Na fasadama srpskih gradova nastala je jedinstvena galerija murala sa ženskim likovima. Ovim tekstom vodimo vas do svakog od njih i upoznajemo vas sa heroinama naše istorije kojima je svojevremeno nedostajalo dovoljno prostora da se iskažu, ali im hrabrosti, svakako, nije manjkalo.
Reč je o muralima kreiranim u okviru projekta Izuzetne žene Srbije iza kojeg stoje Ambasada Kraljevine Holadnije, Centar za ženske studije i Kulturni centar ”Grad”. Odabrano je deset značajnih srpskih žena koje su zbog neverovatnih dostignuća dobile, ili će tek dobiti, mural sa svojim likom, kao i mesto u publikaciji.
Krenimo sada u obilazak. Počećemo od Beograda.
Jelisaveta Načić, prva srpska arhitektica (autor: Andrej Josifovski Pijanista)
Na donjem Dorćolu, u ulici Kralja Petra 70 (ugao sa Jevremovom), jednu naizgled oronulu fasadu krasi veliki mural Jelisavete Načić. Umetnik Andrej Josifovski Pijanista odlučio se za plave, zelene i žute tonove, a prvoj diplomiranoj ženi arhitekti u Srbiji odao je počast i krunom koju joj je naslikao, a koju je za svoje zalaganje, talenat i hrabrost neosporno zaslužila. Njen mural nalazi se baš tu, na Dorćolu, nadomak njenih najuspešnijih projekata — Crkve Aleksandra Nevskog, Osnovne škole Kralj Petar Prvi, kao i čuvenog Malog stepeništa na Kalemegdanu.
Zbog čega je Jelisaveta Načić toliko značajna, dovoljno govore društveno-istorijske oklonosti u kojima je živela i u kojima se obrazovala. Krajem 19. veka samo sedam posto žena u Srbiji je bilo elementarno pismeno. Obavezno osnovno obrazovanje za žensku decu uvedeno je tek kada je Jelisaveta imala četiri godine. To je nije sprečilo da ima velike planove. Uprkos neodobravanju roditelja, koji nisu želeli da se ona školuje, uspela je da ostvari svoje snove tako što je odlučila da školovanje plati sopstvenim mirazom.
Jelisaveta Načić je tako postala prva diplomirana arhitektica i inženjerka u Srbiji i jedna od prvih u Evropi. Odmah po diplomiranju zaposlila se na mestu crtača-pripravnice u Ministarstvu građevine, čime je postala i prva žena zaposlena u javnom sektoru. Karijeru je kasnije nastavila u inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine. Projektovala je prvu planski zidanu stambenu zgradu na Balkanu (kompleks radničkih stanova kod Bajlonijeve pijace), prvu bolnicu za tuberkulozu, prvu kružnu peć za izradu opeke. Radila je i na urbanističkom planu za Terazije, koji zbog Prvog svetskog rata nikada nije završen. Tada se nije završio samo arhitektonski projekat već i njena celokupna karijera. Početkom rata, austrougarske vlasti uhapsile su Jelisavetu i odvele je u logor Nežider u Mađarskoj.
Umrla je 6. maja 1955. godine u Dubrovniku potpuno zaboravljena.
Na arhitektonskim odsecima, danas, više od polovine studenata čine žene.
Gina Ranjičić, pionirka romskog ženskog pesništva (autorka: Marija Šoln)
Kratkom šetnjom po Dorćolu, doći ćete i do murala Gine Ranjičić. Marija Šoln odlučila se za nekonvencionalniji portret Gine, romske pesnikinje 19. veka.
Ginina biografija je gotovo nestvarna i podseća na napeti ljubavni roman sa primesama trilera. Kao adolescentkinja doselila se u Beograd u kojem je pala pod zaštitu jermenskog trgovca iz Konstantinopolja Joakima Dalenesa. Zanosno, ali i tragično putovanje kroz ljubavni život Gina započinje emotivnim odnosom sa Gabrijelom, mlađim bratom svog staraoca. Njihov odnos prekinut je kada je Gina upoznala Gregora Korahona, sa kojim je otišla za Albaniju. Kada je njihov brak doživeo krah, Gina je krenula u potragu za Gregorom i tako stigla do Napulja i Sicilije. Međutim, na Sirakuzi se nenadano zaljubila u Jakoba Hornštajna sa kojim je provela najveći deo svog života. Kada je Jakob ubijen, Gina je bila osumnjičena za ubistvo, zbog čega je otišla u Pariz iz kog je ubrzo prognana. Ona tako započinje putovanje bez stalnog mesta boravka, suočavajući se sa siromaštvom i neizvesnošću nomadskog života.
Iz Gininog strastvenog života potekle su pesme zbog kojih je postala i ostala ključna figura u romskoj književnosti. U svojim pesmama opisivala je ponore i uzlete inspirisane ljubavlju, romski život i bedu. Međutim, isticala je i ljubav prema životu, prirodi i stvaranju. Njen originalni opus koji svedoči o drugačijim iskustvima – žene, Romkinje i umetnice – možemo, nažalost, čitati samo u fragmentima.
Hafiza Demirović, advokatica i političarka (autor: Andrej Kolosov)
Vratićemo se nakratko u četrdesete godine 20. veka. U jednom selu, udaljenom 20 kilometara lošim putem od Novog Pazara, živi naizgled obična devojka Hafiza Demirović. Uprkos odrastanju u veoma konzervativnoj sredini, ona živi potpuno drugačijim životom.
Hafiza se školovala, bila je članica AFŽ-a, a na sebe je preuzela i ulogu misionarke koja je od sela do sela govorila o ženskim pravima. U doba kada je bilo nezamislivo dopustiti ženi da sama putuje i da sama bira bračnog partnera, Hafiza je otišla na radnu akciju za izgradnju pruge Šamac–Sarajevo, a kasnije se i udala bez posredovanja roditelja. Još radikalnija i hrabrija odluka bila je da se razvede od svog muža jer nije želela da bude u braku bez ljubavi. Tako je postala samohrana majka dvoje dece. U takvoj situaciji, koja se i danas čini izuzetno teškom, Hafiza je uz pomoć male stipendije otišla u Beograd na studije prava. Uporedo je radila i studirala. Najpre je završila Višu upravnu školu u Beogradu, a potom i Pravni fakultet.
Uprkos brojnim preprekama na karijernom putu, na kom nije bila plaćena kao muške kolege, Hafiza je postala prva poslanica Bošnjakinja u skupštini Srbije. Bila je sekretarka Antifašističkog fronta žena u Tutinu, pomoćnica upravnika Doma zdravlja u Tutinu, načelnica Odeljenja za opštu upravu opštine Tutin, direktorka Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje u Novom Pazaru, kao i uspešna samostalna advokatica.
Zalagala se za ukidanje smrtne kazne u Jugoslaviji, za razvoj dečjih prava, a ponekad bi obavljala volonterske administrativne poslove za slepe osobe. Jednom prilikom, kada je Jugoslavija trebalo da primi izbegličku decu iz Konga, Hafiza se prijavila da prihvati jedno dete u svoj dom.
Devojčice , devojke i žene zaslužuju da čuju priču o Hafizi Demirović. Svaki segment njenog života inspirativan je i ohrabrujući. Zato danas, ukoliko se uputimo na jugozapad Srbije, do Doma kulture u Tutinu, možemo da vidimo mural koji joj je posvećen. Oslikao ga je umetnik Andrej Kolosov, a za pozadinu je odabrao crvenu boju koja odiše hrabrošću. Hafizin široki osmeh na muralu govori nam da je sve moguće ukoliko imamo samo malo hrabrosti i vere u sebe.
Vera Nikolić, svetska rekorderka u atletici (autorka: Marija Savić KoMARAc)
Žene nisu bile odvažne samo u nauci, politici, arhitekturi i književnosti već i u sportu. Zato vam pričamo priču i o Zlatnoj Veri, jednoj od najboljih atletičarki bivše Jugoslavije.
Vraćamo se u relativno bližu prošlost. Godina je 1971, Evropsko prvenstvo u atletici na otvorenom održava se u Helsinkiju. Vera Nikolić je na postolju, preuzima zlatnu medalju kao najbrža na 800 metara.
Vera je sa samo trinaest godina svojim talentom skrenula pažnju atletskom stručnjaku Aleksandru Petroviću koji joj je postao trener, nakon čega su uspesi ubrzo usledili. Maloletna Vera je 1966. u Budimpešti prvi put osvojila zlato na 800 metara. Bilo je to prvo zlatno odličje na evropskim prvenstvima za Jugoslaviju, zbog čega je i dobila nadimak Zlatna Vera. Te godine proglašena je i za sportistu godine u Jugoslaviji.
U julu 1968. napravila je globalnu senzaciju kada je u londonskom Kristal palasu ubedljivo dobila trku i postavila svetski rekord na 800 metara, koji se održao čak 1084 dana! Iste godine u oktobru održane su i Olimpijske igre u Meksiko Sitiju, pa su očekivanja od Vere enormno porasla. Pritisak se obrušio na mladu atletičarku koja je na kraju odustala od trke. Javnost je pokazala da nema nimalo milosti niti razumevanja, čak ni kada je u pitanju mlada sportistkinja koja je do tada već postigla nezapamćen uspeh.
Vera tada nije odustala od sporta. Preselila se u Zagreb i sa trenerom Leom Langom nastavila je svoj rad. Nakon povratka osvojila je još medalja. Između ostalog i već pomenutu medalju u Helsinkiju.
Verin Mural je u Kruševcu, simbolično na fasadi Hale sportova, naslikala Marija Savić – KoMARAc.
Ljubica Marić, prva i najuticajnija srpska kompozitorka (autorka: Katarina Fajgelj)
Kragujevačku ulicu odskoro krasi mural prve srpske kompozitorke Ljubice Marić, koja je rođena baš u ovom gradu. Bila je prva osoba u Srbiji sa diplomom kompozicije i jedna od prvih dirigentkinja u Evropi. Školovala se u Pragu, što joj je omogućilo da postane prva dirigentkinja Simfonijskog orkestra Češkog radija.
Njena kantata Pesme prostora iz 1956. godine predstavlja jedno od najznačajnijih vokalno-instrumentalnih ostvarenja srpske muzike. Za ovo delo Ljubica je pronašla inspiraciju u epitafima srednjovekovnih bogoumilskih nadgrobnih spomenika.
Zalagala se za umetnost koja je u dodiru sa realnošću, sa životom naroda. Međutim, ovakvi činovi, kao i odnosi sa komunistima naškodili su njenoj karijeri.
Nakon majčine smrti 1964. godine, Ljubica je prestala da predaje na Muzičkoj akademiji i skoro pune dve decenije nije ni komponovala. Početkom osamdesetih ona će ući u svoj poslednji stvaralački period u kome nije preterano komponovala, ali se bavila drugim vrstama stvaralaštva.
Ljubica Marić ostaće upamćena po karakterističnom spoju folklornog i modernog, arhaičnog i savremenog, balkanske i zapadnoevropske muzičke tradicije.
Katarina Fajgelj je naslikala Ljubičin mural, a autentičnost njenog rada ogleda se u kosi koju je ukrasila odlomcima iz kompozitorkinih zapisa.
Jovanka Bončić Katerinić, prva žena sa diplomom arhitekte u Nemačkoj (autori: Tamara Osmajlić i Stefan Stojanović)
Žene iz Srbije, u suprotnosti sa uobičajenim verovanjem, nisu kasnile u pionirskim poduhvatima u odnosu na žene iz Zapadne Evrope. Kao što polje arhitekture pokazuje, nekada su i prednjačile.
Jovanka Bončić Katerinić u Srbiji je bila samo četvrta arhitektica po redu, nakon diplomiranja na muškoj Višoj tehničkoj školi u Darmštatu. Kako je baš u godini kada je Jovanka započela studije ta institucija prvi put otvorila vrata ženama, ona je postala prva diplomirana inženjerka arhitekture u čitavoj Nemačkoj. Njen uspeh našao se i na naslovnoj strani berlinskog lista Illustrierte Zeitung.
Radeći za Ministarstvo građevina projektovala je bolnicu u Despotovcu i više osnovnih škola u Srbiji, radila je na rekonstrukciji Pravnog fakulteta u Beogradu i gimnazije u Smederevu. Projektovala je i dve univerzitetske zgrade: Žensku učiteljsku školu (današnji Pedagoški fakultet) i Veterinarski fakultet u Beogradu, kao i Banski dvor u Banjaluci. Jovanka je, takođe, ostavila traga i u Banji Koviljači gde je radila na rekonstrukciji Kur-salona i Blatnog kupatila.
Od 2014. godine Univerzitet u Darmštatu dodeljuje nagradu pod Jovankinim imenom svim ženama koje su ostvarile značajan naučni doprinos u oblasti materijala i geonauke. Takođe, jedna ulica na univerzitetskom kampusu nosi njeno ime.
S druge strane, u Srbiji danas gotovo da ne postoji nikakvo sećanje na ovu ženu. Iako je bila priznata za svog života, dobivši nekoliko nagrada i priznanja od međuratne jugoslovenske države, danas se o njoj jedva zna. Slično sudbini Jelisavete Načić, Jovanka je u poslednjim decenijama svog života, uprkos priznanjima za vreme stvaralačkog perioda — zaboravljena.
Tamara Osmajlić i Stefan Stojanović naslikali su Jovankin mural na zgradi u kojoj se nalazi sedište Društva arhitekata Niša.
Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica (autor: Stevan Šoln)
Sledeća destinacija je Aleksinac. Početkom 20. veka na putovanja su uglavnom išli samo muškarci. I to beli, zapadnoevropski muškarci. Međutim, bilo je i žena koje su bile dovoljno odvažne da nam pokažu da ovaj svet nije namenjen samo drugom polu. Jedna od tih hrabrih žena bila je i Jelena J. Dimitrijević – književnica i dobrotvorka.
Društvene okolnosti tog doba nisu bile blagonaklone prema ženama, a kamoli prema invalidima. Nakon teške povrede oka formalno obrazovanje za Jelenu više nije bilo moguće. Međutim, ona je bila odlučna. Povreda je nije sprečila da se sama obrazuje i nastavi sa čitanjem, pa je tako 1894. godine anonimno objavila svoje pesme. Pored njih, napisala je i roman Nove (1912), kao i mnogobrojne putopise. Godine 1897. objavila je knjigu Pisma iz Niša o haremima, koja se smatra prvom proznom knjigom ženskog pera u istoriji srpske književnosti.
Pisala je o muslimankama, o putovanjima kroz Evropu, Aziju, Severnu Ameriku i Afriku. Istraživala je i upoznavala nepoznato. Na tim putovanjima je imala prilike da se upozna sa Hudom Šaravi, feministkinjom i intelektualkom iz Egipta, sa književnikom Rabindranatom Tagorom, kao i sa višom klasom Sjedinjenih Američkih Država i brojnim drugim uticajnim i zanimljivim ljudima.
Važno je istaći i da je bila društveno angažovana u borbi za ženska prava. Bila je najmlađa članica podružine Ženskog društva u Nišu, bolničarka tokom balkanskih ratova, upravna članica Kola srpskih sestara i članica Društva srpskih književnika.
U srpskoj književnosti, a naročito u školskim lektirama, muškarci su još uvek zastupljeniji. Ova priča o Jeleni J. Dimitrijević zato treba da nas podstakne da bolje istražimo žensku stranu domaće književnosti. Neka prvi korak u upoznavanju sa njom bude novi mural naslikan u Aleksincu od strane Stevana Šolna. Mural se nalazi na jednoj od fasada zgrade Doma kulture.
U ideološkim previranjima i društvenim promenama, naredne tri žene izdvojile su se kao važne figure u borbi za pravdu i jednakost, pored svojih pionirskih poduhvata u karijerama. Njihov komunistički angažman bio je samo jedan segment bogatog i raznolikog života. Neka vas ovaj uvod približi narednim fascinantnim pričama u kojima se prepliću politički aktivizam, profesionalni uspeh i neumorna borba za temeljna ljudska prava.
Branislava Perović Nešković, fizičarka i prva žena na mestu direktora instituta "Vinča" (autor: Vuk Đurić Endo)
Do sada nismo istakli ženska postignuća u nauci. Za tu priču, odabrana je Branislava Perović Nešković. Nadomak Beograda, u Grockoj, naslikan je prvi mural u okviru ovog projekta i bio je posvećen upravo njoj.
Branislava je bila prva žena na mestu generalnog direktora Instituta u Vinči. To je bio i prvi put u istoriji Jugoslavije da žena zauzme najvišu rukovodeću poziciju u naučno-istraživačkoj ustanovi koja se bavi istraživanjem u domenu prirodnih i tehničkih nauka.
Bila je veoma interesantna ličnost, koja je duboko i požrtvovano sledila svoje ideale. Hrabrost je bila karakterna osobina koja je u njenom slučaju prednjačila. U petom razredu osnovne škole zainteresovala se za ideje i aktivnosti komunističkog pokreta, pa se tako priključila omladinskom pokretu. Bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politička radnica SFRJ Jugoslavije i SR Srbije.
Tokom četrdesetih godina 20. veka obavljala je različite ilegalne poslove. Jedan od najrizičnijih bio je rad u ilegalnoj štampariji u kojoj je održavala vezu između Pokrajinskog komiteta i Centralnog komiteta KPJ.
Diplomirala je tek nakon rata, 1951. godine, a kasnije je i doktorirala. Odmah po završetku studija zaposlila se u Institutu Vinča. Formirala je Odeljenje za separaciju radioaktivnih izotopa i Laboratoriju za atomsku fiziku u okviru Instituta. Bila je i predsednica Organizacionog odobora Svetske konferencije o fizici jonizovanih gasova.
Branislavin portret naslikao je Vuk Đurić Endo, a mural je smešten na zgradi osnovne škole ”Ilija Garašanin”.
Vera Crvenčanin Kulenović, pionirka filmske režije i scenaristike (Dunja Ćorlomanović i Sara Milojević)
Zadatak da nacrtaju Veru Crvenčanin Kulenović pripao je Dunji Ćorlomanović i Sari Milojević. Mural je većim delom urađen u crno-beloj boji, ali su umetnice iskoristile i žutu kako bi nacrtale reflektor koji baca svetlost na Veru. Time su joj simbolično omogućile da konačno sve oči budu uprte u nju.
Vera je bila glumica, pozorišna rediteljka, dramaturškinja i prva žena koja se bavila filmskom režijom i scenaristikom u Jugoslaviji. Nesumnjivo je ostavila veliki umetnički trag, uprkos podmetanju kolega dramaturga, od kojih je jedan plagirao njenu dramatizaciju Krležinog romana Povratak Filipa Latinovića i za to primio Sterijinu nagradu.
Međutim, moramo spomenuti i njenu potpuno drugu stranu — bila je aktivistkinja i komunistkinja. Uključena u Narodnooslobodilačku borbu od samog početka, prošla je sve najteže etape rata. Od bega iz okupiranog Beograda, preko zaleđenih planina i neprijateljskih ofanziva, ova mlada umetnica je zajedno sa svojim saborkinjama i saborcima tokom rata iskusila i preživela nepojmljive izazove. Dva puta je bila uhapšena i odvedena u ozloglašeni zatvor Glavnjaču u kojem je teško prebijanje komunista bila uobičajena praksa.
Kraj rata Vera je dočekala kao članica novoosnovanog bosanskog partizanskog pozorišta nazvanog Centralna grupa BiH, spajajući svoje dve strasti – angažman i umetnost. Nakon rata nije primljena da radi kao glumica ni u jednom beogradskom pozorištu. To odbijanje teško je prihvatila, ali je nastavila da stvara kao režiserka i scenaristkinja. Prvo na filmu (najviše u dokumentarnom žanru), a potom i u pozorišnoj režiji.
U Varšavi je režirala “Dunda Maroja”, čija je premijera održana 7. jula 1971. na najstarijoj varšavskoj sceni. Dobila je Sterijinu nagradu za dramatizaciju romana Miroslava Krleže Na rubu pameti. Svoje stvaralaštvo zaokružila je autobiografijom Ima tako ljudi, koja je objavljenja godinu dana pred njenu smrt.
Mitra Mitrović, prva ministarka u istoriji Srbije - mural je u planu
Mural Mitre Mitrović prvobitno je trebalo da bude naslikan u Požegi, njenom rodnom gradu, međutim njen lik će ipak krasiti beogradske fasade.
Ovo je priča o još jednoj hrabroj srpskoj revolucionarki i komunistkinji. Njen rad nepobitno spada u najznačajniju feminističku baštinu Srbije. Mitra je bila jedna od osnivačica Omladinske sekcije Ženskog pokreta i urednica emancipatorskog lista Žena danas. Diplomirala je 1934. godine na Filozofskom fakultetu na grupi za srpskohrvatski jezik i književnost.
U antifašističkom ratu bila je članica redakcije lista Borba, jedna od glavnih organizatorki i vođa AFŽ-a i većnik AVNOJ-a. Radila je i u Rejonskom komitetu KPJ na Dorćolu. Jula 1941. uhapšena je i odvedena u Banjički logor iz kog je nakon mesec dana prebačena u zatvorsku bolnicu u Vidinskoj ulici. Uz pomoć stražara uspela je da pobegne.
Nakon rata postala je ministarka prosvete u Vladi NR Srbije.
Bila je u braku sa revolucionarom i piscem Milovanom Đilasom, a nakon razvoda solidarisala se sa njegovom pobunom. Uklonjena je sa političke scene u svojoj 41. godini nakon kritika iznutra upućenih Komunističkoj paritiji.
Prvo i poslednje oglašavanje Mitre Mitrović, nakon decenija ćutanja, došlo je krajem osamdesetih godina 20. veka, posle prvih javnih Đilasovih istupa. Njeni tekstovi svedoče o njihovoj nadi da će se, posle sloma rigidnog režima, Jugoslavija konačno okrenuti demokratiji.
Na ilustraciji ispod videćete kako bi mural posvećen Mitri trebalo da izgleda.
Novi murali sa likovima znamenitih žena iz naše istorije oživeli su i ulepšali stare fasade širom Srbije, ali što je još važnije, oživeli su njihov duh i nasleđe na kojem moramo biti zahvalne. Neka nas ovaj serijal murala podstakne da nikada ne zaboravimo da podsećamo devojčice da mogu da budu kompozitorke, pesnikinje, advokatice, fizičarke… Da mogu da budu šta god požele.
Žene ženama moraju da budu podrška i inspiracija. U BDW redakciji negujemo ta načela. Nadamo se da tu životnu filozofiju verno prenosimo i vama kroz ceo naš rad kao i da će vas ovaj tekst inspirisati da detaljnije istražite živote ovih žena koje smo vam predstavili. One su izabrane na osnovu istraživanja Centra za ženske studije iz Beograda kako bi projekat obuhvatio širi spektar profesija, žene iz svih krajeva Srbije, kao i one žene kojima možda nije dato onoliko javnog prostora koliko su zaslužile. Projekat je podržao i Street Art Museum Amsterdam, Street Art Belgrade i holandska ulična umetnica Judith de Leeuw (JDL).
Svaka od ovih znamenitih žena dobila je mural u gradu u kom je rođena ili u kojem je provela veći deo života, zbog čega i sami gradovi predstavljaju važne partnere ovog projekta, jer su osim logistike i prostora u nekim od njih održane i debate na različite teme poput položaja žena u sportu ili nauci.
