Edgar Alan Po je za poeziju rekao da je “ritmičko stvaranje lepote u rečima”. Nesumnjivo da se u poeziji krije lepota, ali bismo pre rekli da je ona stvaranje slobode. Možda baš zato i volimo poeziju – ona nas, posebno kada je satkana od bola, dovodi do katarze i, konačno, lične slobode, te koristimo svaku priliku da je promovišemo na portalu Brana’s Divine World. (Do sada smo na portalu ugostili Ognjenku Lakićević, Valentinu Bakti, Mašu Živković, pa vam preporučujemo da pročitate ove intervjue)
Stoga, kako je april mesec poezije, a naša redakcija veliki ljubitelj iste, odlučili smo da to nekako obeležimo. Podelićemo sa vama naše omiljene stihove, ali i preporučiti pesnikinje i pesnike koje volimo da čitamo.
Nadamo se da ćete uživati u stihovima koje smo pripremili za vas, a možda se baš u ovom tekstu krije vaša nova omiljena pesnikinja ili pesnik.
Branislava Antović-Aleksić, urednica i novinarka
Neverovatna je moć poezije da u samo par reči dirne tamo gde na stotine stranica proze ne uspe da dopre. Dubine do kojih me odvedu pravi stihovi neuporedive su sa bilo kojim drugim čitalačkim iskustvom. I neretko, tih dubina, odnosno onoga što se tamo krije, uopšte nismo svesni sve dok nas stihovi ka njima ne upute. Tako je meni bilo sa poezijom jedne jedine Radmile Petrović.
Otkrila sam je u specifičnom periodu svog života, onda kada sam i sama kopala po svojim emotivnim naslagama, a, čitajući je pronašla sam odgovore na mnoga pitanja i obrazloženja za sopstvene emocije. Imala sam utisak da me njeni stihovi grizu, seku i guše, istovremeno me milujući. Samo velike istine to mogu, a Radmilini stihovi su prepuni istine od koje smo vekovima bežali. Jedna mlada žena iz sela Stupičećeva kod Arilja naterala nas je da toj istini pogledamo u oči. Hvala joj na tome. Hvala što je progovorila u ime onih koje smo nasledile, a koje su za života ćutale, ali su sada, kroz ovakve stihove, dobile svoj glas.
Olivera Mitić, novinarka
Pesma koju volim najviše na svetu jeste “Strancu” Volta Vitmena.
Sećam se da sam na nju prvi put naišla u formi epigrafa u jednoj knjizi koju sam čitala sa 15 ili 16 godina i da sam odmah morala da je pronađem u celosti. Do danas je znam napamet, a upravo su stihovi koje sam prvobitno i videla oni koji su najviše rezonovali sa mnom. Oni glase:
Ne umem tačno da odredim zbog čega mi toliko znače, ali svaki put kada ih se setim u meni se budi osećaj čežnje – bilo za ljudima koje poznajem ili za onima o kojima maštam.
Ima nečeg užasno romantičnog u “Strancu”, a takva će mi poezija uvek biti najdraža. Verovatno zbog toga najviše i volim da čitam Nerudu, Kitsa i Vordsvorta, mada su mi i Silvija Plat, Vitomirka Trebovac i Radmila Petrović takođe među omiljenim.
Nikolina, novinarka
Poslednjih mjeseci mi je u glavi pjesma “Mir” Vitomira Nikolića, a ima samo jednu strofu, i to katren:
Rado se prisjetim i Desankine “Naša tajna”, volim je od srednje škole, obožavam laganu rimu u njoj i tajnovitu priču iza stihova. Inače, najdraža mi je domaća poezija, mislim da su naši jezici savršeni za poeziju, stihove i rimu. Kad god sam čitala poeziju na engleskom, falilo mi je one ozbiljnosti ili topline (u zavisnosti od izbora riječi) koju daju prednjonepčani suglasnici.
Kako moja majka mnogo voli “Neki te ne vole ljudi” Nedeljka Popadića, zavoljela sam je i ja. Dobar je podsjetnik da, ma kakvi bili, nikada nas neće voljeti baš svi, i to je potpuno u redu.
Dunja Pešut, lektorka
Oduvek mi je bilo teško da odgovorim na pitanja koja su usmerena ka izdvajanju nečega što mi je omiljeno. Ne mogu da kažem da imam omiljenu knjigu, pisca, pesmu, bend… Da, postoje oni koji mi trenutno prijaju, komuniciraju najbolje sa mojim osećanjima, odgovaraju mojoj trenutnoj estetici, ali ih ne bih nazivala omiljenima. Stoga se u mojoj glavi razvije matematička jednačina svaki put kada treba da izdvojim nešto i postavim u okvire omiljenog.
Za mesec knjige i poezije, te odabir omiljenih stihova, bila je to kvadratna jednačina sa dve nepoznate. Najpre, ko je pisac koga bih vam preporučila, a onda i koji su to stihovi, pa sve to kroz različite književne epohe. A onda sam zastala i zapitala se, pa zašto mi uopšte da čitamo poeziju. Šta je nama danas poezija? I stihovi su se sami kazali:
Ovaj stih, tako jasno, lepo, suštinski poručuje zašto da čitamo, ne samo poeziju, već književnost uopšte. Poziva nas da kroz pesmu upoznamo sebe i drugog, svoje i tuđe i naše, unutrašnji i spoljašnji svet… i tako pronađemo izbavljenje. A izbavljenje za svakog može biti nešto posve drugo – spoznaja, otkrovenje, prosvetljenje, prosto uživanje, ili samo divljenje lepoj reči i umetnosti njenog oblikovanja.
Pesma nas može vratiti u prošlost, odvesti u budućnost ili čvrsto utemeljiti u sadašnjosti. U njoj možemo uživati racionalno, cepajući je na atome i u njima pronalaziti slojeve svih drugih pesnika i dela, DNK cele književnosti, a možemo joj se prepustiti i emocijom, dopustiti joj da razgovara sa nama i otvori nesagledive predele naše duše. Za tako nešto ne treba nam kontekst, ne treba nam predznanje, treba nam otvoren um koji će dopustiti pesmi da dopre do nas. I to je veličina poezije i veličina svake pojedinačne pesme.
Možda je Pavlović imao i nešto drugo na umu ispisujući ove stihove, ali ja trenutno uzimam slobodu da ih “ukradem” i pozovem vas da čitate poeziju jer to je izbavljenje. (A ako želite da znate šta trenutno čitam – Ognjenku Lakićević i zbirku pesama “Vodič kroz požare”)
Milica Mitić, novinarka
Ne mogu da izdvojim omiljene stihove jer postoji okean sjajne poezije, ali bih volela da ovaj aprilski pasus posvetim Radmili Petrović, mladoj pesnikinji čije me je pojavljivanje na književnoj sceni prodrmalo kao tri udara groma odjednom. Radmila je već sada jedna od naših najboljih poeta i nadam se da će uskoro ući u čitanke. Sigurna sam da jaka kao šifre na mejlu već jeste.
Jelena Boljević, novinarka
Ne radim to namerno, jednostavno, dok razmišljam o nekom problemu ili uživam u lepom trenutku, oni sami dođu, ti stihovi, i obeleže neko razdoblje. Ranije sam čak i zapisivala stih meseca pa sam imala izbor od 12 stihova godišnje koji opisuju moju godinu, ali se moram složiti sa koleginicama da je zaista vrlo teško izdvojiti tek tako jedan omiljeni stih (ili stihove).
Pošto je ipak mesec poezije, odlučila sam se za ovu strofu iz pesme Pola Elijara koja može da opiše šta meni poezija znači u životu, ali isto tako i odnos prema drugim ljudima, prema partneru, porodici, poslu. Nekako je cela filozofija življenja spakovana u ova četiri reda.
Držite se svakog i svega što vam donosi malo sunca u hladnoj vodi i kad je voda hladna budite nečije sunce. Srećan mesec poezije!
Jovana Stanković, novinarka
Poezija i ja smo imale jedan baš, baš čudesan odnos. Kada sam upisivala fakultet, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću se uopšte baviti poezijom. Razmišljala sam o tome vrlo jednostavno – naučiću sve što je potrebno za ispit, ali fokus mog bavljenja jezikom biće sama lingvistika. Međutim, kako sam odrastala, tako sam se približavala poeziji ili, slobodno mogu reći, ona se meni prikradala. Već na trećoj godini studija napisala sam svoju prvu pesmu. Moj stil se tokom godina nije mnogo menjao – u naletu inspiracije ispišem taj niz slobodnih stihova, a gotovo uvek su oni obojeni emocijom, pa tako postanu jedna smislena celina. Volim ja i rimu i ritam i intonaciju stiha, ali nikada o tome ne vodim računa kada sama pišem poeziju.
No, indirektni krivci za to rađanje ljubavi prema poeziji jesu sasvim sigurno Mika Antić i Milena Pavlović Barili. Da razjasnimo prvo jednu od naših najvećih slikarki – osim što se bavila likovnom umetnošću, pisala je i pesme. Jednu njenu pesmu imam ispisanu na papiriću koji čuvam u novčaniku i nosim svuda sa sobom. Moram da priznam da su njeni stihovi u velikoj meri uticali na moje.
“Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.”
Ljubav prema stihovima Mike Antića datira mnogo pre mog prvog susreta sa stihovima Milene Pavlović Barili. Njegova poezija je poezija emocije, suštine. Još više sam je zavolela kada sam o njemu slušala od Mire Banjac. Ispričala mi je jednom prilikom da Mike nije bilo par nedelja. Kada se vratio u Novi Sad i ona ga upitala gde je bio, odgovorio joj je da je bio u Sloveniji, nosio je buket cveća i jednu pesmu ženi koju voli. Ta vrsta romantike ne ulazi u okvire patetike. Kao omiljene Antićeve stihove izdvojiću strofu pesme “Pesma za nas dvoje”:
Jelena Bradić, novinarka
“Meni je s pjesmama drugačije. Kao prvo, ne možeš tek tako sjesti i ‘progutati’ zbirku u pola sata. Svaka pjesma je poput zagonetke za koju postoji bezbroj rešenja, lavirint koji ima mnogo izlaza, i svaki može biti pravi, ali je svaki poseban i svaki te odvodi nekamo dalje svojom strujom poput tek rođene rijeke. U tri-četiri stiha pjesnik može izraziti nešto za što je romanopiscu potrebno nekoliko poglavlja, tomova pa i čitavih romana. U jednu pjesmu stane čitav jedan svemir. Iako je svemir najvećim dijelom sastavljen od ništavila. Neke pročitaš i plače ti se, za neke znaš zbog čega, ali griješiš, a za neke nemaš pojma, ali imaš pravo, osjećaš to. Želim samo reći kako pjesme možda i ne treba pokušavati tumačiti, nego im se jednostavno prepustiti i osjetiti ih. Pustiti im da te rane ili izliječe.”
Bekim Sejranović, “Dnevnik jednog nomada”
Bekim je sjajno u svojoj knjizi dočarao suštinu poezije, zbog toga sam i izdvojila ovaj citat. Ona nas leči i ranjava. Ceo svoj život je čitam i istražujem. Čak sam je pisala kao devojčica, a kasnije u pubertetskom dobu opsesivno učila pesme napamet dok sam maštala da postanem glumica. To je moj beg od stvarnosti, u neki svet koji je samo moj. Svet ljudi koji su neke emocije, situacije, pojave osetili isto kao ja. Čini mi se da mene poezija čini boljom osobom, oplemenjuje i ispunjava moju dušu, moje dane. Neverovatne su žene koje je pišu danas. Ognjenka, Radmila, Monika, Vitomirka, Valentina, Marina… Mislim da su upravo one zaslužne za to što na Instagramu imamo sve više mladih koji se okreću poeziji.
Među muškarcima imamo sjajnog Draška Sikimića (zbirka “Smotuljci”), kojeg od srca preporučujem. Marka Tomaša takođe.
Toliko je pesama koje su obeležile određena razdoblja u mom životu. Recimo, “Vrati mi moje krpice” Vaska Pope, koja me raznese potpuno svaki put kada je iščitam…
“Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra …”
Dok ovo pišem, u glavi se sama izdvaja čarobna Vitomirka Trebovac sa svojim stihovima.
To je sasvim dovoljno kao podstrek i smernica da treba da čitate poeziju i da joj dozvolite da vas pronađe. Sigurna sam da će vam otkriti neke potisnute dubine i pružiti razumevanje sveta kakvo niste imali pre toga.
Jovana Milovanović, novinarka
Poezija sažima sve suštastveno. U različitim trenucima, na različitim jezicima, u različitim krajevima sveta, ono o čemu promišljamo krije se u stihovima velikih pesnika. Ovom prilikom sa vama delim odabrane stihove iz različitih pesničkih tradicija.
Emili Dikinson nisam najbolje razumela kada su njene pesme bile obavezna lektira iz engleskog jezika u srednjoj školi. Međutim, godinama kasnije su me fascinirali njen autentični stil i mračna atmosfera koju stvara. Iako je bila osporavana za života, danas se s pravom smatra jednom od najvećih američkih pesnikinja.
Forough Farrokhzad
Gift
“I speak out of the deep of night
out of the deep of darkness
and out of the deep of night I speak.
if you come to my house, friend
bring me a lamp and a window I can look through
at the crowd in the happy alley.”
Foruh Farohzad je iranska pesnikinja čija umetnost još uvek nije poznata u našim krajevima. Ukoliko govorite engleski i francuski, možete otkriti njene pesme u kojima pesnikinja neretko govori o bolu i samoći. (Postoji odličan prevod na francuski uz originalne pesme na persijskom, kao i
sajt posvećen njenoj poeziji sa brojnim prepevima njenih pesama na engleski jezik.) Na srpski je, nažalost, preveden manji broj njenih pesama u zbirci Savremene iranske pesnikinje.
Ivan V. Lalić
(Iz pesme Kalemegdan)
“I odavde može da počne svet –
Iz ovog čvora vatre, iz ove riđe grudve
Iskopane iz vazduha kao iz rane
Nezaceljene, septična istorijo,
Iz ove tačke koju evo određujem
Prema zvezdama boje metka, boje ljubavi,
I upisujem je u mapu bez razmera…”
Ivan V. Lalić istovremeno je slavan i današnjoj publici nepoznat pesnik. Njegovi su me stihovi inspirisali kada sam tragala za nazivom svog prvog dokumentarnog filma – Odavde može da počne svet – te vam upravo njih izdvajam. Ipak, Lalićeva poezija, specifična, često je hermetična, a u upoznavanju ovog pesnika i njegovog odnosa sa Beogradom može vam pomoći i dokumentarni film “Kroz Beograd sa Ivanom V. Lalićem” čije su autorke studentkinje Filološkog fakulteta u Beogradu.
Tamara Urošević, novinarka
Ta reč – sloboda – mnogo se prokurvala. Ovo sam zapisala u telefonu nakon što sam prvi put otišla da uživo slušam čitanje poezije Milene Marković u sada već zatvorenom “Čitalištu”. Oprezna sam kada pričam o poeziji da ne skliznem u kliše jer ću citirati omiljene stihove upravo Milene, ali njena poezija su bila vrata za sve dalje stihove i sve druge pesnikinje. Izdavajam stihove iz pesme “Pesme za žive i mrtve”:
I evo prođoše godine, a meni u glavi i dalje odzvanja “strah je najgore mesto”, čak i dok čitam neke druge divne žene poput Ognjenke Lakićević, Radmile Petrović, Monike Herceg, Vitomirke Trebovac, Marine Bugarčić, Martine Kuzmanović… I ima ih još, samo, čitajte žene!
One Response