BDW razgovor sa Minjom Bogavac: “Mora borba! I mora hrabrost i optimizam”

Ona je dramaturškinja, spisateljica, pesnikinja, rediteljka, drugarica i sveobuhvatno jedna multitalentovana žena koja stvara umetnost u okvirima današnjice. Za ovo zahuktavanje pozorišne sezone želeli smo da vam poklonimo jedan iscrpan, motivišući i inspirišući razgovor i nismo mogli da zamislimo bolju osobu za to od Minje Bogavac 

Drame Minje Bogavac postavljane su na pozorišne scene širom sveta, a ovenčana je i Sterijinom nagradom za tekst ”Jami distrikt”. Njen rad na bilo kom polju u kulturi i društvu oduvek je zasnovan na razumevanju i asertivnosti, ali i na odlučnom donošenju odluka koje su uvek na strani mislećih i pametnih ljudi, kakva je i ona sama. Minja Bogavac je jedna od najznačajnijih savremenih umetnica, ne samo za pozorište, već za sve sfere ovog društva.

Iako se primarno bavi pozorištem i radom u istom, ona je jedna od onih ljudi sa kojima možete konstruktivno razgovarati o različitim temama, te smo se u ovom intervjuu osvrnule i na uticaj pozorišne umetnosti na istorijski momenat u kom se nalazimo, na položaj žena u kulturi, ali i društvu uopšte, kao i na neke aktuelne događaje koji su obeležili prvi deo ove godine. Trenutno je deo kreativnog tima Centra E8, stalna saradnica BITEF-a, ali i direktorka Reflektor teatra, sinonima za nezavisnu pozorišnu scenu u Srbiji, o kome smo najviše i razgovarale.

Mrzim pozorište

Jedna od prvih pozorišnih ličnosti sa kojom sam se susrela kada sam počinjala da se bavim pozorištem bila si ti. Dobila sam tvoju knjigu ”Ljubav se nosi u tri”, gledala sam predstave na kojima si radila kao dramaturškinja i slušala sve što imaš da kažeš i to upijala. Šta za tebe znači baviti se dramaturgijom uopšte, u svim životnim i sociološkim epohama koje si prošla?

Kao prvo: hvala na lepim rečima. Kao osoba koja živi od reči, svesna sam koliko su lepe i ohrabrujuće reči danas retke. Zato se trudim da ih ne prečujem, već da se zahvalim  i da uzvratim, ako mogu. Pa, eto, ovo je odlična prilika da ti kažem kako je najveća satisfakcija, koju imam kao dramaturškinja, to što ponekad čujem da je moj rad značio nekim pametnim mladim ljudima i posebno: mladim ženama. Sve ostalo, uglavnom mi se čini uzaludnim. Možda to ima veze sa sredovečnošću, možda su korona, rat u Ukrajini i nova ekonomska kriza, dodatno zakomplikovale stvari, ali suštinski razlog moje ogorčenosti, nije ni ličan ni globalan, koliko vezan za naše društvo.

Pozorište se pravi od ljudi

Kada se baviš dramaturgijom, predmet tvog interesovanja su ljudi i društvo. Pozorište se pravi od ljudi, za društvo, a prostor u kome se obavlja delatnost pozorišnih radnika/ca je javnost. Zbog toga, ne mogu, a da ne primetim kako su ljudi prsli, društvo potonulo, a javnost postala prostor nasilja, u kom se reči koriste kao oružje. Osećam da je delić odgovornosti za takvo stanje i moj i to je ono što me istovremeno frustrira i obavezuje da ne odustanem. Ne prođe ni dan, a da ne pomislim kako se pozorištem još bavim samo iz čistog inata. Sigurna sam da bih bila srećnija, da sam u životu izabrala da radim u biblioteci, pravim sir ili pakujem poklone. Ali, odustati od društva i javnosti, dakle od pozorišta, značilo bi predati borbu neprijatelju koji je možda jači i brojniji, ali sigurno nije na ispravnoj strani. Zbog toga ostajem ovde, nastavljam svoj rad, koji je ujedno i moja borba. I često citiram dragog prijatelja i kolegu Vladana Slavkovića, koji kaže: MORA BORBA.

Kad više ne budemo morali da se borimo, s velikom radošću ću se posvetiti životu u prirodi, kuvanju, čitanju filozofije i pisanju refleksivne poezije. Do tada, MORA BORBA! I mora hrabrost i optimizam. Optimizam je subverzivna praksa, a nada je mišić. Ako želite da ovaj mišić vašeg bića bude snažan, morate stalno da ga vežbate. Treniram optimizam. Kada su loši dani, treniram jače i to je ono što me drži u formi i ono što drži moju glavu iznad vode.

Mora borba!

Od samog nastanka Reflektor teatra njegov si deo, a danas si i njegova direktorka. Na koji način je tebe oplemenio rad sa mladim umetnicima i stvaraocima koji su u ovim okolnostima u kojima živimo bili primorani da stvore svoje pozorište i svoju scenu kako bi negovali talenat koji imaju?

Zvuči smešno, ali je istina: deo sam Reflektor teatra i od pre njegovog nastanka. Ono što danas zovemo Reflektor teatar, nastalo je iz ”velikog praska” koji se desio u susretu između mog dragog prijatelja Vojkana Arsića i mene. To je bilo davne 2005. godine, a naravno, bilo je opet zahvaljujući pozorištu. Vojkan me je kontaktirao, u želji da s mladom ekipom okupljenom u Centru E8 postavi jedan od mojih studentskih komada. Ta predstava se nije desila, ali se desilo sve ostalo.

Nekoliko godina kasnije, počeli smo intenzivno sarađujemo i naše prijateljstvo jedna je od ključnih prekretnica u mom životu. Danas, u ovom  tandemu, stvari funkcionišu tako da često ni sama ne znam gde se završavaju moje misli, a počinju Vojkanove. Ipak, u početku, Vojkan i ja smo bili manje slični, a više komplementarni. Ukrstili smo svoja znanja, iskustva i inspiracije i taj spoj se pretvorio u pozorište.

Pozorište kao aktivizam

Pozorište kao omladinski rad. Pozorište kao aktivizam. Pozorište kao borbu. Pozorište kao sigurnu kuću i prostor prijateljstva. U priču su se zatim uključili i mladići okupljeni u predstavi ”Muškarčine”, koji su zajedno sa nama zvanično osnovali Reflektor teatar. Danas našu zajednicu čini više od stotinu umetnika, umetnica, aktivista i aktivistikinja. Kroz naše edukativne i volonterske programe, svake godine, prođe tridesetak mladih. Ponosni smo na činjenicu da u Reflektor stalno dolaze nove generacije omladine, a da su oni koji su to od početka – i danas tu. Tako stalno rastemo i istovremeno, postajemo sve mlađi. Sve smo nezavisniji, sve slobodniji i sve hrabriji. Naš rad otežava činjenica da ni posle deset godina, nismo dobili ni dinar pomoći javnih sredstava Republike Srbije kao i to što su ustanove kulture sve zatvorenije za saradnju sa nama. Ali, to nas istovremeno čini jačim i ponosnijim na prostor koji smo stvorili, u simboličkom i fizičkom smislu. Jer, nismo ga stvorili od nule, već od minus deset, a nula je ona tačka u kojoj uspevamo da ga održimo, već jedanaest godina.  Ovde, naravno, mislim isključivo na finansijski aspekt i ponosno naglašavam kako je nula pozitivan broj.

U umetničkom i aktivističkom smislu, volim da mislim kako smo stvorili beskonačnost i pozorište koje će nastaviti da raste i onda kad Vojkan i ja budemo bili u zasluženoj penziji. U tome je ogromna lepota rada sa mladima i za mlade.  Stalno te podsećaju da i kad sve stane, neki mladi ljudi ipak rastu.

Muškarčine

Predstava ”Devojčice” počinje podsećanjem da je prva predstava Reflektor teatra ”Muškarčine” imala premijeru pre deset godina. Šta su ”Muškarčine” značile za taj momenat u kom su nastale, a šta znače danas? Ima li razlike?

Odlično pitanje. ”Muškarčine” su neka vrsta ”vremenske kapsule” Reflektor teatra. Vojkan ponekad kaže da su ”Muškarčine” kao lenjir, pomoću koga merimo svoje živote. I to je zanimljiva metafora. Godine 2012. kada su izvedene premijerno, njihov značaj bio je u tome što smo uspeli da napravimo omladinsku predstavu, koja stoji rame uz rame sa uspešnim produkcijama profesionalnih, institucionalnih pozorišta. Donekle, videli smo svoju misiju u ”mejnstrimovanju” omladinskog pozorišnog izraza. Danas, ”Muškarčine” su nešto kao  parapozorišni fenomen. To je predstava koja je svoj put počela kao omladinska, zatim su njeni akteri upisali akademije pa je postala studentska predstava i to je ostala četiri godine.

Kada smo proslavili sve fakultetske diplome u ekipi, odjednom smo shvatili da sada zaista imamo profesionalnu produkciju i da mladići koji je igraju, više nisu ”talentovani dečaci”, već školovani glumci plus jedan doktor medicine, a on je naravno: najtalentovaniji! Tu mislim na Marka Panajotovića, koji je u ”Muškarčinama” počeo da igra kao gimnazijalac, a danas je mladi hirurg, koji igra od 5 do 10 naših predstava svakog meseca. U jednom periodu, radio je i kao direktor Reflektor teatra. Na ovoj funkciji sam ga zamenila, ne zato što sam bila bolja, već zato što je Marko morao da se posveti specijalizaciji iz oblasti hirurgije. Jednostavno: Marko je genije!

Postaje jasno da smo 2012. godine još bili mladi i neiskusni i da je svet izgledao strašno, ali ni upola tako strašno kao danas

U prethodnih jedanaest godina, u ekipi predstave ”Muškarčine” postali smo ne samo prijatelji, nego bukvalno porodica. Šesnaest država, pedest gradova, deset sela, hiljade kilometara u kombiju, sve te scene, svi ti prostori i uvek prepuna gledališta! Tako su ”Muškarčine” ono što je napravilo našu zajednicu, naše pozorište i sve nas. Doslovno smo odrasli zajedno, u toj predstavi i sa tom predstavom.

Ali, tu je važan i još jedan element, koji se tiče samog sadržaja predstave. Mislim na scenu ”Čas istorije” u kojoj Muškarčine iznose činjenice o svetu, Srbiji i Balkanu, od godine kada su rođeni, do 2012. godine, kada je predstava izvedena premijerno, a kada je najmlađi član ekipe, doktor i glumac Panajotović, postao punoletan. Ta scena, u predstavi, služila je da objasni vezu između tradicionalno shvaćenog pojma muškosti i nasilja. Pre deset godina, publici je bila potresna, jer se u brzom hodu kroz istorijske činjenice shvatalo koliko su naši životi određeni nasiljem. U nekom momentu, doneli smo odluku da ovu scenu nikada nećemo ”dopunjavati” novim događajima. Ona je danas potresna na sasvim drugačiji način. Ne zbog onoga što se u njoj govori, već zbog svega što ostaje neizgovoreno.  Mi znamo, a zna i publika, da su se stvari u društvu, od 2012. do danas, neprekidno zaoštravale pa kada glumci na sceni pomenu masakr u školi u Južnoj Osetiji 2004. teško je ne pomisliti na školu ”Vladislav Ribnikar” na Vračaru ili na školsko dvorište u selu Dubona kod Mladenovca, 2023. Postaje jasno da smo 2012. godine još bili mladi i neiskusni i da je svet izgledao strašno, ali ni upola tako strašno kao danas.      

Predstava ”Devojčice” je jedna višeslojna i višeznačna priča o odrastanju devojčica u Srbiji. Kako si došla na ideju da uradiš ovu predstavu? Šta je ono što te je isprovociralo i inspirisalo?

Od premijere predstave ”Muškarčine”, publika, mediji, koleginice i kolege, neprestano su nam postavljale isto pitanje: a kad će predstava o devojkama!? Prvih godina, govorili smo: nikad. Ima toliko predstava o devojkama, a naša je izuzetna zbog toga što feministička znanja, predstavljamo iz muškog ugla. Ipak, vreme je prolazilo i naše ”nikad” postajalo je mnogo manje izričito. Pretvorilo se u neko ”kad se steknu uslovi”. Iz ugla istorije Reflektor teatra, nije bilo idealnijeg trenutka za premijeru ”Devojčica”, od desetog rođendana predstave ”Muškarčine”. Tako smo, simbolički, zatvorili jedan krug. Ipak, “Devojčice” su takođe i predstava koja je izašla u vrlo specifičnom trenutku, za celo društvo.

Od kraja 2020. godine, postali smo svesni koliko je nasilje nad ženama u našem društvu normalizovano. Neću da kažem da nismo bili svesni da postoji, ali porast broja femicida, iz godine u godinu, jezivi je pokazatelj našeg lica i naličja. Ipak, desilo se da su hrabre mlade žene, odlučile da progovore. Pre svega, mlade glumice od čijih je hrabrih činova nastao pokret ”Nisi sama”. Zatim su progovorile devojke iz Petnice; sa Arhitektonskog fakulteta; devojke iz škole jahanja i najzad, stotine hiljada žena, koje su svoje isposvesti objavljivale pod heštegom #nisamprijavila.  Učinile su da svi postanemo svesni kako nasilje prema ženama, nije stvar pojedinčanih slučajeva i ekstremnih situacija, već svakodnevica, neodvojivi deo ženskih života, u svim slojevima društva. Tema je bila tu, bila je goruća i neodložna.

Porast broja femicida, iz godine u godinu, jezivi je pokazatelj našeg lica i naličja

U vreme dok smo spremale predstavu, na internetu se pojavila vest o višestrukom silovatelju puštenom iz zatvora i kao ženski kolektiv, ni mi nismo bile izuzete od straha koji je zahvatio čitav grad. Usledio je skandalozni intervju sa silovateljem koji je najsmrdljiviji od svih tabloida  ponosno objavio, a zatim masovni ženski protesti koji su nam dali odgovor na glavno pitanje iz naše predstave: s koliko straha odrastaju devojčice u Srbiji danas?  Tako ”Devojčice” nisu bile samo nastavak priče iz ”Muškarčina”, već predstava koja je došla onda kad joj je bilo vreme, u momentu kada su devojke i žene, više nego ikad, bile spremne da progovore o svojim strahovima, traumama i nasilju.

Na kraju, postoji i sasvim ličan odgovor na tvoje pitanje. ”Devojčice” su predstava o ženskom odrastanju, koju sam pisala i režirala u svojoj četrdesetoj godini. Dakle, u momentu kada sam bila sigurna da sam odrasla i da je taj proces za mene završen. Razumela sam ove devojke i mlade žene, na neki nov način, sa zrelošću i sentimentom, koji je i mene samu iznenadio. ”Devojčice” su u mnogo svojih delova duhovita predstava i možda publika, kada je gleda, ne može ni da zamisli da smo proces preplakale. A najviše ja. Na probama sam se kontrolisala, trudila se da podstaknem devojke da govore i da ih uverim da ništa što kažu neće biti zloupotrebljeno. Misija: žena-stena-rediteljka-tetka-drugarica-spisateljica!

A onda, krenem kući, stavim slušalice i kilometrima tako hodam i cmizdrim. Ne zato što su priče mojih mladih prijateljica naročito potresne. Svesne smo da našu ekipu čine privilegovane, srednjeklasne, srpske devojčice. Već zato što naše priče, kada se saberu, u široj slici pokazuju koliko je odrastanje, u ovakvom društvu, tužno i strašno za sve devojčice. Čak i za one koje su imale sreće da se rode u relativno funkcionalnim porodicama, da nikad ne budu gladne, zlostavljane, ni ispuštene iz sistema. Odrasti van uloge žrtve, pravi je podvig, pa kada pogledam te super-devojke s kojima sam radila, plače mi se – ne samo zbog tuge i besa, već zbog istinske ganutosti plemenitošću i snagom koje pokazuju svojim životima. I okej, ja sam jedna sentimentalna tetka. Ipak, ”Devojčice” su mi došle u pravom trenutku. ”Muškarčine” su moja najdraža predstava, ali ”Devojčice” su srce mog srca.       

Devojčice

Predstava “Devojčice” je autorski projekat cele ekipe koja je na njoj radila. Kako je izgledao taj proces? Da li je bilo i materijala koji na kraju nije ušao u finalni produkt? Koliko je predstava dokumentarna, a koliko izmaštana?

Priče koje devojke na sceni dele sa publikom su njihove. Lične i autentične i dokumentarne i iskrene. Moja su pitanja koja su nas dovela do tih priča; moja je dramaturgija, dakle: način, jezik, dijalozi i sve reči kojima te priče pričamo. Dakle, sve je zajedničko, a moja je odluka da sve bude zajedničko. U principu, to je način na koji radimo u Reflektor teatru. On je možda inovativan, kao praksa, u širem pozorišnom kontekstu, ali za nas je uobičajen.

U radu na predstavi ”Muškarčine”, Vojkan i ja smo postavili metod koji se zove: pozorište kao omladinski rad. Već deset godina, taj metod razrađujemo, usavršavamo, adaprtiramo za druge teme, drugačije ekipe i pristupe. Vrlo slične procese, vodila sam i vodim i u saradnji sa Jelenom Bogavac, koja (na moju radost) odavno radi sa ekipom Reflektor teatra, u produkciji Reflektor teatra, ali i van nje. Jelenin doprinos našem kapiranju pozorišta je ogroman. Stalno učimo jedni od drugih, preplićemo se, ukrštamo i to je ono što čini dinamiku naše trupe. Volimo maratonske procese, pa su proces i predstava, kod nas uvek izjednačeni po značaju. Naravno, uvek bude i tona materijala koji ne uđe u sam tekst, ali ja verujem da sve to ostaje u predstavi, u formi poverenja i razumevanja, koji su osnova kolektivne igre. Mi pravimo edukativne predstave, a da bi edukovao publiku, o određenoj temi, moraš da znaš mnogo više od onoga što stigneš da kažeš, u jednom komadu. Uvek u svoje ime. Uvek sa stavom, koji nije samo rediteljski, već zajednički.  

Pozorište kao omladinski rad

Ne mogu da zanemarim aktuelnu situaciju u našoj zemlji. Nalazimo se u jednom jako teškom momentu i emotivno i sociološki. Da li možda vidiš način da se to prevaziđe? Kako možemo pomoći i sebi i drugima da budemo bolji ljudi?

Ne mislim da sam naročito dobra osoba, da bih imala pravo da druge savetujem kako da budu bolji, ali znam da svakog dana, svako od nas, ima desetak malih izbora i odluka koje pravi. Ako se ne zalećete i ako date sebi vremena da razmislite: šta je dobro, plemenito i ispravno, sigurna sam da ste već bolji ljudi.  Čak i kada napravite pogrešan izbor,  važno je da ste svesni koje su posledice vaših izbora.

Postoje ljudi koji se kroz život kreću nespretno, kao slonovi kroz staklarsku radnju. Za njima ostaje mnogo srče i velika šteta, ali ja verujem da ta šteta može da se nadoknadi jer, slon je nespretna, ali je lepa, snažna i mudra životnja. Možda mu samo nije bilo mesto u staklarskoj radnji. Ipak, postoje ljudi, vođeni ambicijom da ”uspeju” po svaku cenu. Tih ljudi se iskreno plašim i šteta koju nanose, često je nepopravljiva, jer opšta društvena klima diktira da su uspeh: ”status, pare, kola i separe”. Ovo je, naravno, citat iz pesme Bojane Vunturišević ”Ljubav”. Zato ću se iz ovog pitanja elegantno izvući još jednim, poznatim citatom: Počnimo ljubav ispočetka! 

Čak i kada napravite pogrešan izbor,  važno je da ste svesni koje su posledice vaših izbora

Glavni slogan Reflektor teatra je ”Svetlimo u mraku”. Kako Reflektor teatar svetli u mraku? Kako pozorište svetli u mraku? Da li misliš da ćemo doći do momenta kada će pozorište jednostavno svetleti, bez mraka kojim je okruženo?

Slogan ”Svetlimo u mraku” smislili smo u želji da naglasimo kako naše predstave bacaju svetlo na tamne strane društva. Hteli smo da kažemo kako se bavimo onim temama koje društvo gura pod nekih tepih, u neki mrak. U međuvremenu, društvo se dodatno zamračilo, pa danas slogan ”Svetlimo u mraku” uglavnom znači da se ne predajemo, da nas niko i ništa neće ugasiti, da smo, uprkos objektivnim okolnostima, uspeli da ostanemo svetli, svoji, beskompromisni, da nismo kukali i plakali pred zatvorenim vratima, već da smo otvarali nova i napravili svoje pozorište, koje je došlo do publike.

MI TO MOŽEMO, TI TO MOŽEŠ, NIJE SUDBINA KRIVA, MI SMO SVOJA SUDBINA

Iako naše predstave i dalje govore o mračnim temama, njihove poruke uvek su svetle: tvrdoglavo verujemo da društvo može da bude bolje i da je odgovornost za to na svakom od nas. Molimo ljude da se ne predaju, preklinjemo, crtamo i ponavljamo: MI TO MOŽEMO, TI TO MOŽEŠ, NIJE SUDBINA KRIVA, MI SMO SVOJA SUDBINA. Kad jednom dokažemo svoju tezu i kada zaista mrak oko nas bude manje gust, promenićemo taktiku, pa ćemo ”mračiti u svetlu”. Ovo je, naravno, šala, ali malo i nije šala , jer umetnost treba da predstavlja stvari na drugačiji način.

Ukoliko je dominantan narativ jednog društva radostan i optimističan, uloga umetnika je da prikaže njegovu mračnu stranu. U vreme proklamovanog optimizma, nastajali su filmovi crnog talasa, na primer. Ipak, kada je opšta atmosfera teška, sumorna i apatična, umetnost ima dužnost da nas podseti da nije sve izgubljeno. Da nikad nije bilo sve izbubljeno.  Nama je zapao deo istorije u kom biti optimističan, znači biti suštinska alternativa. Ali, svet se brzo menja, pa kad se jednom pokaže da je naša alternativa zapravo bila avangarda, imaćemo sezonu pod naslovom: We told you so. 

Jami distrikt

Nedavno smo zajedno prisustvovale tribini o položaju umetnica i radnica u kulturi i bile smo šokirane rezultatima koji su prilično negativni. Šta je ono što možemo da uradimo na individualnom planu kako bismo osvestile kolektiv i preokrenule rezultate tog istraživanja?

Na toj tribini, prezentovano je istraživanje o položaju umetnica i radnica u kulturi, o našim životima, svakodnevnim izazovima, borbama i tome kakve posledice ove borbe ostavljaju na naše psihofizičko zdravlje. Mislila sam da o ovoj temi znam sve, a onda sam, prateći prezentaciju, doživela pravi napad panike iz saznanja da moje bliske drugarice i ja nismo izuzetak, već apsolutno pravilo. Takođe, zapitala sam se, kako je drugim ženama. Ženama koje rade u fabrikama, na njivi, u kancelarijama lokalnih šerifa, u zdravstvu ili u drugim oblastima, spram kojih se rad u kulturi čini kao privilegija. I učinilo mi se da je svet danas bojno polje i da je pravo čudo, to što smo uopšte žive.

Nemam recept za izlečenje, jer ni sama nisam dobro, ali verujem da više nijedna od nas, nema pravo na svoje parcijalne i individualne borbe. Moramo da se borimo zajedno, za sve nas i svaku od nas. Zato je jedini put koji se čini ispravnim – solidarnost. Sa svim ženama. Svim radnicama. Svih uzrasta. U svim profesijama. Kao kulturne radnice, imamo znanja da solidarnost artikulišemo, kroz reči, akcije, umetnost i kulturu. Ukoliko svoje činjenje ne usmerimo u ovom pravcu, radimo protiv sebe samih i svake od nas.

Zato je jedini put koji se čini ispravnim – solidarnost. Sa svim ženama.

Imaš monodramu ”Mrzim pozorište”. Šta mrziš u pozorištu? Da li je zapravo granica između ljubavi i mržnje zaista toliko tanka?

Pozorište je društvo i ogledalo društva. Ne mogu da ga posmatram kao neki izdvojeni fenomen, jer to nije. Ono je uvek onakvo kakvo je i društvo u kom nastaje. Zameram mu, dakle, činjenicu da se nedovoljno trudi da menja društvo na bolje, već prosto – bleji tu tako, na đubrištu koje mu je dodeljeno. Ignoriše očigledne nepravde, svu negativnu selekciju i svu korupciju, svo nasilje, napolju i unutra, sav užas, besmisao, burazersku filozofiju, svo nepoštenje i svu bedu. Pozorište bi trebalo da bude savest društva i škola empatije, pa kad je već jasno da ovo društvo nema ni savest ni empatiju, kako je moguće da to pozorište i dalje mirno igra svoje komade, dajući publici nekakav privid normalnosti!?

Ne mrzim ja pozorište, naravno. Ono je centar mog života i sveta. Ali, mrzim taj život i svet, zbog toga što su uspeli da korumpiraju sve ljudsko, dobro i plemenito, pa čak i pozorište. Pričamo o tome u pozorišnim bifeima. Godinama pričamo o tome, ali tiho. I znam da svi vidimo kako svet tone u fašizam, a ipak ne primećujem da se trudimo da naša znanja artikulišemo, u neku vrstu pobune i promene, na bolje.

Naslovna i poslednja fotografija: Nebojša Babić

Facebook
Twitter
Pinterest
LinkedIn
Email

Pročitajte još

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *