Književna šuškanja u januaru

Naša “Književna šuškanja” nisu uspela ni da zažive kako valja, a već sam napravila dužu pauzu. Poslednji put smo se čitali u julu, a sada je evo već januar nove godine. Činilo se kao da se neću ponovo vratiti ovom formatu, ali ipak, Brana i ja smo se usaglasile da nastavim. Zaista smatram da su preporuke ovakvog tipa važne i da, pre svega ja, treba da odvojim vreme kako bih razmislila, osvestila one naslove, pisce i priče o književnosti koje bih da podelim sa vama, a onda da to i vama bude na korist. Da vas podseti, uputi, zainteresuje, inspiriše. Zato nas evo opet, nastavljamo tamo gde smo u julu stali, sa nadom da će se na BDW blogu tokom 2019. naći dvanaest tekstova iz rubrike “Književna šuškanja”. Zato hajde da šuškamo zajedno, u ovaj zimski, januarski dan.

Književni klasici

Možda će vas iznenaditi moj predlog za ovaj deo rubrike, budući da se ovo delo ne ubraja u svetske klasike, a retko ćete čuti da je to i za našu književnost. Ja smatram da jeste i da bi ga trebalo pročitati, te stoga i delim ovaj naslov sa vama. Pored toga, tu su još i dva razloga zbog kog navodim ovu knjigu. Prvo jer je januar mesec kada mi “školarci” radimo Svetosavske akademije, te je za nas ovo mesec Svetoga Save, iako bi to trebalo da bude svaki u godini. Drugi jer je 2019. godina ona u kojoj ćemo obeležiti veliki jubilej – 800 godina od kako je Srpska pravoslavna crkva stekla autokefalnost. Doneo ju je Sava Nemanjić koji je tada rukopoložen za arhiepiskopa i tada naša crkva postaje arhiepiskopija. Bez obzira na to da li smo verujući ili ne, ovo je važan segment srpske istorije i o njemu je potrebno govoriti bar u godini kada se proslavlja ovako velika godišnjica. Stoga vam predlažem da se podsetite lika i dela Svetoga Save i to tako što ćete pročitati “Žitije Svetoga Save” od Teodosija.

Reč je o veoma interesantnom srednjovekovnom spisu. Iako je u pitanju žitije, koje kao žanr podrazumeva određena pravila po kojima se trebalo pisati, kao i opšta mesta, specifičnu leksiku i stil, Teodosije se odmakao od standarda i doneo priču o životu Rastka Nemanjića u duhu jednog romana. Pojedina mesta kao što je beg Save od kuće kako bi se zamonašio, pa i čin njegovog zamonašenja, susret sa ocem nakon dužeg vremena razdvojenosti, Vukanova buna, te čin dobijanja autokefalnosti izuzetno su živo opisana, sa velikom pažnjom, osećajem za detalje i psihološko stanje likova, što je i doprinelo tome da se ovo žitije može čitati kao roman. Teodosije je predstavio Rastka Nemanjića kao živog čoveka koji se koleba, oseća, strepi, ljuti se, a da opet nije izašao iz okvira srednjovekovne poetike i njegovog svetačkog lika. Zato je ovo delo bilo izuzetno popularno i zato Teodosije privlači pažnju brojnih proučavalaca književnosti.

A zašto je ono nama danas važno? Pre svega jer na taj način održavamo kontinuitet i vezu sa onim od čega potičemo. Čitamo o srednjovekovnoj ličnosti iz pera onoga ko mu je vremenski bio prilično blizu. Veruje se da je ovo žitije nastalo u 13. veku, a o tome koliko je bilo popularno govori činjenica, kako proučavaoci ove teme navode, da postoji preko trideset prepisa ovog teksta. Interesantno je da najstariji prepis potiče iz 14. veka. Pukom srećom je preživeo bombardovanje Narodne biblioteke u Drugom svetskom ratu jer je baš tada bio na proučavanju kod Vladimira Ćorovića (nadam se da me sećanje sa divnih predavanja iz srednjovekovne književnosti još dobro služi). Takođe je važno jer se upoznajemo sa jednim piscem koji je uneo neki novi duh u srednjovekovnu književnost. Bazirao se na događaje koji su njemu važni, pažljivo gradio svoje likove i priču, te dao i sebe, a znamo da su pisci srednjeg veka brisali svoj identitet jer je svrha pisanja bila drugačija – ne isticati sebe već dela svetaca o kojima se piše.

Ne moram da ističem da je tekst preveden na savremeni srpski jezik, ali ono što bih vam predložila jeste da ga čitate iz edicije “Stara srpska književnost u 24 knjige”, jer je to izdanje koje sadrži neophodnu aparaturu za čitanje – dodatna objašnjenja, kritičke osvrte, istorijsku podlogu. Dajte šansu i jednom ovakvom arhaičnom delu kako biste i u njemu otkrili svevremenost.

Šta da čitamo?

U ovom segmentu ispratićemo aktuelnosti u srpskoj književnosti i nekoliko redaka posvetiti dodeli NIN-ove nagrade. Ove godine ona je dodeljena Vladimiru Tabaševiću za roman “Zabluda Svetog Sebastijana”. Kako u sinopsisu piše, ovaj roman problematizuje motiv žrtve i žrtvovanja, te koja su nastojanja onih koji čine dobra dela, a sve to u kontekstu ratova devedesetih godina na ovim prostorima. Svakako ćemo ovih dana moći mnogo više da čujemo o samom delu, tako da se radujem tome.

Ono što je meni najinteresantnije, a tu ideju prenela mi je moja draga profesorka srpskog iz srednje škole, a sada već i koleginica i prijateljica, jeste čitanje romana pre same dodele i prognoza koje ostvarenje ove godine može biti laureat. Ovaj put nisam uspela da se na taj način pripremim za ovogodišnjeg NIN-a, ali sam svakako sa pažnjom ispratila koji su to romani ušli u uži izborni krug. Zvanična stranica piše da se ove godine prijavilo čak 200 romana. Gotovo da je svakog drugog dana u Srbiji izlazio novi roman. Interesantan podatak koji opet pokreće pitanje o hiperprodukciji i krizi čitanja. No, ono što mi je, između ostalog, privuklo pažnju jeste da su ove godine četiri ženska i dva muška autora ušla u najuži krug, a nakon čitanja sinopsisa meni se najviše dopala priča “Beogradskog tria”, Gorana Markovića u kojoj je glavni junak pisac Lorens Darel sa ljubavnim trouglom u kome se našao, a ispod ove priče krije se i istorija posleratne Jugoslavije i života u njoj. Pažnju mi je privukla i knjiga Lane Bastašić “Uhvati zeca”, koja pripoveda priču o ženskom prijateljstvu i samim tim me podsetila na popularan roman Elene Ferante, a i na sajtu izdavača pozvali su se na ovu priču.

Pored ova tri romana na listi su se našli još i romani “Prekasno” Branke Krilović, “Odustajanje” Jelene Lengold, i “Deseti život” Saše Savanović. Nadam se da će vas bar jedan naslov zaintrigirati i da ćete pronaći knjigu za sebe. No, ono što sada sledi, svakako je veliko interesovanje publike za 65. dobitnika NIN-ove nagrade, jer je i medijska vidljivost ono što pisac uz nagradu dobija.

Književnost i društvene mreže

U prethodnim, zajedničkim preporukama BDW tima skrenula sam vam pažnju na književni blog u nastajanju (Jelenine sitnice), a ovog puta bih htela da podržim još jedan portal koji je tek krajem 2018. godine otvorio svoja vrata internet publici. Naime, prošle godine u Novom Sadu nastaje DNK – Društvo novosadskih književnika. Među osnivačima prepoznala sam i neke od svojih kolega sa fakulteta, profesore koji su mi predavali, ali druge drage ljude iz različitih institucija kulture koji su obeležili moje studije. Obradovala me je ova inicijativa i sa pažnjom sam ispratila njihov rad.

Jedan od projekata koji su pokrenuli krajem 2018. jeste onlajn književni časopis pod imenom “Međutim, DNK” koji neće imati svoja fizička izdanja, već će biti dostupan samo na internetu. Urednici pišu kako će se ovaj časopis baviti književnom kritikom koja će biti veoma ažurna te će čitaoci tu najpre moći da pročitaju prikaze najnovijih romana što domaće što svetske književnosti. Trudiće se da među prvima isprate i druge aktuelnosti na polju književnosti, tako da bi trebalo da ovo bude jedan interesantan internet. Urednici navode kako je ovaj časopis namenjen savremenom čitaocu od savremenih proučavalaca književnosti, budući da će se u časopisu nalaziti i tekstovi koji se bave različitim oblastima književne kulture. Moći ćemo da čitamo i kolumne, feljtone, temate o književnosti drugih epoha iz ugla pisaca 21. veka, ali i o književnosti 21. veka. Ja sam ih već pronašla i na Fejsbuku, a na navedenoj stranici društva možete pratiti događaje koje organizuju. Lepo mesto sa kog možemo da pratimo novitete u književnosti.

Književnost i video

Ponovo se, na neki način, vraćamo u školu, i to kroz film koji su mi preporučili moji dragi učenici maturanti. Pogledala sam ga tokom zimske pauze i veoma se obradovala što im je jedno ovakvo ostvarenje privuklo pažnju. Radi se o filmu  “Fahrenheit 451” koji problematizuje pitanje opstanka i značaja književnosti. Film je rađen po istoimenom romanu Reja Bredberija iz pedesetih godina dvadesetog veka. Određen je kao distopija, budući da govori o američkom društvu u kome je zabranjeno čitanje knjiga, kao i bilo kakav vid kritičkog razmišljanja jer to donosi tugu, razdor među ljudima, a sve pošasti potiču baš iz kulture i slobode govora. Film svakako nije najuspešnije delo svetske kinematografije, ali mi je značajan jer su mi ga preporučili učenici sa kojima često pokrećem baš ove teme koje film problematizuje. Vizija takvog sveta nije nimalo optimistična, brišu se identiteti ljudi, falsifikuje istorija, književnost posmatra kao veliki neprijatelj jer otkriva istinu o svetu i prošlosti, potpuno se gubi sloboda medija, a svakodnevica se deli sa robotom u vidu kamere, koji snima svaki vaš pokret i upravlja vašim životom, pored kapi koje stavljate u oči kako bi se postigao željeni balans osećanja u vašem organizmu i ne bi pretegla ona koja čine da razmišljate izvan okvira nametnutog sveta.

Film prikazuje dve grupe ljudi – one koji su deo sveta bez knjige i slobodnih medija i jegulje koje još uvek čuvaju sećanje na prošlo vreme. Jegulje je neophodno pronaći, istrebiti svako kulturno dobro, a njima izbrisati identitet. Preokret nastaje kada se jedan od najuspešnijih spaljivača, Gaj Montag, preokrene i započne borbu ”sa druge strane”.

Film je rađen u produkciji HBO-a, oni koji su čitali knjigu kažu da nije njena ekranizacija već je iskorišćen samo kostur i prilagođen prilikama 21. veka. U tom smislu film dobija veoma negativne komentare. Iako na pojedinim mestima veoma slab, sa rešenjima koja začuđuju i pomalo zbunjuju jer ostaju neutemeljena, sa krajem koji dolazi veoma naglo i prema mom mišljenju nema snagu koju bi trebalo da ima s obzirom na to da se rat između ova dva sveta nastavlja, film otvara pitanja o svetu bez slobode mišljenja i mogućnosti izbora koja su danas i te kako aktuelna.

Književnost van korica knjige

Kao i u svakom tekstu i u ovom ću se osvrnuti na jedno mesto važno za književnost i posvećeno njoj. Ovog puta biće to Spomen zbirka Jovan Jovanović Zmaj koja se nalazi u Sremskoj Kamenici. Muzej je otvoren u kući u kojoj je pisac proveo poslednje godine svoga života i u sklopu je Muzeja grada Novog Sada. Izloženi eksponati prate ceo život našeg romantičara – porodica, radni kutak, lekarski poziv i književno stvaralaštvo. Tu su njegova pisma, rukopisi, časopisi koje je izdavao, lične stvari, lekarski pribor. Dobra prilika da se bliže upoznate sa likom i delom našeg pesnika. Iako sam davno posetila njegovu kuću i dalje pamtim taj susret sa njegovom ličnom zaostavštinom kao nešto veoma posebno, te bih svakako volela da se još jednom vratim tom mestu.

Kratke crtice

Nekoliko redova posvećujem pravopisu. Ukoliko imate nedoumice kako da napišete pojedine reči ili sintagme, a nemate Pravopis srpskog jezika pri ruci, možete se slobodno pozvati na internet stranicu “Kako se piše”. Tu je i interesantna Fejsbuk stranica “Srpski ČASkom”, koja na šaljiv, zanimljiv način govori o najčešćim greškama u govoru i pisanju, a ako postanete član Fejsbuk grupe “Svakog dana po jedno pravilo iz oblasti jezičke kulture”, moći ćete da čitate zanimljivosti o srpskom jeziku, pravopisu, gramatici, istoriji jezika, a neretko se povedu i veoma produktivne diskusije.

Citat iz dela

Blagodat zaborava i okrutnost pamćenja leže van naše vlasti. Bez naše zasluge i bez naše krivice mi smo njihovi robovi ili njihovi usrećenici. Negdje duboko u nama čami okovan i slijep neko, ali na jedan dublji način mudar, mudriji od nas, i on kao da po nekakvim svojim nama neznanim mjerilima bolje zna što je značajno a što beznačajno, te predaje stvari našem pamćenju ili našem zaboravu.

Vladan Desnica “Proljeća Ivana Galeba”

Za ovo izdanje književnih šuškanja, toliko. Radovaću se ukoliko ste pronašli nešto za sebe, a posebno ukoliko podelite sa mnom svoje utiske. Do novih šuškanja, čitajte!

kolaži: Nevena Mitrović

_{naslovna fotografija: kaboompics.com} 

_{*ovaj post nije sponzorisan}