M
noga važna pitanja još uvek nismo postavili. Mnoga čekaju odgovor. Međutim, misteriju uživanja u svim dražima života smo odavno rešili, ucrtali smo odgovor na mapu Evrope i nazvali ga – Italija!
Niko tako ne baštini i nesebično ne deli sa svetom slast života kako to čine Italijani. O tome smo pisali i u našem tekstu o dolce far niente konceptu.
Sada smo odlučili da taj koncept i slavljenje života na italijanski način potražimo i na filmu, te tako, i sebi i vama, ulepšamo ove poslednje dane leta.
Dakle, pred vama je naš izbor od 6 filmova koji su nam Italiju učinili uvek dostupnom.
La Dolce Vita (1960)
Naravno, listu započinjem filmom Federika Felinija koji je protagonisti Marčelu, kako liku tako i istoimenom glumcu, doneo večnu slavu. Anita Ekberg je zahvaljujući jednoj kratkoj sceni postala najpoznatija Šveđanka posle Grete Garbo i Ingrid Bergman. Ime nametljivog fotografa Paparaca godinama kasnije postaće naziv jedne profesije. Fontana Trevi doneće italijanskoj prestonici kultni status u istoriji kinematografije. Sve to, naravno, praćeno je nezaboravnim notama renomiranog kompozitora Nina Rote, čija muzika je jedan od sinonima za državu iz koje potiče.
Ovo tročasovno putešestvije, na kom pratimo novinara Marčela Rubinija, vodi nas kroz sedam vinjeta iz njegovog života. Svaki deo slagalice predstavlja suprotnost onoga što on jeste i što bi hteo da bude – novinar koji želi da bude pisac. Čovek kom posao omogućava lak pristup svakom životnom ekscesu, iako je on, u trenucima retkog zatišja pred neminovnu buru, svestan da ga takva egzistencija udaljava od svega što želi, čemu teži i što istinski smatra vrednim.
Under the Tuscan Sun (2003)
Adaptacija istoimenog memoara Frensis Mejz svrstava se u čest, još uvek neodoljiv, kliše romantičnih filmova u kom protagonistkinja naglo i drastično menja život preseljenjem u drugu državu. Često su ovakve promene splet okolnosti, potpomognutih gubitkom posla, raskidom ili pak porodičnom tragedijom.
Čini se da doza komfora koju nam ovakve priče svojevrsnog preporoda pružaju ne jenjava i zato često volimo da ih vidimo na našem filmskom repertoaru. Kada na to dodate prelepu kinematografiju koju krase italijanski predeli, uživanje i opuštanje je zagarantovano.
Kada sazna za neverstvo supruga, spisateljica Frensis će pokušati da pronađe smisao u novonastaloj situaciji i sa izvesnom dozom strepnje otpočne samački život. Ipak, njene prijateljice će preduzeti drastičnije mere od promene adrese stanovanja i poslati Frensis na putovanje u Toskanu. Lutajući lepim predelima Italije, njenu pažnju privući će oglas o vili koja je na prodaju. Suluda ideja o posedovanju vile brzo će biti zaboravljena da bi, kako to pravila svakog komfor filma nalažu, Frensis naposletku, maltene slučajno, postala novi vlasnik starog i ruiniranog zdanja. Ova impulsivna odluka u njen život će uneti nove izazove, poznanstva i avanture.
Knjigu možete pronaći u izdanju Lagune.
Call Me by Your Name (2017)
Ne postoji lista filmova čija radnja je smeštena na italijanskom tlu, a da se na njoj nije našlo i ostvarenje reditelja Luke Guandanjina. Reč je o adaptaciji istoimenog romana Andrea Asimana, čija kinematografija je sa svakim kadrom savršeno prikazala kako priču o prvoj ljubavi tako i predeo u koji je ona smeštena. Filmovi su ili bolji ili gori od romana na kom su zasnovani. Ovo je treća, sve ređa, kategorija adaptacija – film koji je izvorni materijal uspešno preneo i nadogradio u svojoj sferi umetnosti.
Za ovu romantičnu dramu moglo bi se reći da je, pre svega, priča o odrastanju njenog protagoniste, tinejdžera Elia, u toku jednog leta. Kada se u porodičnu kuću na severu Italije useli student Oliver, novi asistent njegovog oca, Eliovo prvobitno mišljenje o njemu će se, usled neposredne blizine i česte komunikacije, brzo promeniti. Kada njihovo prijateljstvo preraste u romansu, Eliov život i pogled na svet se bespovratno menjaju.
Knjigu možete pronaći u izdanju Štrika.
Marriage Italian Style (1964)
Vitorio de Sika je kultni reditelj, a ovaj status je stekao dramama o izazovima ljudskog života i teškim izborima na koje čoveka navede nesrećna sudbina i splet okolnosti na koje on, kao jedinka, ne može da utiče. Na njemu je ono najteže – da izabere put kojim će, shodno situaciji, poći. Ova adaptacija pozorišnog komada ”Filumena Marturano” Eduarda de Filipa, je, slučajno ili namerno, postala savršena kombinacija drame i komedije u kojoj su glavne uloge poverene Marčelu Mastrojaniju i Sofiji Loren.
Domeniko Sorijano je uspešan poslovni čovek koji u svom domu, umesto žene, 22 godine živi sa ljubavnicom Filumenom, nekadašnjom prostitutkom. Jednog sasvim običnog dana, Domeniko reši da proda svu imovinu, uključujući i kuću koju je sa njom delio, i da se odseli, te započne novi život sa mlađom ženom, naravno, radnicom u njegovoj prodavnici. Sasvim ”slučajno” baš pre no što potpiše svu neophodnu papirologiju o prodaji imovine, biće obavešten da se Filumena razbolela i da joj predstoji tek nekoliko sati života. Međutim, dok doktor ne stigne i ne ustanovi koliko je njeno zdravlje zaista ugroženo, u kuću će stići pop i navesti Domenika da ispuni poslednju Filumeninu želju, nakon čega će joj se, čudna li čuda, zdravlje naglo poboljšati. Razrešenje novonastale situacije nateraće kako Domenika tako i Filumenu da se prisete ranijih godina zajedništva, ali i večitih nesuglasica, što će ih, naposletku, odvesti do šokantnih otkrića.
Talented Mr. Ripley (1999)
Godinama sam odlagala gledanje ovog filma, ubeđena da mi ne može popraviti utisak osrednjosti koji je na mene ostavio roman. Pogrešila sam. Ovaj film je, kao i treći na listi, uspešno nadogradio delo na kom je zasnovan. Najneverovatnije iznenađenje u njemu je sam Met Dejmon, koji je uspeo ono što autorki sa Riplijem u knjizi nikad nije pošlo za rukom, a to je da mi lik učini dopadljivim. Džud Lou je, takođe, uspešno preneo svojevrsni oksimoron svog lika – antipatičnu dopadljivost – te publika vrlo lako može da shvati šta je Tom u njegovoj pojavi smatrao neodoljivim, dok ujedno posmatramo i sve ono što ga čini arogantnim, nadmenim i, prosto, odbojnim. Sporedni junaci su, takođe, sjajano izabrani i svakom je omogućeno da se, na tren, istakne.
Kada upozna uglednog i bogatog biznismena Ričarda Grinlifa, koji pretpostavi da je on poznanik njegovog sina Dika, Tom Ripli će se ubrzo naći u Italiji, u potrazi za svojim velikim prijateljem, koga zapravo, još uvek, ne poznaje. Ričard Grinlif će mu platiti putovanje u nadi da će on ubediti njegovog sina da se vrati kući. Tom će pak imati drugačije ideje. Nakon što sklopi prijateljstvo sa Dikom i njegovom devojkom Mardž, te počne da se zanosi mišlju da bi mogao da postane deo njegovog bogataškog sveta, Toma će šokirati spoznaja da je on svom novom prijatelju postao dosadan, bezličan i naporan. Ipak, to ga neće omesti da istraje u svom naumu i preko noći se domogne bogatstva i luksuza koji su mu nadohvat ruke. Usvojivši identitet svoje nekadašnje mete i prijatelja, Tom Ripli će otkriti svoj talenat uz pomoć kog će nastojati da oplemeni svoj isprazni život.
Cinema Paradiso (1988)
Za sam kraj liste ostavljam film o filmu i svemu onome što on predstavlja u životima svoje publike, definišući kako njegove naizgled beznačajne tako i presudne momente. Muzika Enia Morikonea savršen je okidač za sve emocije koje su i te kako prisutne prilikom gledanja ovog Tornatoreovog ostvarenja. Ovo je film koji, poput omiljene knjige, ne možete najbolje opisati. Jedino što vam preostaje jeste da preporučite svakom da ga sam doživi i protumači.
Jedan mali grad i u njemu obični ljudi koji jedinu razonodu pronalaze u bioskopu i eskapizmu koji im omogućava svet filma. Za malog dečaka Tota veliko platno će postati suština života, ali i izvor svih uspomena. Ono će mu, takođe, u život vratiti u ratu otetu očinsku figuru u Alfredu, kinooperateru. Nakon što u požaru sačuva Alfredov život, ali ne i voljeni bioskop, Toto će dobiti priliku da se, još u detinjstvu, posveti poslu koji je uz Alfreda odavno savladao. Vlasnik novog bioskopa “Paradiso” ponudiće mu da radi kao kinooperater. Uz smenu filmova na platnu, smenjuju se i godine. Toto odrasta i upoznaje Elenu. Njihova veza naići će na negodovanje njenih roditelja, da bi kasnije svaki vid komunikacije prekinuo njegov odlazak u vojsku. Nakon povratka, Toto će shvatiti da ništa više nije isto – ni mesto, ni bioskop, ni ljudi. Podstaknut Alfredovim sugestijama i sopstvenim nezadovoljstvom novonastalom situacijom – Toto odlazi u Rim. Trideset godina kasnije, telefonski poziv ga vraća kući, u mesto u kom je ostavio sve svoje snove, nade i uspomene.
Nadam se da će vam se nešto od navedenog dopasti i podstaći vas da ostatak leta uživate u Italiji prikazanoj na velikom platnu – Italiji punoj slasti postojanja.
