Naizgled jednostavna, a zapravo kompleksna kritika patrijarhalnog sistema bio bi najkraći opis predstave “Moj muž”, po tekstu Rumene Bužarovske, koja se nalazi na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta i jedna je od onih koje ne bi trebalo propustiti. Režiju potpisuje Jovana Tomić, sjajna mlada rediteljka, dok je dramaturški rad na tekstu poveren Dimitriju Kokanovu. U predstavi igraju glumice Sanja Marković i Jovana Belović.
Knjiga Rumene Bužarovske sastoji se od 11 priča u čijem fokusu je muškarac (samo na površini, priče zapravo zadiru mnogo dublje od muško–ženskog odnosa), a govore ih žene. U tom smislu, nema velikog odstupanja pri postavljanju ovog teksta na pozorišnu scenu, ali je uveden po još jedan ženski lik, što je sjajan postupak u kontekstu vremena u kom živimo – žena je ženi podrška i spas. Rediteljka je obradila pet priča iz knjige – Preljubnik, Otac, Lile, Osmi mart i Supa, a uvezala ih je u jednu homogenu i funkcionalnu celinu. Vrlo je jasna distinkcija između priče Supa i prethodne četiri – Tomićeva je želela da poentira time što narušava ono na šta nas je navikla pre toga – o muškarcu se u ovoj priči jedva i govori, a fokus je na odnosu i komunikaciji između dve žene, majke i ćerke, koje postaju simultane u situaciji koja ih je zadesila.
Junakinje ove predstave su žene iz različitih miljea i socioloških struktura, a svaka od njih je žrtva surovog patrijarhata koji se ne da iskoreniti, posebno u malim i zabačenim sredinama. On živi i pulsira poput kakvog kancera, a svaka žena koja se otrgne čeljustima ove nemani je tračak nade i vere u bolje sutra.
Gledajući ovu predstavu, imala sam neki čudan osećaj olakšanja što nisam nijedna od tih žena, ali i izuzetno opor ukus u ustima zato što sam prepoznavala žene iz bližeg ili šireg okruženja. U tome je njena vrednost – ona provocira, ispituje, govori o problemima, koje bih se usudila da nazovem retoričkim, ali i razrešava i ogoljava ono što je na svetu najčistije – istinu.
Scenografija je minimalistička – jedan bračni krevet je na sredini scene, a rekviziti koji određuju ambijent su oko njega i svi su stereotipno ženski – usisivač, garderoba, kozmetika. Svaka priča skida po jedan prekrivač sa kreveta, što je izuzetan pozorišni znak degradacije žene u socio-političkom okruženju u kom se junakinje nalaze. Glumice izvode promene na sceni, nekada uz muziku, nekada uz tišinu, u zavisnosti od onoga šta prethodna priča donese kao poentu. Iskakanje, odnosno uskakanje u likove je fluidno i precizno. Jovana Belović i Sanja Marković imaju sjajnu energiju, izuzetno su talentovane i predstavu izvode bravurozno.
Komična u momentima kada je to potrebno, a opet obojena i emotivnim nabojem, sasvim sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. “Moj muž” ima neverovatno dobar autorski tim, te je zato i jedna od onih predstava koje, sasvim sam sigurna, žive večno.
Kako je januarsko izvođenje ove predstave zajednički propratio jedan deo našeg tima, odlučile smo da svaka od nas podeli svoje viđenje predstave, tako da vas u nastavku čekaju utisci još jedne Jovane, Jelene, Nikoline i naše urednice Brane. I jedan važan savet za kraj: budite brzi kada je reč o kupovini karata. Čim saznate da je repertoar objavljen, pohrlite ka sajtu ili blagajni kako biste ugrabili svoju kartu.