Američka filmska akademija nauka i umetnosti će, 95. godinu zaredom, uručiti najznačajnije statue u svetu filma – druge nedelje marta očekuje nas još jedna dodela Oskara.
Shodno tome, nadam se da je, uz pozivnice, podelila i pravilnik ponašanja, te da će monolog voditelja biti lišen šamara od strane glumaca koji, očigledno, nisu nominovani u kategoriji komedije. Pre svega, iskreno se nadam da će ovogodišnja ceremonija ostati upamćena po filmu, samom povodu okupljanja. Ne znam da li je takav samo moj utisak, ali iz godine u godinu primećujem da je sve manje istinski kvalitetnih filmova koji će uspešno prevazići fazu prvobitne euforije.
Na listi koja sledi nalaze se filmovi koje sam nestrpljivo čekala, ali i oni koji su me, sasvim neočekivano, oduševili.
Posle sunca
Režija i scenario: Šarlot Vels
Glavne uloge: Pol Meskal, Frenki Korio
Nominacije: najbolja muška uloga
Radnja: Posmatrajući 20 godina stare snimke sa letovanja u Turskoj, Sofi se priseća srećnih uspomena koje je stvorila sa ocem Kalumom dok ga publika uporedo upoznaje van okvira roditeljstva
Ko o čemu, filmofili neumorno govore o debitantskom ostvarenju Šarlot Vels, učesniku brojnih festivala, između ostalih i 28. Festivala autorskog filma i Sarajevo Film Festivala.Verujte nam na reč, ovaj film zaista zaslužuje svaku pohvalu, kao i nominaciju za Oskara koju ima. Jedno je od ostvarenja, ove godine nominovanih, koje se bavi temom roditeljstva i to čini na neočekivano tih i ogoljen način. Ujedno suptilan i efektan, film nam kroz Kalumov lik prikazuje proces adaptacije čoveka na najznačajniju ulogu u njegovom životu. Ulogu koja bespovratno definiše i utiče na dete koje u njemu kao roditelju, pre svega, pronalazi uzor, te usmeravanje i ohrabrenje.
U korak sa roditeljstvom, Kalum se u retkim trenucima samoće prepušta svojoj neprekidnoj borbi sa depresijom koja predstavlja suštu suprotnost entuzijazmu i bezbrižnosti sa kojima njegova jedanaestogodišnja kćerka Sofi posmatra sve što je okružuje. Ova drastična razlika predstavljena nam je i kroz paletu boja. Nežni i svetli tonovi leta koji okružuju Sofi kada je sama i u društvu oca, naglo poprimaju melanholične nijanse plavetnila i tame kada kamera prati samo i isključivo Kaluma.
Film Šarlot Vels pruža nam mogućnost da se osvrnemo na svoje detinjstvo i najdraže uspomene koje delimo sa roditeljima, dok nas ujedno navodi da se zapitamo i/ili da ih pitamo kako uloga roditeljstva izgleda iz njihove perspektive.
Živeti
Režija: Oliver Hermanus
Scenario: Kazuo Išiguro
Glavne uloge: Bil Naj, Aleks Šarp, Ejmi Lu Vud
Nominacije: najbolja muška uloga, najbolji adaptirani scenario
Radnja: Nakon što sazna da mu je preostalo nekoliko meseci života, birokrata londonskog okružnog odbora Rodni Vilijams čvrsto je rešen da preduzme drastične mere kako u životu, koji je monotono živeo, tako i na poslu koji je decenijama rutinski obavljao. Nagla promena u njegovoj životnoj putanji navešće ga da preostale dane proživi svestan želja deteta koje je davno bio, ali i čoveka kakvim je tada želeo da postane.
Nikad mi nije bio potreban poseban podsticaj da odgledam neki film u kom Bil Naj ima makar i sporednu ulogu. Do ove uloge je došao upravo zahvaljujući scenaristi koji mu je ulogu ponudio kada su se jedne večeri, posle žurke, zatekli u istom taksiju. Naime, ovaj scenario je adaptacija scenarija japanskog filma Ikiru iz 1952. godine, koji je napisao i potom režirao Akira Kurosava, delimično inspirisan Tolstojevom novelom Smrt Ivana Iljiča.
Išiguro je godinama hteo da adaptira scenario i u Naju je pronašao savršenog protagonistu za radnju smeštenu u London 1953. godine. Ovakvim podelama uloga, kako glavnog glumca tako i scenariste, film se može okarakterisati kao tipični britanski film. U njega je od prve do zadnje minute utkana esencija britanskog načina života, pogleda na svet, razmišljanja i manira. Muzika koja prati celu priču u skladu je sa vremenom i, pre svega, čovekom u koga je usmeren objektiv kamere.
Kit
Režija: Daren Aronofski
Scenario: Semjuel D. Hanter
Glavne uloge: Brendan Frejzer, Sejdi Sink, Hong Čau, Samanta Morton
Nominacije: najbolja muška uloga, najbolja sporedna ženska uloga, najbolja šminka
Radnja: Čarli je morbidno gojazan profesor engleskog koji iznad svega želi da ponovo uspostavi kontakt sa svojom otuđenom sedamnaestogodišnjom ćerkom Eli.
Nakon što sam odgledala ovaj film, pomislila sam da su mi izrazito velika očekivanja ostala izneverena. Međutim, koju nedelju kasnije, ja o njemu još uvek razmišljam. Prethodna ostvarenja na listi, svesno ili ne, u prvi plan su izgurala svog protagonistu i najviše pažnje posvetila upravo glavnom liku. Ovde to, pored maestralnog performansa Brendana Frejzera, ipak nije slučaj. Ovde protagonista sija uz nesebičnu podršku i veliki talenat cele glumačke ekipe koja ga okružuje.
Integralni deo njegove, na izvestan način statične uloge jeste upravo dinamika sa sporednim likovima. Bilo da je suočen sa razorenim odnosom sa ćerkom, koju tumači Sejdi Sink, ili prijateljskim i negovateljskim odnosom sa Liz, koju tumači Hong Čau, Frejzer nailazi na savršeno odmerene i nijansirane glumačke podvige koji mu omogućavaju da pokaže umešnost u žanru u kom ga do sada nismo često gledali. Nadam se da je ova nominacija, pre svega, vesnik daljeg plodonosnog razvoja njegove karijere upravo u žanru drame koji mu, kako Aronofski ovom adaptacijom istoimenog dramskog komada dokazuje, savršeno pristaje.
Argentina, 1985
Režija: Santijago Mitre
Scenario: Mariano Linas, Martin Mauregi, Santijago Mitre
Glavne uloge: Rikardo Darin, Peter Lanzani
Nominacije: najbolji internacionalni film
Radnja: Istorijska pravna drama koja se zasniva na najpoznatijem suđenju u istoriji Argentine u kom se, nakon pada diktature, sudilo vojnoj hunti za zločine protiv čovečnosti.
Ime Rikarda Darina je, još jednom, zahvaljujući kvalitetnoj i nadasve bitnoj temi, istupilo van okvira njegovog govornog područja i dospelo na internacionalni filmski podijum na kom nam je, praćen sjajnim glumačkim ansamblom, predstavio jedan od najznačajnijih događaja u argentinskoj istoriji i pravosuđu uopšte. Ostvarenja kojima je glavni fokus postizanje pravde uvek imaju dobru prođu kako kod kritike tako i kod publike. Naročito ako su zasnovana na istinitim (grozomornim) događajima. Pre no što smo pažnju usmerili na naizgled nepregledni niz dokumentarnih serija i filmova u produkciji Netfliksa, o raznim ljudskim zlodelima smo se informisali putem vesti, udžbenika i, naposletku, pravnih filmskih drama.
U ovom filmu ćete upoznati državnog tužioca Straseru, njegovog zamenika Moreno-Okampu i njihov tim mladih pravnika koji će se usuditi da na osnovnom sudu podignu optužnice i pokrenu suđenje protiv vojnih lica nekadašnjeg režima odgovornog za genocid. Korak ka sprovođenju demokratije u državi relativno skoro lišenoj diktature postaće borba za pravdu naroda, ali i borba protiv osude i sve intenzivnijih opstrukcija od strane vladajućih struktura društva.
Imajući u vidu trenutna dešavanja, kako u svetu tako i kod nas, ovo ostvarenje je savršen predstavnik svega što pravosuđe jeste i mora biti. Lišeno svake moguće korupcije, pristrasnosti i, iznad svega, opstrukcije, potpomognuto svim raspoloživim sredstvima, postoji jedino i isključivo u službi svakog pojedinca unutar državnog uređenja koje se zalaže za ravnopravnost i demokratiju. Bilo da se o nas ogreši jedinka društva ili njegov sistem – pravda je, poput slobode, neosporivo univerzalno pravo svakog od nas.
Razgovori žena
Režija i scenario: Sara Poli
Glavne uloge: Runi Mara, Kler Foj, Džesi Bakli, Franses Makdormand
Nominacije: najbolji film, najbolji adaptirani scenario
Radnja: Kada muškarci jedne izolovane verske zajednice na 24h napuste svoju koloniju kako bi platili kauciju nekolicini njih koji se terete za seksualna zlostavljanja, žene reše da će unutar tog vremenskog okvira, lišenog prisustva muškaraca, doneti odluku koja ima tri moguća ishoda: oproštaj, borba ili odlazak.
Adaptacija istoimenog romana Mirijam Tejvs je film u kom je nasilje sveprisutno i najistaknutije upravo u razgovoru okupljenih žena. Izostavivši eksplicitni početak i dalji tok samog čina nasilja, rediteljka nas ostavlja sa sporadičnim i kratkim, ali veoma efektnim slikama njegovih posledica po telo i psihu žena koje ga trpe. One nas dovode i do centralne teme priče – njihove odluke, odgovora na zlostavljanje, do koje će doći nakon višečasovnih razgovora koji će preispitati njihova predubeđenja i veru u kojoj su odgajane. Vremena je sve manje, debata postaje sve intenzivnija i razgranatija, osvrćući se na traume, ali i na težnje žena za dostojanstvenim, slobodnim i ravnopravnim životom kako za sebe tako i za svoju decu.
Kinematografski lep film koji je svojom paletom boja skladno ispratio sivilo i težinu teme koju obrađuje. Ovo je još jedna bitna i, nažalost, aktuelna tema koja se bavi egzistencijalnim pitanjima svake žene koja se nalazi u patrijarhalnoj sredini za koju su svaki vid zlostavljanja i femicid strani pojmovi, a ženska autonomija nametnuta novotarija ili nepoznanica.
Fabelmanovi
Režija: Stiven Spilberg
Scenario: Stiven Spilberg, Toni Kušner
Glavne uloge: Mišel Vilijams, Pol Dejno, Gabrijel LaBel, Set Rogan, Džad Hirš
Nominacije: najbolji film, najbolja režija, najbolja kompozicija, najbolji scenario, najbolja ženska uloga, najbolja sporedna muška uloga, najbolji produkcijski dizajn
Radnja: Najličniji film Stivena Spilberga koji se, uz pomoć elemenata fikcije, bavi njegovim odrastanjem i svetom filma koji je od detinjstva sveprisutan u njegovom životu.
Dolazimo i do ostvarenja od kog ništa nisam očekivala, ali sam dobila apsolutno sve što od jednog filma godine očekujem. Naime, kada sam videla da je, kao što to često biva, nominovan Spilbergov novi film pomislila sam da je u pitanju samo ustaljena praksa industrije koja ceni svoje kinematografske veterane. Međutim, ovog puta je njegova nominacija, za razliku od prošlogodišnje, apsolutno opravdana. Sve ređe među novijim ostvarenjima pronalazim filmove koji me podsete zašto zapravo volim ovaj vid eskapizma. Doduše, u izvesnoj meri je logično da će filmofil naročitu draž pronaći upravo u ostvarenju koje fokusnu tačku nečijeg života pronalazi upravo u filmu kao vidu formulisanja i izražavanja misli i ideja i, naposletku, umetnosti.
Prezime koje predstavlja Spilbergovu kinematografsku ličnu kartu ujedno je i fabula o našoj nasušnoj potrebi da, putem statične ili pokretne slike, beležimo i, iznad svega, čuvamo uspomene od zaborava. One nam otvaraju prozor u prošlost i ekspresnom brzinom u nama bude ceo spektar emocija, čuvajući (nama) bitne trenutke i njihove glavne aktere. Uhvaćeni u niz kadrova, trenuci će prolaznost zameniti večnošću u kom će ljudi ostaviti svedočanstvo o svom postojanju.
Odškrinuvši nam vrata svoje prošlosti, reditelj nas uvodi u svet magije koju stvaraju pokretne slike sačinjene od segmenata koji su mu definisali odrastanje i uslovili njegov pogled na svet. Nakon prvog odgledanog filma, mladi Sem Fabelman postaje glavni hroničar svoje porodice, snimajući njenu vedrinu i slogu, te srećne i bezbrižne trenutke. Sasvim slučajno, objektiv kamere će mu pokazati porodičnu tajnu i napraviti drastičnu promenu u porodičnom životu. Nagle promene za porodicu pratiće i promena okoline, koja će kod svih izazvati naizgled neočekivane reakcije. Već napetu situaciju Semu će dodatno zakomplikovati tipični aspekti srednjoškolskog iskustva, ali i vršnjačkog nasilja. U svemu tome, jedinu svetlu tačku pronaći će u svetu filmskog stvaralaštva koje će ga dovesti do ostvarenja dečačkog sna i upoznati ga sa unikatnim svetom i njegovim umetnicima.
Slaveći 50. godišnjicu prijateljstva i 29. filmsku saradnju, Spilberg i Vilijams nas ovim ostvarenjem iznova podsećaju na ključnu ulogu melodije koja prati pažljivo odabrane kadrove – kamera nas samouvereno vodi kroz trenutke, dok nas niz nota brižno vodi kroz emocije izazvane kako momentima tako i pričom u celini. Kako i dolikuje reditelju koji nas vodi kroz segmente svog života, Spilberg nas na samom kraju ostavlja sa nizom filmskih preporuka i pogledom na (ne)pregledni filmski horizont. Ja bih vam pak od svih ostvarenja njegovog najdražeg reditelja od sveg srca preporučila film The Searchers. U njemu će vas sačekati horizont epskih razmera i nekoliko ključnih životnih lekcija, kako i priliči ostvarenjima zbog kojih volimo da pobegnemo u svet sazdan od pokretne trake života.
Da zaključim...
Mnogi filmovi nedostaju na ovoj listi. Imajući u vidu da je svaka lista preporuka subjektivna, njihovo izuzeće je namerno. Odgledala sam veliku većinu i zaključila da ne zaslužuju da se nađu na listi na kojoj su isključivo ostvarenja za koja smatram da će uspešno prevazići gorepomenuti trenutak euforije. Nema Merilin Monro, koja je protagonista romana Džojs Kerol Outs, niti fiktivne Lidije Tar jer mi je favorit u kategoriji za najbolju glumicu isključivo Mišel Vilijams.
U istoj kategoriji suprotnog pola ove godine vlada neuporedivo napetija atmosfera. Ipak, ovde je uočljivo izostavljanje Elvisa. S obzirom na to da Ostin Batler još uvek, u izvesnoj meri, nije napustio svoj performans i pustio ga da govori sam za sebe, čisto sumnjam da postoji neko ko nije željan da, bar na tren, predahne od kralja rokenrola. Pre nego što pomislite kako sam zapostavila film sa najviše nominacija u kom, istini za volju, briljira Mišel Jeo reći ću samo jedno – ja još uvek ne znam šta sam odgledala, a još manje šta su reditelji hteli da mi kažu.
Iskreno se nadam se da će Vam neko od izdvojenih ostvarenja privući pažnju, bilo da to čini temom koju obrađuje i emocijom koju budi ili uspomenama koje evocira.
