Pozorišni festival “Bucini dani” zaista je drugačiji od ostalih događaja ove vrste – osim što od klasične festivalske forme uzima jedino igranje predstava u takmičarskoj selekciji, nema tu baš ničeg svakidašnjeg. Smešten u Župi, tačnije u etno-selu Slatkovac nadomak Aleksandrovca, ovaj događaj u čast obožavanog pozorišnog čoveka Milosava Buce Mirkovića, prošle nedelje je već 7. put po redu spojio teatar sa cvrkutom ptica, zujanjem pčelica i slatkim od zove.
Energija kojom odiše ovaj Festival je neverovatna, isceljujuća i katarzična. Gosti su smešteni na jednom mestu, upravo u zelenilu etno-sela, a upućeni jedni na druge sa mogućnošću da o pozorištu, i umetnosti uopšte, razgovaraju, razmenjuju mišljenja i stavove. Iz čitavog iskustva stvara se još mnoštvo i mnoštvo priča.
Na ovogodišnjim Bucinim danima u takmičarskoj selekciji bilo je pet predstava. Sve je pažljivo gledala i odabrala direktorka festivala Jelena Stajkovac, uz pomoć svog moćnog ženskog tima. Izuzetno sam ponosna što su na čelu jednog ovako velikog pozorišnog festivala žene i što se godinama bore i stvaraju nezaboravne momente u istoriji srpskog pozorišta. Zato vam danas donosimo pregled svih komada koje smo tamo ispratili, uz toplu preporuku da ih i sami pogledate, te da možda naredne godine posetite Slatkovac i uživate u ovoj sjajnoj i unikatnoj manifestaciji.
"Sveta Prada" – zatvorska modna pista
Takmičarsku selekciju festivala otvorila je predstava “Sveta Prada” autora Vladimira Aleksića, u režiji Sanje Mitrović i produkciji Bitef teatra. Dramski tekst za ovu predstavu potpisuju Tamara Antonijević, Olga Dimitrijević, Vedrana Klepica, Dimitrije Kokanov i Maja Pelević.
Ako ste pomislili da “Sveta Prada” ima veze sa modom, bili ste potpuno u pravu. Ovaj komad se bavi modom iz jednog sasvim drugačijeg ugla, onog iz kog bi možda svi trebalo i da posmatramo taj svet. Scena je osmišljena tako da izgleda kao modna pista, a u njenom centru se nalazi jedna torba koja povezuje šanere, radnice u srpskim fabrikama, ruske tajkune, italijanski dizajn i krokodile, budući da je od krokodilske kože i napravljena.
Na taj način povezani su neki od gorućih problema ženskog roda. Da li mi je potreban original modni komad da bih se uklopila? Da li ću kukavički ćutati dok me izrabljuju u fabrikama, dok nosim pelene da ne bih pravila pauzu za toalet, dok mi koleginica izvršava samoubistvo jer je pritisnuta siromaštvom sa svih strana? Da li ću pristajati na sve igrice moćnijih od sebe dok moje telo koriste samo za zadovoljstvo i u meni ne vide čoveka?
Nijedna od ovih žena nije ćutala i kroz njihove ispovesti u zatvoru mi saznajemo kako su tu završile, odnosno kako su rešile te probleme. Kako su se oslobodile stega svega što im je nametnuto. Na sceni se pojavljuje i krokodilka od čije kože je napravljena torba, a dekompozicija njenog kostima ukazuje na surovost ljudskog roda koji bi učinio sve za sopstveno zadovoljstvo.
"Upotreba čoveka" – preživljavanje čoveka
Predstava “Upotreba čoveka” je produkt Novog tvrđava teatra, Novosadskog pozorišta, Grad teatra Budva i East West Centra Sarajevo. Ovu koprodukciju je režirao Boris Liješević, a po romanu Aleksandra Tišme, čiju dramatizaciju potpisuju sam reditelj i Fedor Šili. Ovaj roman je jedna sudbinska priča, tragična i ljudska. U fokusu je jevrejska porodica i njen život pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata.
Glavna junakinja ove predstave je Vera Kroner, devojka iz bogate jevrejske porodice. Njen život prikazan je hronološki i kroz likove koji je okružuju. Živela je kao srećno dete, sa majkom, ocem i bratom, učila nemački, išla na časove plesa, a čitav njen svet je srušen u trenutku kada počinje verska, rasna i politička netrpeljivost. Tada je razdvojena od svoje porodice i deportovana u Aušvic. Vera je jedina preživela taj stravični život u logoru tako što SS vojnicima podaje svoje telo u bordelu. Nakon povratka u Srbiju, ona iznova preživljava traume iz rata i potpuno je devastirana. I da li je vredelo biti upotrebljena da bi imala taj život nakon logora? U Verinom slučaju i te kako jeste.
Predstava ima jednu lepu prstenastu strukturu, a počinje tako što glumci u salu ulaze kroz gledalište, u svojoj odeći i u likove ulaze na sceni, pred očima publike. I zaista, svi smo isto, čovek je čovek, od krvi i mesa. “Upotreba čoveka” je jedna od onih predstava koju gledate sa knedlom u grlu i suzom u oku, ali stiskate zube i ne date se jer se čovek iščupa i iz najdubljih ponora života i pobednik je gotovo uvek ljubav.
Glumci u ovoj predstavi su osvojili najviše nagrada. Gran pri festivala otišao je u ruke Marti Bereš za ulogu Vere Kroner. Zlatno zrno za najbolju mušku ulogu dobio je Dušan Vukašinović za maestralnu izvedbu likova Milinka, a Zlatno zrno za najboljeg mladog glumca dobio je Ognjen Nikola Radulović za ulogu Sredoja.
"Uspavanka za Aleksiju Rajčić" – prokletstvo ženskog roda
Narodno pozorište u Beogradu, u koprodukciji sa Sterijinim pozorjem i Fondacijom Novi Sad – prestonica kulture 2022, donelo nam je praizvedbu predstave “Uspavanka za Aleksiju Rajčić”. Ovaj tekst napisao je Đorđe Kosić, a za njega je i nagrađen na konkursu Sterijinog pozorja. Umetnički tandem koji je radio na ovoj predstavi činio je dobro uigran duo – Tijana Grumić, dramaturškinja, i Jug Đorđević, reditelj.
Aleksija je žena. I njena jedina greška je upravo to. Njenu sudbinu prate odjeci koji joj govore da plaća ceh samo zato što je žena. Glavna uloga poverena je Vanji Ejdus, a njena začudnost je ono što od Aleksije pravi jedan autentičan, snažan ženski lik. Nju sve vreme prate horovođe, koji priču pripovedaju narativno, a tu je hor koji čitavu radnju prati izvedbom songova. Predstava je koncipirana vrlo zanimljivo i nesvakidašnje. Scenografija je napravljena tako da proizvodi zvuk, pa time doprinosi napetosti radnje kada je to potrebno.
Ovaj komad se bavi gorućim problemima današnjice – pozicijom žene u svetu muškaraca, nasiljem nad ženama i begom žene od takvog života, pa makar odredište bilo i zatvor. Za mene je gledanje ove predstave bilo potpuno katarzično, budući da sam je gledala uz žmarce i suze. Nešto me je taklo od trenutka kada je Vanja Ejdus kročila na proscenijum i izgovorila: “Dobro veče”, i taj osećaj me nije napuštao do samog kraja.
Ovaj komad dobio je Zlatno zrno za produkciju, što je po mom mišljenju vrlo opravdano, posebno zato što je na scenu nacionalnog teatra postavljena jedna ovako nesvakidašnja predstava.
"Rolerkoster" – emotivni i tehnološki
Predstavom “Rolerkoster” se na 7. Bucinim danima predstavio Atelje 212, a ona je rađena po tekstu Jelene Kajgo, a u režiji Milice Kralj. U fokusu je lik žene srednjih godina, Ljiljane, i radnja počinje na venčanju njene ćerke Ane. Iz prvih replika jasno je da nije sve onako kako je ona zamišljala, ali da ona prihvata sve zarad sreće svoje ćerke. Ana se udaje za Jevrejina i odlazi da živi u London. Komične replike su zasnovane na susretu Ljiljane i tehnologije, na njenim problemima da prihvati taj tehnološki razvoj, a ova priča je zaista kao jedan rolerkoster koji se kreće vrlo brzo i sa kog je nemoguće sići. Mladi ljudi odlaze iz naše zemlje kako bi tražili neki bolji život, ali se u očima jedne majke i vrlo brzo otuđuju. Definisana kao komedija, ovo je jedna tragedija savremenog života.
Druga linija radnje prati Aninu drugaricu i bivšeg dečka, koji se zbližavaju nakon Aninog venčanja i pokušavaju da dobiju bebu u ranim četrdesetim. I to je takođe jedna tragedija savremenog društva – dok ispuniš sve što zamisliš, dok pronađeš tog nekog sa kim želiš da deliš baš sve na svetu, vreme neupitno teče i dovodi te u situacije u kojima moraš da naučiš da plivaš.
Zlatno zrno za glumačku bravuru dobio je Teodor Vinčić, mladi glumac koji u ovoj predstavi igra robota Šilu. Jedna od replika iz predstave se odnosi na taj svet u kom ćemo živeti sa robotima, potpuno bez emocija, ali Šila dokazuje da to i nije baš tako. Vinčić ovu ulogu zaista pravi bravurozno i precizno do najsitnijih detalja, toliko da na momente zaista verujete da je na sceni jedan humanoidni robot.
Zlatno zrno za najbolju žensku ulogu na 7. Bucinim danima osvojila je Katarina Marković za ulogu Ane, ćerke koja traži bolje sutra i biva razapeta između tradicionalnog i modernog, ali sve to podnosi lavovski.
"Crna ovca" – ili smo ipak svi isti?
Poslednja predstava u takmičarskoj selekciji festivala bila je “Crna ovca” Kraljevačkog pozorišta, u režiji Snežane Trišić, a po tekstu Vide Davidović. Ovaj tekst se bavi trenutnim problemima našeg društva, najpre političkim. Dešava se u nekoj zemlji lopova i prati razvoj svih tih lopova kroz jedan vremenski period. Postoji jedan pošten čovek među njima koji je na kraju primoran da napusti svoju zemlju. Međutim, kada se javlja iz te druge zemlje, saznajemo da je i ona prepuna lopova i da su sve zemlje ovog sveta zapravo identične, a da u njima nema mesta za poštene ljude. Ipak, tekst kao takav ne nudi rešenje ovog problema, već samo deklamuje floskule kojih smo uveliko već svesni, koje svakodnevno živimo i kojima svedočimo, pa je utoliko tragika ove komedije i veća.
Nažalost, kolektivna igra, koja bi bila ključna za ovaj tip dramskog teksta, na ovom igranju je izostala i pretvorila se u potpuno individualnu, što je vrlo očigledno umanjilo vrednost ove predstave.
Na zatvaranju festivala glumac Milorad Miki Damjanović je izveo svoj kabare “Čeznem da vam kažem” nakon kog su dodeljene nagrade. Iako nisam ljubitelj forme kabarea, u ovom sam baš uživala. Osmišljen je potpuno drugačije, a izbor muzike i poezije je sjajan. Miki govori anegdote iz svog života, te tako ovaj kabare predstavlja i svojevrsnu autobiografiju.
Naboj emocija oseća se tokom čitave predstave, bile one tužne ili radosne. Vrlo je jasno da je Miki otcepio deo duše i postavio ga na pozorišnu scenu, te ukoliko budete u prilici nemojte to propustiti. Vešto će vas provesti kroz sve delove svoje i vaše duše, možda i kroz neke za koje niste znali, a sasvim sigurno ćete posle ovog kabarea biti oplemenjeni lepom umetnošću.
Dakle, sledeće godine u ovo neko doba, planirajte da posetite Župu i Bucine dane. Sigurno nećete zažaliti. A u međuvremenu, tu je još mnogo sjajnih predstava domaćeg teatra koje vredi pogledati. Vidimo se u pozorištu i čekamo vaše preporuke u komentarima!
