Uz sav neosporan talenat i trud muškaraca, ovo je, prema mom skromnom mišljenju, bila godina u kojoj su, na svakom značajnom polju filma, briljirale žene. Prosto je nemoguće oteti se tom utisku kada sagledate celokupnu sliku sačinjenu od najaktuelnijih ostvarenja koja su se našla u trci za najprestižniju statuu Holivuda. Mi smo iz tih naslova odabrali one nama najinteresantnije i u nastavku delimo sa vama naše utiske .Taman i da vam otkrijemo za koga ćemo navijati na ovogodišnjoj dodela Oskara koja nas očekuje 11. marta.
1. Past Lives
Režija i scenario: Selin Song
Glavne uloge: Greta Li, Teo Ju, Džon Magaro
Radnja: Kada nakon dvanaest godina Nora i Hae Sung ponovo uspostave kontakt, oni više nisu deca koju oboje pamte. Njihova nekadašnja bliskost i simpatija postavljena je pred dvoje odraslih ljudi čije poimanje ljubavi se zasniva upravo na obostranoj iskrenoj emociji iz detinjstva. Kada početna radost zbog obnovljenog prijateljstva popusti pod teretom rastrzanosti koja je uslovljena njihovim životnim obavezama i udaljenošću, tanka spona koja veže dvoje odraslih ljudi naglo puca. Mogućnost susreta javlja se (opet) nakon dvanaest godina tokom kojih su se njihovi životi promenili, ali su ujedno ostali u limbu propuštenih mogućnosti. Zajednička prošlost, bliskost i kultura koju dele, navešće ih da se napokon zapitaju nad starim verovanjem o predodređenom susretu duša u prošlim životima.
Svako od nas umetnost doživljava na drugačiji način. U tome i jeste njena draž. Jedno od najprijatnijih iznenađenja za mene predstavlja i njena sposobnost da razuveri svog posmatrača tj. tumača. Upravo mi se to dogodilo sa debitantskim ostvarenjem Selin Song. Naime, bila sam uverena da je u pitanju svojevrsna oda Linklaterovoj trilogiji Before kojom, istini za volju, nisam naročito oduševljena. Iz tog razloga sam do poslednjeg trenutka odlagala gledanje filma koji je sa svih strana bio obasut hvalospevima.
Svaka lepa reč je i opravdana. Umesto asocijacije na Linklatera, film me je svojom atmosferom i sporim tempom podsetio na ostvarenja Erika Romera. Centralna tema filma je vreme, njegova prolaznost, kao i uticaj kako malih, tako i velikih trenutaka na definisanje života protagonista. Ne sećam se kada sam poslednji put videla film koji je toliko skladan. Harmonija slike iliti njenih aktera, zvukova prirode i suptilne kompozicije je apsolutna, bez ijednog suvišnog kadra ili replike. Sve navedeno doprinosi da upravo spori razvoj naizgled jednostavne priče na publiku ostavi jak i trajan utisak. Tome doprinosi i činjenica da je ova priča zasnovana na događajima iz rediteljkinog života, ali ona ni u kojoj meri ne ostavlja utisak preterano ličnog doživljaja lišenog mogućnosti da bude univerzalna priča o međuljudskim odnosima i njihovim prilagođavanjima na (nepredviđene) životne okolnosti. Naprotiv.
2. The Holdovers
Režija: Aleksandar Pejn
Scenario: Dejvid Hemingson
Glavne uloge: Pol Đamati, Dominik Sesa, Davin Džoj Rendolf
Radnja: Polu Hanamu, profesoru antičke istorije u uglednom bostonskom internatu je, kao svojevrsni vid kazne, na čuvanje poverena nekolicina đaka koji nisu u mogućnosti da božićne praznike provedu sa svojim porodicama. Pol pretpostavlja da mu predstoje dve monotone nedelje u kojima će nastojati da ignoriše razmažene mladiće koje roditelji odbacuju. Kako to obično biva, spletom nepredviđenih okolnosti, njegov “plan” se menja kada u internatu ostane u društvu Angusa i Meri, jedinog (zap)ostavljenog đaka i kuvarice. Uslovljena prinudnim i neizbežnim vremenskim okvirom, praznična sezona 1970. godine će za ovaj trio biti daleko od idilične slike Božića. Svakom od njih život je puka egzistencija nakon drastične životne promene na koju nisu mogli da utiču. Kako dani odmiču, Pol, Meri i Angus će, krajnje neočekivano, dobiti idealnu prilika da povrate kontrolu nad svojim životom u nadi da će ih ona dovesti do svetlije i bolje budućnosti.
Ovo je naizgled jednostavna priča u koju je pažljivo utkana savršena doza nostalgije za prošlim vremenima. Upravo ona i čini ovaj film najprijatnijim iznenađenjem filmske sezone. U izvesnoj meri, film nam prikazuje nostalgiju unutar nostalgije. Nju osećaju likovi, setno zamišljeni nad svojom prošlošću, ali i publika koja ih pomno prati i empatično posmatra razvoj njihove priče, uokvirene besprekornom kinematografijom i muzikom koje, poput vremeplova, u sedamdesete uspešno vode čak i nas koji u njima nismo ni živeli.
Imajući u vidu jaku konkurenciju, smatram da je ovaj film uspostavio najbolji balans po pitanju kastinga i pažnje koja je posvećena svakom liku. Zaista ne mogu reći da išta manje važnim smatram, primera radi, lik Pola od Meri, jer je intenzitet glumačkog performansa u oba slučaja na zavidnom nivou. Ukoliko Marfi preuzme štafetu najboljeg glumca Đamatiju na ovogodišnjoj dodeli Oskara, u kategoriji sporednih ženskih likova ove godine nema boljeg i pre svega emotivnijeg performansa od onog koji je publici predstavila Davin Džoj Rendolf.
3. Killers of the Flower Moon
Režija: Martin Skorseze
Scenario: Martin Skorseze i Erik Rot
Glavne uloge: Lili Gladstoun, Leonardo Dikaprio, Robert de Niro
Radnja: Istinita priča o masovnim ubistvima čije su jedine žrtve bile pripadnici indijanskog plemena u okrugu Osejdž, koji su usled pronalaska nafte raspolagali velikim bogatstvom. Ovo je ujedno i prvi značajan slučaj američke agencije FBI.
Ovo je film epskih razmera u svakom pogledu. Žanrovska odrednica svrstava ga u vestern, koji je ujedno i kriminalistička drama. Pedesetih godina u svetu filma ukorenio se i vladao prikaz američkog Indijanca kao glavnog neprijatelja čestitog američkog patriote koji brani “svoju zemlju” od najezde primitivnih i neukih domorodaca. Svaki “pravi” Amerikanac i glumačka vedeta, uz nekoliko izuzetaka, okušao se u ulozi junaka u, ekstremno popularnom, fiktivnom i bukvalnom sedlu. Džon Vejn je i danas simbol i prva asocijacija na sam žanr. Džon Ford će, unutar iste dekade u okviru žanra sa kojim se Vejn kao glumac u očima publike toliko poistovetio, pokušati da razbije i preformuliše ustaljeni narativ zlog američkog Indijanca kom je doprinela tadašnja masovna produkcija upravo ovakvih filmova. Ipak, Indijanci ni tada sa sebe nisu zbacili nametnutu sliku dvodimenzionalnosti. Uspešan je bio jedino prikaz rasističkih pobuda tog, toliko glorifikovanog, čestitog (belog) patriote.
Sa mnogo godina zakašnjenja, Skorseze je američkom Indijancu omogućio da na filmu preuzme kontrolu nad sopstvenim narativom. Krajnje ironično, fokusirajući se na smrt i monstruozan zločin svojevrsnog genocida koji je nad njima vršila nekolicina belaca zarad mogućnosti otimanja njihovog, sasvim slučajno pravno stečenog novčanog nasleđa, američkim Indijancima je na holivudskoj filmskoj traci napokon dodeljeno pravo glasa. Omogućeno im je da sebe, svoj jezik i običaje prikažu onakvima kakvi oni zaista jesu, te da sebi napokon dodele i na filmskoj traci sačuvaju odrednicu ljudskog bića, koja nam je svima po rođenju dodeljena.
Shodno tome, ovo je film tragične prošlosti jednog indijanskog plemena. Film Moli Burkhart. Film njene majke i njenih sestara. Film o porodicama i prijateljima ujedinjenim u tradiciji i kulturi, ujedinjenim u patnji i bolu. Ovo je film Lili Gladstoun. Njen performans nas tiho i dostojanstveno vodi kroz priču, povremeno okrećući kameru ka izvršiteljima zločina, koje tumače Dikaprio i De Niro. Oni su pak namerno stavljeni van okvira blještavog reflektora i fokusa kamere. Sa svakim kadrom, Skorseze nam ukazuje da i sam razume značaj poduhvata kog se, kao autsajder, latio do krajnjih granica, željan da oda počast i vrati oteti glas žrtvama.
Dikapriov performans deluje uverljivo, ali krajnje nevoljno izveden. Kroz ceo film, sa svakom scenom, svestan je da mu sam narativ uskraćuje status centralne figure tj. glavne zvezde filma. De Niro je svoj teret sporednosti izneo sa jasnom slikom (ključne) uloge svog lika unutar šire slike koja nam je prikazana. Ovo je ipak, kao što već rekoh, film Lili Gladstoun i Moli Burkhart. Moli je bila jedna od retkih žrtava koja je preživela pokušaj ubistva, ali su je, usled dijabetesa od kog je bolovala, njeni dželati nadživeli. Tri sata i dvadeset i šest minuta filmske trake vratiće priču o plemenu Osejdž pod lupu ljudskog pogleda i omogućiti Americi da, skoro sto godina nakon zločina, žrtve ispoštuje tako što će njihovu priču, ovog puta, sačuvati od zaborava.
4. Poor Things
Režija: Jorgos Lantimos
Scenario: Toni Maknamara
Glavne uloge: Ema Stoun, Mark Rafalo, Vilem Defo
Radnja: Ekscentrični naučnik Bakster će uz pomoć svojih nesvakidašnjih metoda od žene na samrti stvoriti Belu, radoznalu ženu bez bilo kakvog znanja o svetu, društvenim normama, ljudima i samoj sebi. Bakster je brižan roditelj koji, zarad njene dobrobiti, nadgleda svaki Belin iskorak u svet. Upravo ta monotonija podstaći će Belu da se, u pratnji slučajnog prolaznika Dankana Vederburna, otisne u svoju prvu samostalnu avanturu koja će joj doneti bolje poznavanje ljudske prirode i spoznaju ženske seksualnosti, ali i okova koje im društvo u svakom aspektu života nameće od samog rođenja, oduzimajući im autonomiju nad telom i ključnim aspektima života.
Od svih Jorgosovih filmova koje sam do sada gledala, ovaj je, u nedostatku adekvatnije reči, najluđi. Adaptacija je istoimenog romana Alasdira Greja za koju verujem da je upravo on jedini i najpodobniji reditelj. Aludirajući na Frankenštajna i njegovu tvorevinu, ovaj film, tj. knjiga na kojoj je zasnovan, preokreće priču i prikazuje nam bliskost i nesvakidašnji očinski odnos koji naučnik Godvin Bakster ima sa svojom “kćerkom” Belom. Pored činjenice da se on zahvaljujući svojoj tendenciji da “prekraja” ljude na izvestan način nalazi u ulozi Boga, njegovo ime je ujedno i prezime oca Meri Šeli, novinara, političkog filozofa i autora Vilijama Godvina, čiji odnos Šeli definiše kao “teret koji je vuče ka zemlji”. Dakle, narativ je i na ovom primeru dijametralno suprotan svojoj inspiraciji.
Sa svakom novom dodelom nagrada, ponavlja se jedna od glavnih tema: činjenica da je Margo Robi producentkinja najprofitabilnijeg filma u 2023. godini. Isto to je sa najodvažnijim filmom u dosadašnjoj karijeri uradila i Ema Stoun. Shodno specifičnosti materijala, njen potez bio je daleko riskantniji, što se uz sva dosadašnja priznanja i nagrade industrije i te kako isplatilo. Ema je uspešno pronašla raspon u koji je postavila sve nijanse intenziteta svog performansa za protagonistkinju koja je, u osnovi, čisto i nedefinisano platno lišeno bilo kakvih karakternih osobina.
Vredna svake hvale je i kostimografkinja Holi Vadington, čiji talenat uspešno privlači zasluženu pažnju, dok istovremeno uspeva da ne zaseni Emin performans. Naprotiv, njene modne kreacije unutar ovog sveta prepunog čudnovatih pojava i scena u savršenom su skladu sa likom Bele Bakster i predstavljaju polaznu tačku njenog još uvek nedefinisanog identiteta i svesti o sebi.
5. Anatomy of a Fall
Režija: Žistin Trije
Scenario: Žistin Trije i Artur Harari
Glavne uloge: Sandra Hiler, Svan Arlaud, Majlo Mačado Grener
Radnja: Popularna spisateljica optužena je za ubistvo svog supruga, takođe pisca. Lokacija na kojoj sin pronalazi njegovo beživotno telo pokreće detaljnu analizu njegovog pada i (ne)skladan život bračnog para Vojter-Maleski.
U bogatoj i šarolikoj evropskoj produkciji, sve su ređe prilike u kojima se jedno ostvarenje otrgne svojoj odrednici inostranog filma i postane neizostavni deo diskursa i kod kritike i kod publike na svetskom nivou. To se definitivno desilo sa ovim ostvarenjem.
Film Trijeove se u ovogodišnjoj sezoni nagrađivanja, što nominacijama, što osvojenim priznanjima, istakao zahvaljujući režiji, montaži, originalnom scenariju i glavnoj glumici. Meni je naročitu pažnju privukla upravo gluma Sandre Hiler. Prateći odmeren rasplet priče o potencijalnom ubistvu, njen performans bih mogla opisati kao eksplozivan. Svaka emocija koju njena protagonistkinja proživljava, jasno je prikazana na njenom licu. Prilikom njenog svedočenja, komunikacije sa sinom, koji je ključni svedok u njenom suđenju, i otkrivanja novih informacija, ni u jednom momentu Sandrina reakcija nije vidljiva. Publika je u svakom trenutku svesna kako se ona oseća. Ishod suđenja i njena potencijalna krivica namerno nisu jasni u tolikoj meri. Svu pažnju rediteljka je posvetila autorki, profesionalno uspešnijoj od supruga, i samouvereno ju postavila pred sud porote, ali i publike.
Vraćajući nas na nekoliko scena iz prošlosti, Trijeova nam skreće pažnju na Semjuelovo viđenje Sandrine produktivnosti i popularnosti, te uloge koju ona ima u razdoru njihovog harmoničnog života. Naposletku se, jasnije od pitanja krivice, javljaju odgovori na pitanja ljubomore, zloupotrebe poverenja i požrtvovanosti zarad porodične sreće. Navedene dileme, prikazane na primeru ovog bračnog para, polaze od načela ravnopravnosti, kako bračne tako i profesionalne. Da li je ravnopravnost samo reč? Zašto moderna vremena sa sobom, kao neizostavni kamen spoticanja, još uvek nose patrijarhalne šablone usađene u samu srž društvenih normi?
Umesto zaključka, opet Barbenheimer...
S obzirom da smo Brana i ja već opširnije pisale o filmovima Barbie i Oppenheimer, do kraja ovog teksta sam zaključila da ipak ne želim da posvetim pažnju njihovoj priči već bih se, ako dozvolite, kratko osvrnula na lekcije koje je industrija, nadam se, napokon naučila iz ovog fenomena. Konačno smo bili u mogućnosti da potvrdimo činjenicu koju su žene širom sveta oduvek znale: ključ je u jednakim prilikama. Od presudnog je značaja da žena ima isto bezrezervno poverenje produkcijske kuće koje od nastanka industrije uživa njen kolega reditelj. Da iza njenog imena sa istom samouverenošću stane studio. Da je floskula da projekti koje potpisuju žene ne donose dovoljnu/očekivanu zaradu napokon potonula. Da je bilo krajnje vreme, malo je reći. Produkcijskom kućom koja je stala uz film Grete Gervig rukovodi Margo Robi. Žena je podržala ženu i svetu dokazala da je svaka prepreka unutar same industrije fiktivni produkt patrijarhata i krhkog muškog ega. Na nebu velikih zvezdanih imena ima mesta za svakog. Ključ je u ravnopravnosti prilika. U svakom pogledu i na svakom polju.
Kada ne preskaču mnogobrojne besmislene prepreke i ne bore se sa vetrenjačama nerealnih očekivanja – žene briljiraju.
