Jedan od najlepših aspekata svakog vida umetnosti jeste njena sposobnost da svom posmatraču samouvereno sruši svako predubeđenje i averziju bez pokrića. A svi smo tome bili skloni. Knjizi smo sudili na osnovu dizajna i/ili sinopsisa, a filmu ili televizijskoj ekranizaciji na osnovu kastinga i/ili radnje koja nam je, uz spisak imena, najavljena. Najnovije produkcijsko čedo HBO kompanije savršen je primer umetnosti koja ruši sve pred sobom – od averzije i negodovanja, do potpunog ignorisanja. Verujte mi na reč, ignorisati ovu seriju nije moguće. Pokušala sam.
Pandemija koja dovodi do apokalipse – apsolutnog kolapsa društva i života kakvog pamtimo, u kom ljudi gube svaki vid čovečnosti i autonomije kada, usled moždane infekcije gljivom kordiceps, postanu nalik zombijima – osnova je ove serije. Da, znam i sama sam bila u fazonu: zaobiđite me.
Prisustvo na Instagramu, zaposednutim neprekidnim nizom utisaka publike, poremetilo mi je sve planove, te sam polovinom februara odgledala pilot epizodu koja me je i dovela do zaključka sročenog na početku ovog teksta. Dok su gejmeri (serija je bazirana na slavnoj istoimenoj video-igrici) mahom tražili mane u adaptaciji i opirali se kastingu protagonistkinje , ja sam nestrpljivo iščekivala nove epizode i fokusirala se na praćenje priče smeštene u svet u kom sva pravila iznenada prestaju da važe.
Wake Me Up When September Ends...
Naslov najpoznatije pesme benda Green Day najbolje bi mogao da opiše svakodnevicu čoveka sa kojim se upoznajemo na samom početku narativa koji je gejmerima dobro znan već deset godina. Kroz perspektivu Džoela Milera posmatramo 26. septembar 2003. godine, dan u kom će svetom zavladati neobjašnjiva histerija usled koje će doći do urušenja svih društvenih normi. Međutim, neće nam svojevrsni smak sveta izazvati inicijativnu burnu reakciju koja će od nas zahtevati apsolutnu posvećenost već viđenoj temi. To će učiniti smak Džoelovog sveta. U decenijama koje slede njegov život ostaće definisan i pre svega vođen ličnom tragedijom.
Dvadeset godina kasnije, život je začarani krug pakla u kom se svako, pa i on, pomirio sa novom normalnošću, nama dobro znanom floskulom. Karantin i svirepa kontrola preostalog ljudstva su način na koji se preživljavaju monotoni dani u kom je smrt odavno lišena svih emocija koje na nju asociraju. Za svet u kome je empatija sve više nalik apstraktnoj ideji, smrt je ništa više do način eliminacije neprijatelja koji garantuje privremeni opstanak i prelazak u naredni dan neprekidno aktuelnog septembra.
Prvobitno eksplozivno skliznuće ljudi u histeriju transformisalo se u tihu i postojanu pretnju svemu dobrom u čoveku. Zarobljen unutar sistema koji u njemu vidi anomaliju iz nekih prošlih vremena, moralni čovek se, i sam prisiljen na zlodela koja ga vode kroz kolotečinu postojanja, stapa sa okolinom ili se pak jednog običnog dana, nesvesno i protiv svoje volje, “probudi” i krene putem koji će ga dovesti do svega što je njegovom životu nekada davno davalo smisao.
Nakon sudara sa kazaljkama koje pokreću tok života tinejdžerke Eli Vilijams, sat koji simboliše prekid najpostojanije i najiskrenije ljubavi u Džoelovom životu pokrenuće usnuli emotivni mehanizam njegovog života. Kocka je bačena.
Dvoje slučajnih saputnika kreću na put koji ih vodi ka (potencijalnom) spasenju čovečanstva.
The Last of Us…
Sve navedeno oštra je i precizna udica pilot epizode koja će “upecati” svakog ko se iole bude otimao već pomenutoj maniji koju je ova serija proizvela na svakoj društvenoj i samoj streaming platformi. Sasvim logično, ona će prvo posegnuti za nama koji se refleksno gnušamo ekranizacija koje imaju tri ključne reči: pandemija, zombiji i apokalipsa. Gejmere nije ni “lovila”. Njihove debate, analize i kritike su prisutne od trenutka najave adaptacije njihovog traumatičnog 3D univerzuma.
Doduše, talas njihove kritike primetno je gubio na intenzitetu sa svakom narednom epizodom. Očigledan trud celog tima koji stoji iza adaptacije doprineo je skladnom (su)životu dva suprotna sveta – već postojeće gejmerske publike i one koja je, zbog tematike, kategorički odbijala da pruži šansu seriji. Ali ono oko čega smo se svi složili jeste činjenica da je devet epizoda premalo vremena za praćenje sporog i postojanog razvoja uzajamnog poverenja i ljubavi između čoveka koji je izgubio ćerku i devojčice koja nikada nije imala očinsku figuru u svom životu.
All or None...
Različita mišljenja moguće je pronaći kada se osvrnete na izbor glumaca kojima su poverene glavne uloge. Najoštriju kritiku dobio je i, u izvesnoj meri, još uvek dobija, izbor Bele Remzi za ulogu Eli Vilijams. Šta je sporno, pitate se. Sporan je izgled glumice koja ni u kojem pogledu svojom pojavom ne podseća na (konvencionalnu) lepotu kojom je predstavljena tinejdžerka u video igrici. Pipci mizoginije dosežu svuda, pa i do fiktivnog univerzuma, aktivnog isključivo putem džojstika.
Želeći da verno isprate izvorni materijal, tvorci serije su u prvi plan postavili talenat Bele Remzi koji, iz epizode u epizodu, oduševljava kako skeptičnu tako i ravnodušnu publiku. Sve što su ljudi u liku koji joj je poveren odavno zavoleli, Bela je besprekorno prenela na mali ekran. Njena interpretacija Eli nam je prikazala devojčicu željnu pažnje, ljubavi i pripadanja koja je osuđena na teret spašavanja sveta. Britak jezik je dodatni bonus zbog kog smo je brzo zavoleli.
Bilo da smo ga gledali u ulozi Oberina Martela, Havijera Penje ili pak Mandalorijana, na šarm Pedra Paskala smo u izvesnoj meri odavno navikli. Gledati ga u roditeljskoj ulozi koju su mu nametnule okolnosti nije ništa novo. Naprotiv, aktuelno je na konkurentskoj Dizni platformi. Međutim, ton priče često menja i njenu publiku. Takođe, on menja i naizgled istu ulogu. Imajući to u vidu, budite uvereni da ovo nije već viđeni Paskalov lik koji je život u galaksiji zamenio onim na Zemlji.
Long, Long Time...
Video igrica The Last of Us je prema prvobitnim planovima njenog tvorca trebalo da bude adaptirana u filmskoj formi. Srećom, ti planovi su propali. Televizija će se, još jednom, pokazati kao savršen medij za opširnu i kompleksnu priču. Ona će, kako kreatorima serije, tako i samom Pedru Paskalu, dati više vremena za verodostojan prikaz psihološkog profila (anti)junaka ove pandemijske sage. Njegov performans je savršeno nijansiran, bilo da je reč o početnim, eksplozivnim, momentima u Džoelovom životu ili o naizgled monotonim i nemim, koji ih prate. Publika, koja je (ne)strpljivo očekivala neminovnu eksploziju emocija, neće ostati izneverena. Pedro će nam suptilno prikazati svaki sekund Džoelovog straha, strepnje i nadanja.
Sporednih likova je taman toliko da naše protagoniste podstaknu da istraju u svojim altruističkim namerama. Kroz njihovo prisustvo u priči predstavljeno nam je nekoliko značajnih faza ljubavi – oduzeta, neostvarena i doživotna. Bilo da su deo njihove prošlosti ili života sporednih likova na koje su upućeni, ove faze neumorno vode Džoela i Eli ka iskrenoj i požrtvovanoj ljubavi koja nam je nagoveštena na početku priče.
Never Let Me Down Again...
Dobar deo gejmerske publike, sklone negodovanju, glavni će argument za osporavanje kvaliteta serije pronaći u nedostatku zombija i njihovog krvoprolića. Ovaj argument će im onemogućiti da u adaptaciji priče koju (toliko) vole vrednuju same likove koji su suština (svakog dobrog) narativa. Ukoliko pažnju usmerimo prevashodno na priču o čoveku ostaćemo uskraćeni za nalet adrenalina koji video igrica pruža, slažem se. Međutim, fokus na čovekovoj sudbini unutar apokalipse će nam vrlo brzo dokazati da je upravo on njena centralna predatorska figura koja, samim tim, predstavlja i najveću pretnju sopstvenom postojanju.
Muzika je ključni deo, kako igrice tako i njene adaptacije. Njome su uokvireni brojni važni momenti u priči i definisani odnosi i protagonista i sporednih likova. Shodno tome, sjajan potez tvoraca serije bila je obnova saradnje sa kompozitorom zaduženim za prepoznatljive melodije igrice, oskarovcem Gustavom Santaolaljom. Kao i svakom već navedenom aspektu produkcije i režiji je posvećena posebna pažnja. Pored tvoraca serije, rediteljska palica poverena je nekolicini talentovanih imena, među kojima se, u mojim očima, ističe režija Jasmile Žbanić, koja je u šestoj epizodi publiku provozala pravim rolerkosterom emocija.
Po uzoru na njegov pređašnji projekat Chernobyl, Kreg Mejzin je svojoj publici omogućio da nakon svake epizode, putem podkasta, dobiju uvid u priču iza kulisa. Iz ovih razgovora, ali i iz brojnih drugih koje su vodili kako ljudi iza tako i oni ispred kamere, shvatićete isto što i ja – očekivanja ne mogu biti izneverena kada je za adaptaciju priče zadužen tim kom je do nje stalo isto koliko i samoj publici.
Za kvalitetnu seriju nam ništa više nije potrebno. A ova je toliko kvalitetna da ćemo o njoj sigurno pričati i u godinama koje dolaze i to ne samo zbog već najavljene druge sezone, kojoj se svakako beskrajno radujemo.
