Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Gledali smo najbolje (crne) komedije domaće pozorišne scene i ovo su naši utisci

Osvrt na sve predstave takmičarskog programa skoro završenog festivala ”Dani komedije”

U Jagodini su, tradicionalno, od 20. do 27. marta održani 49. Dani komedije, nakon tri godine pauze. Značaj koji ovaj festival ima za pozorišnu scenu Srbije prevagnuo je, te se ove godine on ipak održao i oživeo u ovoj ”novoj normalnosti” koju živimo nakon pandemije. Zaključićemo da se ništa značajno nije promenilo, osim možda tema kojima se komedija danas bavi, te i repertoarskih mogućnosti u pozorištima širom Srbije koje su u velikoj meri odredile pravac selekcije. Selektor Nebojša Bradić nije imao lak zadatak da odabere sedam takmičarskih predstava sa repertoara koji su činjenično u deficitu sa komedijama, pa je zaista uradio posao najbolje što je mogao.

U selekciji se našlo sedam predstava iz pozorišta širom Srbije, a ja vam donosim kratak utisak o svakoj od njih, te i celokupni utisak nakon završetka festivala.

Ubistvo u Orijent ekspresu

Pozorište “Boško Buha”, Beograd

Festival je otvoren predstavom Ubistvo u Orijent ekspresu po tekstu Agate Kristi, u adaptaciji Kena Ludviga, režiji Darijana Mihajlovića i u produkciji pozorišta ”Boško Buha”. Krimi roman Agate Kristi je dramatizovao jedan od najboljih svetskih komediografa, a odenuti jedno ovakvo delo u takvo ruho svakako je izazovno. Jedna devojčica je kidnapovana, a potom i ubijena. U jeku te tragedije, Orijent ekspres je zaglavljen u snegu u Srbiji, negde kod Lazarevca. U tom vozu je ubijen čovek i Herkul Poaro (Andrija Milošević), koji je i sam među putnicima, primoran je da ovaj slučaj razreši. Ova predstava neprestano koketira sa žanrovima, pa se prepliću komedija, misterija, triler, mračna komedija… Toliko je žanrovski raznovrsna da ću samo ostaviti tri tačke, budući da u ovoj predstavi zaista ima svega. No, sve je to nekako koherentno, korespondira jedno sa drugim i na površinu izvlači ono najbolje što u datom momentu i može. Posebno se ističe Jelena Trkulja u preciznoj i bravuroznoj interpretaciji Helen Habard, koja je za ovu ulogu i dobila nagradu za najbolju mladu glumicu na festivalu. Ova predstava nagrađena je za scenografiju Vesne Popović i kostim Marine Medenice.

Čista kuća

Atelje 212, Beograd

Predstava Čista kuća Sare Rul, u režiji Andree Pjević i produkciji Ateljea 212 odigrana je na drugoj festivalskoj večeri. Ovaj tekst u fokus stavlja poetiku žene govoreći o različitim životnim putevima kojim one najčešće idu. Neke zato što žele, ali većina zato što mora. Predstava počinje tako što Matilde (Natalija Stepanović) priča svoju životnu priču – majka joj je umrla od smeha, a otac se brzo nakon toga ubio. Ona je primorana da radi ono što nikako ne voli – da čisti tuđe kuće za novac – a sve što želi jeste da smisli najbolju šalu na svetu, šalu od koje se umire od smeha. Pored nje, tu su i Lejn (Radmila Tomović) i Virdžinija (Hana Selimović), inače sestre, ali su kao dramski likovi antipodi. Lejn je karijeristkinja, lekarka, žena koja gine za posao, a koju je posao izmrcvario i smrvio. Muž ju je ostavio zato što je pronašao srodnu dušu, Anu (Tamara Pjević). Virdžinija je domaćica, žena koja voli da čisti i uverila je sebe da u tome uživa. Njoj je partner rekao da se ružno smeje i ona je tog momenta prestala da se smeje. Ana umire od raka, te je i ta linija dramske radnje veoma zanimljiva, budući da ona ne progovara ni jednu jedinu reč, već sve govori plesom i sjajnom koreografijom. Hana Selimović je dobila jednu od tri statuete Ćurana za najbolja glumačka ostvarenja na Festivalu za ulogu Virdžinije u ovoj predstavi, u kojoj je zaista sjajna, neposredna i koketna.

Tartif

koprodukcija, Narodno pozorište, Sombor / Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Budući da sam vam o ovoj predstavi već pisala, moje detaljnije utiske možete pročitati u tekstu o 11 pozorišnih predstava koje ne smete propustiti. Ovom prilikom bih istakla da je gledanje ove predstave na trećoj festivalskoj večeri, prvi put nakon što je njen reditelj Igor Vuk Torbica preminuo, bilo izuzetno emotivno i teško. Predstava je i dalje sjajna, kao što je i bila, samo je utoliko tragičnija kada znamo da naše pozorište verovatno više neće videti ništa slično ovom genijalnom rediteljskom postupku Igora Vuka Torbice. Njegova umetnost je zaista bila vanvremenska i svevremenska. Zato je važno da se ova predstava čuva kao pravi pozorišni dragulj. Priča o manipulatoru kakav je Torbičin Tartif je, nažalost, danas i aktuelnija nego što je bila u trenutku nastanka predstave. On u jednom momentu izgovara kako ne želi da nam ništa svetli, pa ni plamen sveće na stolu. Taj mrak u kom se kao društvo nalazimo je sve mračniji, zato je još potresnije što se svetla u sali gase, a mi ni ne primećujemo. Ostajemo u mraku prikovani za ono što vidimo na sceni, za ono što nam se servira i ne otimamo se tami, naprotiv, dozvoljavamo da nas izjeda i da u njoj jednostavno postojimo. Bez tračka svetlosti. Danica Grubački je dobila nagradu Nikola Milić za najbolju epizodnu ulogu, za ulogu Marijane u ovoj predstavi. Stručni žiri je nagradu za režiju posthumno dodelio Igoru Vuku Torbici, a i nagradu za najbolju predstavu u celini osvojio je Tartif.

Ibi The Great

Narodno pozorište, Sombor

Na četvrtoj večeri Festivala odigrana je predstava Ibi The Great po tekstu Alfreda Žarija, u režiji Andraša Urbana, a u produkciji Narodnog pozorišta iz Sombora. Ova predstava je na publiku delovala vrlo osvešćujuće, ali i skandalozno. Glavna dramska linija ovog Žarijevog komada jeste Otac Ibi (Nemanja Bakić), koji sa svojom suprugom Majkom Ibi (Danica Grubački), kuje zaveru protiv poljskog kralja Venceslava (Srđan Aleksić) i uz pomoć svojih pristalica (Nikola Knežević i Biljana Keskenović) uspeva da ga ubije i preotme mu presto. Onog momenta kada se dokopa vlasti, otkriva se i suština njegovog lika. Na sceni imamo sve na šta smo navikli od Andraša Urbana – seks, krv, obešene ljude, smeće, pa ovog puta ide i korak dalje, te u jednoj sceni večere likovi jedu iz wc šolja koje su deo scenografije. Na prvu je i meni delovalo kao previše, ali sam onda pročitala scenu i shvatila da, nažalost, to bukvalno tako mora. Ovom narodu mora da se zgadi idolopoklonstvo, verovanje u autokratiju i jednog čoveka. Ovog čoveka moraš da nateraš da mu pripadne muka od sveta u kom živi i da mu izazoveš reakciju – češće je u ovoj predstavi reakcija bila aplauz, ali bilo je i onih koji su zgađeno okretali glavu i demonstrativno napuštali salu. Valjda kada čoveku prezentuješ ono što je sam, kada vidi i shvati koliko je zaglibio u ovom mulju od društva, njemu bude nelagodno, pa ili glumi da mu je sve dobro, ili ima potrebu da tako agresivno reaguje.

Sitnice koje život znače

Narodno pozorište, Beograd

Predstava Sitnice koje život znače po tekstu Lorenca Maronea, u režiji Andreja Nosova, a u koprodukciji Narodnog pozorišta u Beogradu, Beo Art-a i Centra za kulturu Tivat obeležila je peto festivalsko veče u Jagodini. U fokusu radnje je lik Čezarea Anuncijata (Mladen Andrejević), čoveka od sedamdeset i nešto godina, koji u poznim godinama pokušava da nadoknadi, kako sam kaže, protraćeni život. On je čangrizav, ciničan, samoživ. Ima ćerku Katerinu (Vanja Ejdus) i sina Dantea (Dušan Matejić), a supruga mu je umrla pre pet godina i on, iako bolestan, želi da punim plućima proživi život koji mu je preostao. Ono što je meni bilo najupečatljivije u ovoj predstavi jeste jedan tok dramske radnje koji zapravo i nije glavni, ali je izuzetno važan. Čezare ima komšinicu Emu (Nina Nešković), a Ema je jedna mlada žena koja ima muža. Nevolja je u tome što nju muž maltretira i psihički i fizički, a čemu Čezare jednom prilikom i sam svedoči. Ipak odlučuje da nasilje ne prijavi usled molbi svoje komšinice. Epilog koji će takav potez imati mučiće svakog ko pogleda ovu predstavu, a posebno sve nas koji smo svesni da je u Srbiji do sada već 10 žena stradalo u porodičnom nasilju i taj broj će sa nedeljama koje dolaze biti sve veći. Ako ništa, makar i u pozorištu sve češće nailazimo na kvalitetnu obradu ove tematike i podizanje svesti o jednom od gorućih problema naše države. Inače,  glumac Mladen Andrejević dobio je od stručnog žirija jednu od tri statuete Ćurana za najbolje glumačko ostvarenje na festivalu za ulogu Čezarea u ovoj predstavi.

Neki to vole vruće

Narodno pozorište, Niš

O ovom mjuziklu pisala sam vam detaljno u tekstu iz maja prošle godine, kada sam vam preporučila tri odlične predstave koje bi trebalo da pogledate. Na Danima komedije odigran je na šestoj večeri Festivala, a rađen je po motivima iz istoimenog filma, u režiji Aleksandra Marinkovića i u produkciji Narodnog pozorišta iz Niša. Ono što bih dodala nakon drugog gledanja jeste da je ekipa predstave samo uigranija i sjajnija. U ulozi Dafne briljira Uroš Milojević, koji vlada scenom bez i jedne jedine praznine. Neposredan je, precizan i bravurozan. Uz njega je tu i Aleksandar Marinković, sa tri uloge koje igra (Džo, Džozefina i Džo kao lažni milioner). Osim njih dvojice, sjajne, komične i nezaboravne karaktere kreiraju Dragana Mićalović kao Puslica, Jasminka Hodžić kao Slatka Sju, Danilo Petrović kao Binstok, Jovan Krstić kao Ser Ozgud, Stefan Mladenović kao Pljunuti Palaco i Aleksandar Stevanović kao Koščati Norton. Svako od njih ima svoj prostor u mjuziklu koji obogaćuje talentom i lepom umetnošću. Neki to vole vruće je ono što nam je u ovim teškim vremenima neophodno, priča koja potpuno opušta i koja očarava publiku. Radnja se razvija uz komične replike i situacije, a sve to dopunjeno je izuzetno talentovanim glumačkim, plesačkim i muzičkim ansamblom ove predstave. Uroš Milojević je dobio jednu od tri statuete Ćurana za najbolje glumačko ostvarenje na festivalu za ulogu Džerija, odnosno Dafne. Publika je ovaj mjuzikl ocenila kao najbolji na Danima komedije, te je ocenom 4.93, što je najviša ocena publike u istoriji Festivala, dobio i stauetu ”Jovanča Micić”, odnosno grand prix Festivala.

Bladi mun

Crnogorsko narodno pozorište

Takmičarski deo programa zatvorila je predstava Bladi mun, za koju tekst i režiju potpisuje Ana Đorđević, a izvodi je ansambl Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice. Ovo je njen tekst ”Crna kutija” po uzoru na film ”Savršeni stranci” samo što je adaptiran za crnogorski milje. Najbolji prijatelji se okupljaju na jednoj terasi na obali mora ne bi li posmatrali najavljenu spektakularnu pojavu na nebu koja se ne propušta – crveni ili krvavi mesec. Taj mesec, moćniji od bilo kog drugog meseca, pa možemo i reći sa određenim magijskim i mističnim moćima, napraviće potpunu pometnju u ovoj grupi prijatelja. Svi oni su, naizgled, srećni u svojim životima, osim Sunčice, koja je od samog početka drugačija, racionalnija i realnija. Ona je inventivni lik u ovom tekstu i kao takva postaje i neka vrsta rezonera u odnosu na sve ostale. Isprovocirani postupcima Stefana, jednog prijatelja koji igra igrice na telefonu i koga stalno zove majka, odlučuju da ostave telefone na stolu i da sve pozive i poruke zajedno slušaju i čitaju. Svi se pretvaraju da je sve u najboljem redu, ali naravno ništa nije u redu i mnoge tajne će se razotkriti. Do kraja predstave ova grupa prijatelja je potpuno devastirana i ogoljena. Predstava se bavi čovekom i njegovom potrebom da bude što bolji pred sobom i drugima. Na tom putu, čovek je sklon svakakvim iskušenjima, a mnogima i ne uspe da odoli. Stevan Vuković je dobio nagradu za najboljeg mladog glumca, za ulogu Stefana, po oceni stručnog žirija 49. Dana komedije.

Nakon ovakvog repertoara na 49. Danima komedije, moramo se zapitati gde je nestala prava, istinska komedija? Zvučaće kao floskula, ali zaista je izuzetno teško napraviti i odigrati dobru i kvalitetnu komediju. Pozorišni repertoari u Srbiji su sasvim evidentno u deficitu sa takvim predstavama, pa se moramo pitati šta se dogodilo ili šta se događa. Okruženi smo svetom koji prilično tone – nemamo sistem niti institucije, žmuri se na femicide, grcamo u inflaciji, borimo se sa posledicama pandemije i kao da se otvor za kiseonik polako smanjuje, a nas kao društvo sve pritiska i ne možemo da dođemo do daha. Smatram da je i to jedan od razloga zbog čega pozorišta u Srbiji odlučuju da se bave teškim temama, da komedija bude crna ili gorka. Ovaj momenat je takav sam po sebi i ne pruža mnogo prostora za bilo šta drugo. Ipak, ocena koju je dobila jedina predstava sa srećnim krajem na festivalu Neki to vole vruće, govori o tome koliko ljudi vape za smehom, istinskim smehom i srećnim krajem. Hoćemo li i mi kao društvo dočekati taj srećan kraj? Ja i dalje verujem da hoćemo, sve dok je nas koji se u toj borbi ne predajemo, a pozorišta svakako jesu mesto za jedan specifičan, uzvišeni vid borbe. 

Facebook
Twitter
Pinterest
LinkedIn
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *