnijih naslova koje sam u životu pročitala. Naučila sam mnogo, osetila pregršt emocija, od iskrene tuge do gađenja (prvenstveno usled verno opisanih scena jastrebovih lovačkih napada), osetila iskreno poštovanje prema znanju koje poseduje ova žena i prema snazi koju je demonstrirala na svakoj strani ove knjige. Zato od mene, jedan duboki naklon za nju i ovo delo.

April

”Kosmos”, Vitold Gombrovič (Prometej)

Kako nisam imala prilike da se ranije upoznam sa radom ovog pisca, premijerno susretanje sa njegovim krajnje specifičnim stilom bilo je zaista zanimljivo iskustvo. Zapljusnule su me njegove haotične misli, preplavila su me pomešana osećanja glavnog lika, imala sam utisak da sam se zatekla u sred prave književne oluje. Ipak, cela ta ”ujudurma” reči dobijala je svoj okvir, praveći iznenadni sklad. Strasti, i to one ”niske” izbijale su sa svake stranice čineći me blago nervoznom, ali i zaintrigiranom događajima u maloj kući u poljskoj provinciji. Događajima koji su nosili sa sobom dozu mistike, nepredvidljivog, paradoksalnog, da bi istovremeno delovali krajnje trivijalno i banalno. Takvo je, zapravo, kompletno delo. Spoj krajnosti, sklad haotičnosti, vrtlog nepovezanosti koje se idealno dopunjuju. Nisam sigurna koliko mi je Gombrovičev stil ”ušao pod kožu”, ali mi je drago da sam se susrela sa stilom poput ovog. Stilom koji ne prati nijedno poznato pravilo, koji prkosi uobičajenom, koji nameće svoje kodekse.

Maj

”Mi, izbrisani”, Slobodan Vladušić (Laguna)

Radovala sam se sajber romanu i krimi priči smeštenoj na Facebook-u i u stvarnom životu. Ipak, moram priznati da mi očekivanja nisu u potpunosti ispunjena. Roman zaista odiše specifičnom atmosferom, ideja na kojoj se temelji priča je krajnje orginalna, način na koji je ispričana jeste kvalitetan, ali sve vreme nisam mogla da se otmem utisku da je uneto mnogo nepotrebnih elemenata čiji je doprinos priči bio neznatan ili ga uopšte nije ni bilo (i ne, ne mislim na literarne spone, koje su jedan od boljih momenata knjige). Takođe, nije mi se dopao način na koji je prikazan apsolutno svaki ženski lik u romanu, a njihov broj nije zanemarljiv. Čudila me je piščeva opsednutost silikonima i potreba da ih spomene toliko puta. Ono što je u prvi mah imalo težinu, vremenom ju je gubilo upravo zato što je ista stvar toliko puta potencirana. Počev od banalnosti kakvo je često spominjanje reklame za ”Next” sokove, pa do krupnijih momenata kakvo je uporno potenciranje osobina likova koje smo već dobro upoznali i nepotrebno opisivanje jedne te iste situacije (izbacivanje devojke iz audija, na primer). Sa druge strane, jako bih volela da znam da li su slučajevi spomenuti u knjizi zaista autentični i da li su se zaista odigrali u Subotici, gradu u kojem je smeštena radnja. Štaviše, zaplet i rasplet knjige su me podstakli da se i sama bacim u sajber istraživanje opisanih događaja što dokazuje da je pisac uspeo da me zaintrigira i nagna na razmišljanje, ali prethodno navedeni elementi su razlozi zbog kojih ovaj naslov ipak nije ispunio moja očekivanja.

Jun

”Stakleno zvono”, Silvija Plat (Laguna)

Mnogo sam očekivala od jedinog romana velike Silvije Plat. Mnogo sam i dobila. I mada sam postala blago imuna na jednostavnost američkog književnog izraza, Silvija me je prodrmala i naterala da iznova shvatim zašto je takav stil postao zaštitni znak savremene američke književnosti. Ipak, priznaću, na početku se nisam tako osećala. Na početku mi je sve bilo previše lepršavo, mlako, neubedljivo. Pomislila sam pretenciozno: ”Još jedan precenjen američki roman”. Znam, znam, greška nesagledivih razmera jer jednom kada me je Silvija uvukla u skrivene kutke svog uma okrnjene teškom depresijom, osetila sam kako sam deo nečeg velikog i važnog. Prvenstveno za žensku populaciju. Jer, ovo nije samo roman o depresiji. Ovo je roman o dugom i dalekom putu koji su žene od 1953. godine do danas prešle i čiji se kraj još uvek ne nazire. Da, prerana smrt oca i specifičan odnos sa majkom jesu igrali važnu ulogu u stanju Ester Grinvud, ali je nepobitno da je teskoba konzervativnog društva, stege koje je ono nametalo, pravila po kojima je trebalo živeti (a neka ni do danas nisu prevaziđena) zapravo gušila Ester i odvela je u ludilo iz kojeg se realno nikada nije zaista povratila. Jer, ma koliko da sam navijala da Ester ozdravi, znala sam odlično da je svoj život završila manje od deset godina kasnije, sa glavom u rerni (kako je i opisivala u jednoj od svojih pesama) dok je njeno dvoje dece umotano u mokre peškire spavalo u susednoj sobi. Ne, ovo nije priča o Ester. Ovo je priča o Silviji Plat, jednoj od najtragičnijih ličnosti svetske književnosti. I ma koliko bila teška i mučna, ova priča je maestralno ispričana u romanu koji se sa potpunim pravom nalazi na brojnim listama knjiga koje svaka žena treba da pročita u životu. Zbog sebe, zbog onih pre nas i onih koje će stići nakon nas i zbog toga što je ovo jedna od onih knjiga uz koje se sazreva, odrasta i menja pogled na život, ma koliko imali godina.

Jul

”Let”, Vladimir Arsenijević (Laguna)

”Let” je, ako mene pitate, savršena knjiga za ”pod suncobranom”. Dovoljno kvalitetna da vam ne pokvari odmor, a opet dovoljno pitka da vam ne dozvoli da se ”zagrcnete” preteškim mislima i dilemama. Istina je, suočavate se sa smrću i tragedijom već na prvim stranicama knjige i sve vreme vas prati gorčina jednog prerano prekinutog života, ali Arsenijević uspeva da vas iz tog crnila brzo izvuče i da vam na dlanu preda duh jedne uzbudljive i zauvek beskrajno romantične epohe (tridesete godine prošlog veka). A kada na to dodate vešto povezane istorijske događaje i ličnosti sa fiktivnim junacima, mnoštvo informacija iz sveta ondašnje umetnosti, kulture i politike (impozantan je broj imena, informacija i događaja koje sam ”izvukla” iz dela ne bih li se podrobnije pozabavila njima) i Arsenijevićev elegantni, nimalo pretenciozni, a opet ni u tragovima banalni književni stil, eto odgovora zašto mi se ovo delo dopalo. Ipak, ostao je žal zbog nedovršene priče o Andrejevićima i članovima porodice Buha. Kada je već pisac rešio da nam približi sve te ličnosti i životne izbore svakog od njih, trebalo je da nam da još malo uvida u to kako se njihov život nastavio nakon avgusta te 1937. godine. Znam, znam, možda je baš u tome poenta, ali opet mislim da je previše tema ostalo otvoreno, a mogle su se završiti. Ili ih nije trebalo ni otvarati, te se detaljnije posvetiti ključnoj priči i likovima. Posebno Katarini i njenom karakteru. Ja nju zapravo nisam upoznala, iako mi je bila najinteresantnija. Nisam mogla da stvorim sliku ni o njenom fizičkom izgledu. Ujedno, njena ljubav sa Pavlom, koja nam se nameće kao spona između svih junaka i događaja, obrađena mi je tek usputno, rekla bih čak i površno. Uveo nas je Arsenijević lepo u priču, vešto vodio kroz nju, a onda nas previše naglo i bez mnogo zaključaka iz nje izveo. Da pojednostavim: vapim za nastavkom. Vapim za odgovorima na brojna pitanja. Vapim za onim nečim što bi mi dalo razloga da kažem da je ovaj roman sjajan. Bez svega toga ipak je samo korektan i kao što rekoh, idealan za lenje dane na plaži. Ne i više od toga.

Avgust

”Čovek po imenu Uve”, Frederik Bakman (Laguna)

Znate li da je ”Uve” doživeo svoju ekranizaciju koja je zavredela dve oskarovske nominacije? Sa tom informacijom sam se susrela tek nakon što sam pročitala knjigu i moram da priznam da jedva čekam da odgledam film jer me jako, jako zanima kako su i koliko uspeli da dočaraju komično-tragičan momenat iz Bakmanovog dela. Spoj koji je na mene i ostavio najjači utisak. Čudila sam se samoj sebi kako sam u dvadesetak stranica knjige uspevala da se glasno nasmejem, a onda i ozbiljno rasplačem. Da, plakala sam. Kao kiša. I smejala se. Od srca. I sve vreme mislila: ”Branislava, bila si nepravedna prema ovom delu”. Sećate se moje skepse? Nestala je brzo. Ostala je samo griža savesti zbog nje. Jer, knjiga mi se zaista dopala. Onako kako vam se svidi film za koji znate da nikada neće biti nominovan za Oskara i nikada neće imati visoku ocenu na IMDB-u (mada je ovo postala diskutabilna kategorija), ali vama jeste ulepšao popodne i prepričavaćete ga svima sa blagim smeškom. Dakle, nema ovde literarne vrednosti kakvu smo mogli da nađemo u ”Jastrebu”, niti književne avangarde kakva nas je dočekala u ”Kosmosu”, i daleko smo od značaja koje je na svetsku književnost imalo ”Stakleno zvono”, ali se ipak ni najmanje ne kajem što sam ”Uvea” uvrstila među preporuke. Prijao je. Baš je prijao u svoj toj svojoj jednostavnosti, pitkosti, životnosti. I osim što me je podsetio na niz životnih lekcija odavno u mozgu urezanih, otkrio mi je nešto novo: ljudi u belim košuljama su svuda isti – bilo da se radi o Švedskoj, bilo o Srbiji.

Septembar

”Sluškinjina priča”, Margaret Atvud (Laguna)

Gde me je odvela ”Sluškinjina priča”? Na mesto zadovoljstva nakon kvalitetnog štiva, mesto u kojem se duboko zamislite nad onim pročitanim i mesto iz kojeg danima ne možete (a i ne želite) da se pomerite jer vam likovi i radnja knjige to ne dopuštaju. Ipak, priznaću vam odmah nešto i neka mi ljubitelji ”Sluškinje” u njenoj pisanoj formi ne zamere – ali, da, serija je na mene ostavila jači utisak. Brutalnija je, krvavija, sirovija, intenzivnija i naglašenija. Otud su i moja osećanja bila uzburkanija dok sam gledala ”Sluškinju” no dok sam je čitala. Ali na tu kartu, kartu šokantnog, su i igrali producenti serije. I to vrlo umešno. Takođe, činjenica da mi se prvo desila serija, pa tek onda knjiga igra bitnu ulogu. Ipak, to ne znači da knjigu smatram lošijom od serije. Ne, to nikako ne bih mogla da kažem. Zašto? Jer je kompletnija. Jer daje bolji uvid u uzroke, nastanak i razvoj Gileada. A to je, dragi moji, bilo daleko strašnije od svega viđenog u seriji. Možda ne na prvu loptu i možda ne na onaj način na koji su to činile brutalne scene u seriji. Bio je to jedan potpuno drugačiji osećaj. Spoznaja da su segmenti Gileada zapravo već bili deo naše istorije, te bojazan da će postati i deo naše budućnosti nije tako neutemeljena, izazivala je jednu drugačiju vrstu straha. Onog realnijeg. Islamski fanatici koji se optužuju za haos u zemlji, nuklearne katastrofe, sterilitet uzrokovan ljudskom nemarnošću prilikom upotrebe hemikalija u ishrani, akcije za podsticaj nataliteta, radikalna kontrola rađanja… Zvuči li vam ovo poznato? A ne zaboravite, Margaret je ovu knjigu napisala 1985. godine. Jeza. Da, to sam i ja osetila. Zajedno sa besom. Ljutnjom. Čak i mržnjom. A sve zato jer sam duboko ubeđena da uopšte nismo daleko od toga da budemo samo i isključivo posmatrane kroz naš reproduktivni organ.

Oktobar

”Američki bogovi”, Nil Gejmen (Laguna)

U svom predgovoru napisanom za specijalno izdanje u čast desetogodišnjice od objavljivanja ”Američkih bogova”, Nil Gejmen je napisao sledeće: ”Bio sam navikao da pišem priče koje su ljudi ili voleli, ili ih nisu čitali… Ali ovu knjigu ljudi su ili obožavali ili mrzeli. A oni koji su je mrzeli, svojski su je mrzeli”. Ne znam da li je za ono što ja osećam prema ovoj knjizi ”mržnja” prava reč, ali je činjenica da ne osećam ni mnogo ljubavi prema njenom sadržaju. Mučila sam se. To je prava reč. Mučila sam se čitajući Gejmenove ”Američke bogove” jer su mi bili previše banalni, trivijalni, površni… Toliko da sam na momente imala utisak da čitam parodiju. Davala sam sve od sebe da jednu dobru ideju (jedina pozitivna stavka koju mogu istaći u vezi sa ovom knjigom) dokučim do kraja, ali mi to jednostavno nije uspevalo usled užasne realizacije iste. Ni trunke napetosti, ni trunke neizvesnosti, ni trunke akcije koja se tako pompezno najavljuje i na samim koricama… Samo jedno veliko – ništa. Ravna crta. Gejmen je istim, usporenim tonom pisao o smrti Senkine supruge, njenom vraćanju iz mrtvih, Senkinom susretu sa bogovima i vožnji nepoznate devojke… Neopisiva jednoličnost u književnom izrazu zbog kojeg sam Gejmena doživljavala kao jednog od onih profesora čiji su ton i način predavanja simbol za dosadu, ma koliko samo gradivo koje predaju bilo zanimljivo. Tražeći način da makar malo promenim mišljenje, dala sam šansu i seriji. Uspela sam da odgledam dve epizode. I najčudnije od svega: ma koliko mi je i kvalitet serije diskutabilan, činilo mi se da su dijalozi razrađeniji, otud i kompleksniji u odnosu na knjigu. Zamislite to… Mislim da se u takvoj situaciji do sada nikada nisam našla.

Novembar

”Očevi i oci”, Slobodan Selenić (Laguna)

Znala sam da me Selenić neće razočarati. Nakon što sam pročitala ”Ubistvo s predumišljajem”, znala sam da je to nemoguće. Zato sam puna entuzijazma započela ”Očeve i oce”. Kako sam prolazila kroz prva poglavlja, tako je entuzijazam slabio. ”Zašto je ovoliko pažnje posvetio Stevanovom boravku u Engleskoj?”, pitala sam se, nestrpljivo iščekujući ono po čemu je Selenić prepoznatljiv: pronicljive osvrte na političko i društveno okruženje u komunističkoj Jugoslaviji. A onda me je Selenić naučio pameti i naterao da po ko zna koji put sebi zamerim na nestrpljivosti. Nakon nešto sporijeg početka, poveo me je na turbulentno i uzbudljivo putovanje kroz predratnu jugoslovensku političku scenu, dramatično ratno stanje u okupiranom Beogradu i šizofreno posleratno raspoloženje. Scene se nižu jeda za drugom poput savršenog špila karata kojim se igra iskusni krupije. Iz dalje prošlosti lako klizimo u trenutak u kojem se Stevan konačno suočava sa svojim sećanjima i osećanjima, zatim zavirujemo u Elizabetina pisma pokojnoj prijateljici, uviđamo sve ono što Stevan ne može, predosećamo ono što Medakovići ne žele. Knedla u grlu se povećava, a dlanovi znoje jer sve sluti na tragičan kraj. A uz sve to, poput savršenog okvira, nižu se istorijske činjenice, informacije i ličnosti, i čitaoca uče istoriji o kojoj nije mnogo čitao u udžbenicima. Imate utisak da slušate izlaganje jednog od onih rečitih profesora na čijim je predavanjima amfiteatar dupke pun. I uživate. Iako vam je krajnje neprijatno jer je tema sama po sebi takva. Ali upijate. Svaku reč. I ako ste poput mene, podvlačite čitave pasuse i čitate ih iznova i iznova klimajući glavom i misleći: ”Bože, kako smo samo sve to dozvolili”. Tragedija Medakovića je tragedija celog naroda. Tragedija koja je zauvek okrnjila čitave generacije, toliko da posledice i dalje osećamo. Selenić je, kao retko ko, umeo da tu tragediju opiše. Da je rasvetli. Da na nju uperi pisanu reč i tako je otrgne od zaborava. I ne dozvoli da nametnuto romantično viđenje jednog mučnog perioda ostane i jedina verzija sećanja na njega. I zato će zauvek imati sve moje poštovanje i posebno mesto u mojoj biblioteci.

Decembar/Januar

”Idi postavi stražara” Harper Li (Laguna)

”Ubiti pticu rugalicu” pročitala sam dva puta i reč je o jednom od meni dražih dela, ali kako sam sebi obećala da među Brana’s Book Club predlozima nikada neće biti mesta za dela koja sam već pročitala (mislim da sve drugo ne bi imalo smisla), ”Ptica rugalica” je odmah bila van konkurencije. Ali, zato je kao idealna zamena za nju stiglo delo ”Idi postavi stražara”, koje zapravo predstavlja nastavak priče o Džin Luiz Finč i njenom ocu Atikusu. Zanimljivo je da je Harper Li, pre više od 50 godina, svom izdavaču najpre odnela štivo ”Idi postavi stražara”. On joj je tada savetovao da napiše knjigu u kojoj će opisati događaje koji su prethodili radnji pomenutog romana. Tako je nastala knjiga ”Ubiti pticu rugalicu” čija se radnja dešava 20 godina ranije. Sve do 2015. godine rukopis prvog romana bio je skriven u sefu spisateljice. Otkrio ga je njen advokat i nakon njenog pristanka, knjiga je objavljena. Tako smo, nakon 54 godine, dobili nastavak ”Ptice rugalice”, koja je svojevremeno osvojila Pulicerovu nagradu, a film na njoj zasnovan – tri Oskara. S obzirom na to da sam predlog sa vama podelila 8. januara, datum diskusije biće 5. februar. Pozivam vas sve da nam se pridružite. Sigurna sam da će i ova diskusija, kao i sve prethodne, biti vrlo uzbudljiva.

Ukoliko pak niste sigurni da možete da se obavežete na ”članstvo” u jednom ovakvom klubu, nadam se da će vam ovaj post pomoći da pronađete štivo kojem ćete se posvetiti kada za to budete imali vremena. Ukoliko ste neke od pomenutih knjiga i sami čitali, a niste svoje utiske podelili u okviru diskusija, pozivam vas da to sada učinite. Nikada nije kasno za priču o knjigama.

Do idućeg posta…

Fotografije: Branislava Antović

Kolaži: Nevena Mitrović