Na korak smo od završetka pozorišne sezone, što je samo razlog više da u narednim nedeljama pogledate makar jednu od predstava sa aktuelnih repertoara. Kako bih vam pomogla u tom izboru, skrenuću vam pažnju na tri predstave koje nam stižu iz tri različita dela Srbije. Sigurna sam da će neka od njih naći svoj put i do letnjih izvođenja na otvorenim pozornicama, pa imajte na umu i tu opciju.
Neki to vole vruće - komični spektakl za nišku publiku
Ovu pozorišnu turu započećemo u Narodnom pozorištu u Nišu u kom sam konačno pogledala mjuzikl “Neki to vole vruće” u režiji Aleksandra Marinkovića. Svaki od većih gradova na jugu Srbije ima po jedno profesionalno pozorište, eventualno dva. Repertoarska politika je takva da na njihovim repertoarima vrlo retko možemo naići na neki mjuzikl, a to je zapravo baš ono što jugu Srbije nedostaje. Sama činjenica da se mjuzikl “Neki to vole vruće” rasproda vrlo brzo nakon što se objavi repertoar, oslikava tu potrebu ljudi da, makar na jedno veče, vide nešto nesvakidašnje, da uživaju u spektaklu.
I zaista je tako – ovaj mjuzikl je od svojih prvih scena jedan spektakl. Mnogo muzike, mnogo igre i ono što je meni najmilije – mnogo bravuroznih uloga. Tu, bez sumnje, moram izdvojiti Uroša Milojevića, koji igra Džerija, odnosno Dafne u trenucima kada životna situacija natera dva muzičara da se preruše u žene zato što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. To virtuozno uskakanje i iskakanje iz jedne uloge u drugu pred očima publike je nešto zaista jedinstveno, posebno zato što je sve komično. Generalno, ceo ansambl drži tu komičnu nit baš tamo gde je neophodno. Još jedna stvar koju volim kod niških mjuzikala jeste to što ansambl gotovo uvek čine doajeni niškog pozorišta i mladi glumci koji su sjajni – ta mešavina iskustva, umeća, mladosti, živahnosti uvek iznedri mjuzikl zbog koga se i po nekoliko puta vraćate u pozorište u Nišu.
Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo da prvi put na velikoj sceni vidim i svog dragog kolegu sa fakulteta Aleksandra Stevanovića. Ulogu Koščatog Nortona donosi neposredno, lako i komično, ali je isti slučaj i sa svim ostalim likovima kroz koje prolazi u toku predstave, s obzirom na to da ih ima nekoliko. Naizgled sitnije, sve te uloge pokazuju raskoš njegovog talenta.
Devojke koje čine muzički ansambl i izvode songove su i više nego sjajne, sinhronizovane, harizmatične i lepe – Milica Krasić, Bratislava Milić, Maja Dejanović, Mila Pužić i Natalija Stamenković.
Bilo je izuzetno zanimljivo videti i Draganu Mićalović u sasvim drugačijoj ulozi od onih na koje smo do sada navikli. Snašla se prilično dobro u ulozi Puslice, a najvidljivije je koliko ona uživa igrajući ovu predstavu.
Izuzetno komične i sjajne uloge donose i Stefan Mladenović, Jasminka Hodžić, Aleksandar Marinković, Jovan Krstić i Danilo Petrović. Svi učesnici u predstavi su odlični, a sjajan je i orkestar Teatar Bend i plesači Contra Dance studija. Moram naglasiti da je koreografiju za mjuzikl radio Nebojša Gromilić, a muziku Irena Popović Dragović. Preciznost u scenskom izrazu, posebno vidljiv kod Stefana Mladenovića u ulozi Pljunutog Palaca, zaista je neminovna. Ansambl je uigran, na sceni dišu kao jedno.
Niš je dobio jedan sjajan mjuzikl koji će, sasvim sam sigurna, biti na repertoaru baš dugo.
Aplikacija Voland, interaktivni slatko-kiseli rolerkoster
Iz Niša se selimo u Aleksinac, ali privremeno, zato što sam predstavu “Aplikacija Voland” gledala na gostovanju u Aleksincu, a čeka je turneja po celoj Srbiji, te će se sasvim sigurno igrati i u vašem gradu. Moj lični utisak je da je ova predstava ostala u amanet Šabačkom pozorištu tik pre nego što je Minja Bogavac, koja je i radila tekst, završila svoj direktorski mandat. Sa te pozicije je otišla ostavivši ovo sjajno umetničko delo. A kako bi drugačije i bilo u tandemu Bogavac – Kokan Mladenović? Predstava je rađena u koprodukciji Šabačkog pozorišta i Centra za kulturu Tivat.
Ova multimedijalna predstava počinje onog momenta kada kupimo ulaznice na kojima se nalazi QR kod putem kog se skida aplikacija Voland. U toku same predstave uz upotrebu mobilnog telefona odlučujemo o dešavanjima u istoj, glasamo za ono što želimo da glumci izvode, publika je aktivni učesnik ovog dramskog čina.
Pred nama su na sceni Anđeo, Đavo, Čovek i Požuda. U prvom delu predstave oni gledaoce upoznaju i sa istorijom teatra, pa dobijamo i jedan dokumentarni segment. I sve je to tako fino osmišljeno da gledaoca nekako bezbrižno i veselo dovede do momenta potpunog rastrzavanja. Neću otkriti šta se tada tačno dešava, jer bih time narušila koncept predstave i otkrila previše. Smatram da je za potpuni efekat koji ova predstava treba da dostigne neophodno da epilog saznate u sali. Navešću samo da mi je nakon predstave jedna od glumica rekla da se i na mom licu video taj uplašeni pogled, nelagoda.
Najupečatljivija tema kojom se ova predstava bavi je sasvim sigurno tema robovanja aplikacijama i mobilnim telefonima.
Koliko god nam tehnologija donosila neophodnu pomoć, te stvari na koje smo se navikli i bez kojih nam je svakodnevni život potpuno nezamisliv, toliko smo i robovi tog pametnog sistema u koji smo upleteni sopstvenom voljom, što nam je na sceni prikazano kroz grotesknu igru i fiktivne izbore kroz koje likovi prolaze.
U predstavi igraju sjajni mladi glumci – Kristina Pajkić, Jelena Ilić, Aleksandar Jovanović i Miloš Vojnović. Jedno od sledećih igranja i beogradska premijera je 7. juna u Bitefu, pa je tamo možete pogledati i doživeti ovaj slatko-kiseli rolerkoster.
64… 128… 192…
Završna tačka našeg prolećnog teatarskog putovanja biće u Svetogorskoj u Beogradu, u Ateljeu 212. Tamo sam pogledala predstavu “64” po tekstu Tene Štivčić, a u režiji Alise Stojanović. Ova predstava je bila na mojoj listi želja od momenta kada je imala premijeru i najiskrenije mogu reći da sam očekivala da me neće izneveriti. Obično se držimo one stare da ne sudimo o knjizi po koricama, no ovde je to drugačije – produkcija Ateljea 212, režija sjajne Alise Stojanović i glumački ansambl iznedrili su jednu, bez sumnje, sjajnu predstavu.
Scenografija je izuzetno minimalistička – sastoji se od jedne platforme koja stoji “nizbrdo”, a sve ostalo je na glumcima koji nam svojim veštinama dočaravaju i prostor. Rušenjem četvrtog zida, Eva, koju igra izuzetno talentovana Hana Selimović, objašnjava publici kako je došla do te tačke u životu kada zapravo radnja ove predstave i počinje. Momenat iz kog kreće priča o Evi i Danijelu (Miloš Timotijević) jeste trenutak kada žele da dobiju dete. Međutim, da li je to želja ili odgovor na sopstvena i spoljašnja očekivanja? Eva je jedna samosvesna žena, uspešna u svom poslu, neposredna, koketna, duhovno ispunjena, osim te jedne stvari koja joj naizgled nedostaje. Danijel je smireniji, slika i prilika muškarca današnjice. U odnos Eve i Danijela učitani su svi divni momenti, ali i problemi sa kojima se sreću bračni parovi današnjice. Zato je ova predstava, osim centralne teme, tematski zapravo izuzetno bogata.
Izvor: Atelje 212
Jedan od izuzetno zanimljivih likova je Bela, Evina prijateljica, koju igra Jelena Đokić. Ona je samostalna, sama sebi dovoljna, ne zato što nešto u životu nije mogla već zato što je to želela. Bela je izabrala svoju sreću i kao takvu je živi, iako taj izbor nailazi na osude društva.
Sam naslov predstave, broj 64, nije nasumice odabran. Toliko injekcija žena primi u samo jednom procesu veštačke oplodnje. Za mnoge parove to putešestvije ne prestaje tu, već dođu i do 128 injekcija, do 192, pa i do mnogo više. Čitav taj proces u koji jedan bračni par ulazi je izuzetno težak i sa sobom nosi veliku odgovornost. U slučaju naših likova, nosi osvešćenje.
Svaki od likova – Danijelov otac (Branislav Zeremski), Evina majka (Vladica Milosavljević), doktor (Vladislav Mihailović), komšija (Ivan Jevtović) i Luna, avatar (Denis Murić) su sveukupni reprezenti branše iz koje dolaze. Svi su u momentima prenaglašeni, replike im obiluju humorom, ali su tako neposredni, toliko bliski publici i bez rušenja četvrtog zida.
Ovo je jedna od onih predstava tokom koje ćete se bezbroj puta pronaći u likovima, smejaćete se tom vrcavom humoru, ali će zapravo nakon nje ostati samo gorčina u grlu, sasvim sigurno zato što i se i sama predstava poigrava sa realnošću. Izuzetno pametan tekst Tene Štivčić nateraće vas da razmislite o željama i nametnutim željama, da se preispitate šta je ono što vas suštinski čini srećnom/nim. I sasvim je sigurno, iz sale nećete izaći ravnodušni.
Da li ste već pogledali neku od ovih predstava? Kakvi su vaši utisci i šta biste preporučili da obavezno pogledamo u pozorištu?
One Response