Svedočimo vremenu u kojem se u svakoj društvenoj sferi dešavaju promene koje nismo mogli ni da zamislimo. Budući da se već dugo bavim proučavanjem pozorišta i uopšte pozorišnim životom u Srbiji, želela sam da na početku ove godine sagledam prošlu i to kroz različita dešavanja, predstave koje sam pogledala, festivale koje sam posetila. Tačnije, želela sam da zajedno sagledamo kako je to pozorište preživelo drugu godinu pandemije.
Otkazano!
Cela godina bila je ispunjena vizualima u čijem je fokusu bila reč: OTKAZANO, i to baš ovako, velikim slovima, da privuče pažnju. Svako otkazano bilo je poput eksera u mojoj pozorišnoj duši. Bespotrebno je ponavljati kako smo i ljudi iz mog okruženja i ja vrlo svesni i savesni, kako preduzimamo sve ne bismo li, na prvom mestu, sačuvali zdravlje, ali nekako mi se zaista čini da ovaj segment kulture trpi jednu od najvećih nepravdi.
Pozorišne sale izgledaju opustošeno, sedišta su uglavnom precrtana ili obučena u crne košulje, kako bi se napravio razmak između posetilaca. Glumci već dve godine igraju pred polupraznim gledalištima i dobijaju polovične aplauze. Čini se da smo potpuno upali u neki polovičan, polukulturni svet iz kog ćemo se teško izvući.
Ne radi se ovde o nekakvom pesimizmu, već o činjeničnom stanju. Kojekakve proslave, koncerti estradnih zvezda, politički skupovi, sve se to održava kao da pandemije nema, ali kada je reč o pozorištu, tu su pravila vrlo jasna i striktna – prored, prazne stolice, poluprazne sale, otkazivanja, pomeranja, odlaganja, jer ne daj Bože da se neko zakašlje u teatru.
Dve godine već čekamo da repertoari počnu da funkcionišu. Da se otkazivanja događaju spontano, sporadično, ako se baš nešto desi, pa glumac bude sprečen da igra predstavu. Evo, baš u trenutku dok pišem tekst, pročitala sam obaveštenje na Instagram stranici pozorišta iz Vranja da je izvođenje predstave “Kepler 452-B” otkazano zato što je jedan od glumaca u izolaciji zbog kontakta sa kovid pozitivnom osobom. Pozorište postaje javno mesto na kom je ljudski život najugroženiji, a istina je pak sasvim drugačija.
Prvi put s pandemijom u pozorište
Stavi masku, vodi računa da ti ne padne ispod nosa, dezinfikuj ruke često, nemoj slučajno da se zakašlješ, ne daj Bože da kineš – ovo su samo neke od misli koje su mi prolazile kroz glavu prilikom moje prve posete pozorištu u toku pandemije. Vrlo svesno sam odabrala da to bude vodvilj, jedna duhovita predstava Kraljevačkog pozorišta – “Glasine”, po tekstu Nila Sajmona, a u režiji Olje Đorđević. Gledala sam je u martu prošle godine u Narodnom pozorištu u Nišu.
Koliko god sam bila srećna što sam konačno u pozorištu, koliko god se ludo zabavljala gledajući ovu predstavu, ne mogu da poreknem činjenicu da sam osetila neku vrstu straha, poput opipavanja nečeg potpuno nepoznatog, a u pitanju je bilo samo pozorište, mehanizam koji poznajem do najsitnijih detalja. Od siline tog egzistencijalnog straha, koji je tinjao u meni od samog početka pandemije, osetila sam se kao da ponovo učim da hodam. Kao da ponovo učim da se ponašam u prostoru u kom ima dosta nepoznatih ljudi. Srećom, pregrmela sam taj prvi odlazak u pozorište veoma uspešno, a sasvim sigurno je za to zaslužna i divna predstava Kraljevačkog pozorišta koja me je u potpunosti opustila i pružila mi osećaj sigurnosti i pripadnosti.
Predstava “Serbus Evropeikus” – svetlo na kraju tunela
Ako govorimo o budućnosti teatra, ovo je ta najsvetlija tačka koju sam uvidela i upamtila. Predstavu izvode studenti Akademije umjetnosti u Banjoj Luci iz klase profesorke Elene Kostić. U pitanju je jedan vrlo slojevit tekst Zorana Kostića, u kom se epskim junacima naše narodne književnosti poverava jedan vrlo neobičan zadatak – pronalaženje potvrde za ulazak u Evropsku uniju, a sve to mora učiniti Mali Radojica prolazeći kroz sve moguće krugove pakla, da bismo na kraju svi shvatili da tražena potvrda ne postoji niti iko zna bilo šta o njoj.
Sve je to prikazano groteskno, parodirano, ali ono što ovu predstavu izdvaja od svih drugih koje sam pogledala jeste – jedinstvo. Jer u svetu kakav jeste današnji, u ovom nepovoljnom vremenu za sve stvaraoce u kulturi, ansambl ove predstave odiše jednom neverovatnom, motivišućom i optimističnom energijom. Ova predstava i čitav njen autorski tim zaista čine pozorišni svet vedrijim, mene lično čine srećnom zato što mi onim čime zrače odaju sigurnost da ćemo mi, mladi autori i stvaraoci u pozorištu, uspeti da sačuvamo teatar u ovom vremenu i da ćemo ga sasvim sigurno iščupati iz stanja u koje je zapao.
Poslednja režija Igora Vuka Torbice – Strah, jedna topla ljudska priča
Počinjem ovaj pasus sa jednom velikom knedlom u grlu i jednom malom suzom u oku. Ovo je poslednji put da ću pisati o novoj predstavi Igora Vuka Torbice, koju je režirao u Narodnom pozorištu u Pirotu, po motivima iz dela Ksavera Kreca. Za Torbičine autorske projekte je zanimljivo to što je on delo koristio samo kao polazište za dalji razvoj predstave. Gledala sam je na 9. Festivalu prvoizvedenih predstava u Aleksincu, pa sam imala tu čast da o njoj razgovaram sa glumcima na okruglom stolu. Sve ono što se odigralo u toku i nakon predstave bilo je čista emocija obojena tugom što jednog tako velikog reditelja više nema među nama. I predstava “Strah, jedna topla ljudska priča” zaista toplo govori o otuđenosti, o samoživosti, potpunoj izolovanosti. Nastajala je tik pred početak pandemije, a ne mogu se oteti utisku da ona zaista predviđa svet u koji smo upali bez želje i volje.
Radnja se odigrava u hodniku jedne zgrade gde njeni stanovnici grade svoj topli, unutrašnji svet, koji vrlo brzo stvara jednu potpuno izolovanu grupu ljudi. Onog trenutka kada među njih upadne jedan teoretičar zavere, kukolj, grupa doživljava potpuni krah. Tipično za Torbicu, svaki od likova je rastrzan na najsitnije komade. Ova predstava je refleksija sociološkog, političkog, ljudskog života u vremenu u kom živimo i ako je čitamo pažljivo, prepoznaćemo sve tajne koje je Igor otkinuo od svoje duše i upisao u ovu predstavu. Od srca vam preporučujem da je pogledate, jer osim toga što je to zaista prilika da pogledate poslednje autorsko delo Igora Vuka Torbice, reč je o jednoj sjajnoj, pametnoj predstavi koja koketira sa postpandemijskim čovekom.
“Fine mrtve djevojke” i kako da izbrišemo pridev u sredini?
Predstavu “Fine mrtve djevojke” po tekstu Mate Matišića, a u režiji Patrika Lazića gledala sam na otvaranju 9. Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu. Ovaj tekst zalazi u najsitnije pore društva, izvlači ih na površinu i prikazuje ih u svoj njihovoj odvratnosti. U fokusu je ženski gej par i priča ide retrospektivno.
Odmah na početku predstave saznajemo da je jedna od njih ubijena, pa kroz različite sfere društva dolazimo do te kulminativne tačke u kojoj jedna žena gubi život samo zato što je drugačija. Osim o različitosti, ova predstava govori o neprihvaćenosti, o ozlojeđenosti, preživljavanju, seksualnom nasilju i to na jedan vrlo otvoren i realističan način. Preporučujem da obavezno odete u Beogradsko dramsko pozorište i pogledate predstavu. Mladi reditelj Lazić je sasvim sigurno još jedna od onih ličnosti koje će nesumnjivo pomoći pozorištu da preživi ovo nedoba.
Bezobrazno visoka cena VIP karte
Ako ste maštali o tome da na svaku predstavu ulazite i da uvek imate svoje mesto, da se družite sa pozorišnim stvaraocima nakon predstave i da im budete saputnik na gostovanjima i festivalima – sve to vam može omogućiti Beogradsko dramsko pozorište. Jedini uslov je bezobrazno visoka cifra. Da, da, za zadovoljstvo ovog tipa potrebno je izdvojiti oko 300 000 dinara, odnosno 3 000 evra. Za upola manju cifru imate određene pogodnosti u smislu biranja nekoliko predstava mesečno i uvek istog mesta u sali koje sami izaberete. Moram napomenuti da navedeni iznosi važe za dvoje, a članarina je na godišnjem nivou, ali to ne umanjuje basnoslovnost navedene cifre.
U vremenu kada pozorište vapi za publikom, kada ga najviše treba približiti običnom čoveku, kada je od sveta otrgnuto potpuno neopravdano, mislim da je PR tim Beogradskog dramskog pozorišta zaista napravio jedan veliki propust. Možda bi pametnije bilo podariti navedene VIP ulaznice najvernijim posetiocima ili uzeti u obzir neku pristojniju cifru. Ovako se samo stvara razdor između istinskih ljubitelja pozorišta, običnog sveta i nekog ko sebi ovo može da priušti, a vrlo verovatno pozorište posećuje samo kako bi ga/je tamo videli. Ovaj potez podgreva taj elitistički stav u pozorišnom svetu, a to je jedna kompleksna tema koju bi valjalo obraditi i nezavisno od ovog teksta.
Festivali u vreme pandemije
Sastavni deo teatarskog života svakako jesu festivali, a možda bismo im mogli dodeliti i epitet žile kucavice. Ipak, mnoštvo pozorišnih festivala pretrpelo je najgori mogući scenario – ugašeni su ili odloženi do daljnjeg, s tim da je ova druga opcija još po malo optimistična. Prethodna godina nam je pokazala da je najpogodniji period za održavanje pozorišnih festivala leto, odnosno vreme van pozorišne sezone, dok je epidemiološka situacija u toku sezone katastrofalna, čemu i svedočimo ovih dana.
Festivali podrazumevaju i druge aktivnosti pored samih izvođenja pozorišnih predstava poput tribina, skupova, okruglih stolova. Da, epidemiološke mere se u pozorištu poštuju, broj ljudi u zatvorenom prostoru se ograničava, ali ovo nije jedini teret koji organizacija festivala nosi na leđima. Izuzetno je teško održati repertoar – na to baš niko ne može da utiče. Dešavalo se da festivali budu najavljeni, selekcije objavljene, pa da se dan nakon otvaranja otkažu po dve, tri predstave, zato što je neko iz ansambla ili ekipe zaražen virusom. U takvim situacijama se reagovalo brzo, uskakale su neke druge predstave, neki dani ostajali prazni, pa se samim tim narušavala i selekcija i prateći program. Održati pozorišni festival u potpunosti, po prvobitnom planu, u toku pandemije, jeste jedan ozbiljan izazov i svedočili smo tome da je retko ko to uspeo u prethodnoj godini.
Za sada je sve okej...
I celokupnu svoju priču o stanju u pozorištu u vremenima kada za to jedva i da postoje uslovi završiću uz pomoć naslova predstave koju sam u prethodnoj godini pogledala čak tri puta – za sada je sve okej. Ključno je ovo “za sada”, jer zaista potpuno objektivno imam osećaj da je stanje u teatru poput kakve tempirane bombe i ono može ostati ovakvo kakvo jeste i pregurati ovaj krizni period, a može u svakom momentu i eksplodirati i ostaviti ozbiljne posledice na kulturu u Srbiji. Naša građanska dužnost je da budemo odgovorni prema sebi i drugima, ali hajde da budemo odgovorni i prema pozorištu. Hajde da ga zajedničkim snagama sačuvamo od svih mećava i nedaća koje su ga zadesile, hajde da poput banjalučkog ansambla, te sveže, vrele mladalačke krvi, budemo svetlo u ovom teatarskom mraku. I ukoliko u mom tekstu pronađete kakav pesimistični ton, prevariće vas, ja sam istinski uverena da pozorište može da preživi sve, kao što vekovima već i jeste.
Ilustracije: Mina Živić
