Godina je 2012. i UGG čizme su na vrhuncu popularnosti. Umrla je Vitni Hjuston, a Uspon mračnog viteza i poslednji deo Sumrak sage dolaze u bioskope. Paralelno sa tim, negde u oktobru, u sferi pop muzike dešava se nešto uzbudljivo. Tejlor Svift izbacuje svoj četvrti studijski album, a mi po prvi put imamo priliku da slušamo Red.
Za mnoge od nas koji smo u to doba imali 15-16 godina, ovaj album je bio neistražena teritorija u kojoj nismo nužno umeli da se snađemo. Ako smo do tada Tejlor slušali zato što je razumela kako je to biti nesnađena tinejdžerka koja se ne uklapa u društvo i pati zbog neuzvraćenih simpatija, onda i nije čudo što sa ovim znatno zrelijim ostvarenjem možda nismo mogli da se povežemo odmah.
Sa 22 nove pesme, jedna od danas najpopularnijih pevačica napravila je presedan u sopstvenoj karijeri. Na kraju krajeva, prezentovala nam je kolekciju pop balada potpuno drugačijih od onoga što smo navikli da čujemo od nje. Izašavši iz okvira naivnije, a opet beskrajno zabavne varijante kantri muzike, Tejlor Svift izdala je sofisticiran, emotivan i dirljiv album o slamanju srca i svemu onome što dolazi posle toga. Međutim, zašto o tome i dalje pričamo gotovo deset godina kasnije?
Počev od 2019. ova kantautorka najavila je kako će se usled pravnih sporova oko vlasništva nad sopstvenom muzikom ponovo okrenuti ranijem opusu. Nakon što je njena pređašnja izdavačka kuća beskrupulozno preprodala sve albume nastale pod njihovim okriljem, stavivši tako Svift pred svršen čin kada je reč o tome kako se njena dela koriste, ova pevačica je odlučila da uradi nešto za šta sa sigurnošću možemo da kažemo da niko pre nje nije uradio – od početka do kraja presnimila je i ponovo izdala većinu svojih pesama kako bi povratila sopstvenu autonomiju.
U aprilu ove godine stigao je Fearless (Taylor’s Version), sa našim omiljenim hitovima iz 2008. godine, uz deset novih numera koje nikada do tada nisu bile objavljene. Sredinom novembra, Red je konačno dočekao istu sudbinu, a ispostavilo se da je preko noći postao pravi spektakl. Za svega pet dana, verzija ovog albuma u trajanju od dva sata i deset minuta, sa 8 bonus pesama, prodata je u preko pola miliona primeraka na teritoriji Sjedinjenih Država. A nije ni čudo zašto.
Kao svojevrsni stari prijatelji, ovde nas čekaju numere koje smo tokom godina čuli bezbroj puta. Otvaranje počinje optimistično-romatničnom State of Grace, odmah praćenom pesmom po kojoj album i nosi ime. Dalje se niže mešavina življe muzike i nežnijih balada, neodoljivo podsećajući na EKG srca kada se između 22 i We Are Never Ever Getting Back Together nađe nešto toliko ranjivo kao što je I Almost Do.
Ipak, i pored sve familijarnosti, evidentno je da ovaj celokupni „novi-stari“ sadržaj dolazi sa određenom svežinom. Tejlor Svift se svom četvrtom studijskom ostvarenju vratila sa mnogo pažnje i naklonosti, ali i sa gotovo decenijom razlike. Iako se lirično i instrumentalno ništa nije promenilo, njena izvedba jeste. Pred nama je tridesetjednogodišnja žena koja se sa empatijom osvrće na osobu koja je bila u dvadeset i prvoj, a to se vidi u svakoj otpevanoj reči.
Ne samo da smo u stanju da čujemo kako su vokali za koju oktavu dublji, nego je dublji i smisao koji se čita između redova. Red (Taylor’s Version) je oda dvadesetima iz perspektive nekoga ko sebi prašta za sve pretrpljene muke i loše odluke, od kojih je nekolicina možda doneta i sopstvenom krivicom. To je prisećanje na lepe i ružne momente koje možemo u potpunosti da razumemo jedino kada porastemo i na njih gledamo nežno, iz daljine, kroz oči osobe koja zna da čak i ono najgore kad-tad prođe, koliko god bilo bolno.
U produženoj, desetominutnoj varijanti jedne od najvoljenijih pesama sa ovog albuma, a možda i iz celokupnog opusa ove pevačice, All Too Well otelotvoruje ovaj sentiment. Ono što je 2012. bila balada o turbulentnoj vezi od koje se teško oporavlja i za kojom se dugo pati, danas je lament koji u navratima ljutnje govori o sposobnosti drugih ljudi da budu okrutni.
Dopunjena novim stihovima, ova pesma kulminira na polovini. Kada čujemo rečenicu: „It’s supposed to be fun turning twenty-one“, teško je da i sami ne osetimo poslednje vapaje detinjstva koji nestaju onog momenta kada shvatimo da odnosi kojima smo se opsesivno davali imaju kapacitet da nas unište iznutra.
Iako je ova kantautorka poznata po tome što kroz svoju muziku često govori o ranijim romantičnim odnosima, za najveće fanove Tejlor Svift, ova prolongirana verzija prepuna je direktnih aluzija na specifičan period iz njenog privatnog života. Nedvosmisleno ukazujući na vezu koju je imala sa znatno starijim glumcem Džejkom Džilenhalom, All Too Well i zvanično postaje himna o toksičnim odnosima, manipulaciji i disbalansu moći koji se u njima javlja, a koje je bez pardona predstavila i vizuelno.
Dok ova numera ranije nije imala sopstveni spot, 12. novembra na YouTube-u objavljen je kratki film koji je to nadomestio. Uz sjajne izvedbe glumaca Sejdi Sink (koja igra mlađu verziju pevačice) i Dilana O’Brajena (koji predstavlja Džilenhala), All Too Well postaje mnogo više od puke melodije i nežnih vokala. Priča koju je Tejlor Svift odavno započela i posvetila svom bivšem momku, postaje zaokružena u formi estetično kadrirane kinematografije, sa sve famoznim šalom koji se u navratima pominje kroz pesmu, a o čijoj se trenutnoj lokaciji spekuliše godinama unazad.
Poznati glumac intenzivno se proteže i kroz ostatak albuma. Ukoliko se fokusiramo na traženje simbolike, lako je da pretpostavimo kako se upravo on nalazi u središtu hitova Sad Beautiful Tragic, Treacherous, Come Back…Be Here, novog dueta sa pevačem Krisom Stejpltonom – I Bet You Think About Me, kao i nekolicine drugih.
Među do sada neobjavljenim pesmama, sa podnaslovom From the Vault, takođe ima fenomenalnih ostvarenja koja nemaju nužno veze sa jednom od omiljenih zvezda Holivuda. Osim pesme Run, koja je duet sa pevačem Edom Širanom, kao i pesme Better Man koja se tematski nadovezuje na poruku albuma, jedna od najpotresnijih numera je i duet sa mladom indi-rok pevačicom Fibi Bridžers – Nothing New.
Ono što od nje čini novitet u svetu pop muzike jeste svest o naravi jedne takve industrije i načinu na koji često i sa namerom od uspešnih i talentovanih žena stvara suparnice. Tokom nešto više od četiri minuta ova elegija bez ustručavanja govori o podrivanju rivaliteta i osećaju izolacije o kojem, nadovezujući se, pevaju i Svift i Bridžers. Udubivši se u tekst, u njemu ne možemo a da ne vidimo otvorenu kritiku šou-biznisa koji ne dozvoljava starenje, a još manje praštanje tuđe slave kada neko jednom odluči da više nismo novi i zanimljivi.
Na neki način, Nothing New je sestrinska pesma numere The Lucky One, koja se još detaljnije bavi isksutvom ove pevačice u svetu lepih i poznatih. Kada je tek izdala Red, Svift je često bila meta tabloida koji je nimalo nisu štedeli. Imidž koji joj je tada nametnut bio je karikatura žene koju je bilo moderno ne voleti, a usled dugogodišnjeg medijskog pritiska, delovalo je gotovo nemoguće otarasiti ga se.
Ipak, uz sve teškoće i nesigurnosti o kojima je često otvoreno govorila, Svift je nastavila da stvara na onaj način koji patrijarhat uporno voli da ismeva – iskreno, sentimentalno i potpuno ranjivo. Mada nije prva koja je svoju karijeru zasnovala na tome što je zahtevala da njena osećanja budu shvaćena ozbiljno, bila je jedna od retkih kojoj je dubinski mizogini svet konačno, ne samo oprostio, već i dozvolio da u tome uspe.
Danas više nije sramota slušati je. Štaviše, njena muzika postala je određena vrsta kulturne norme, na čelu sa Svift kao jednom od vodećih ženskih ikona 21. veka. I mada pristup u kojem od jedne mlade devojke prvo pravimo izopštenicu, samo da bismo je kasnije proglasili sveticom, mnogo govori o našem društvu, barem se možemo nadati da ćemo ubuduće biti zaštitnički nastrojeni prema svakoj Tejlor Svift, Britni Spirs i Majli Sajrus koje mediji požele da nipodaštavaju.
Kada se pojavio 2012. godine, Red nije bio album koji smo želeli, ali je bio album koji nam je bio potreban. Dočekao nas je kao nezrele i mlade, još uvek pune životne nevinosti koju nije imalo šta da rasprši. Tada smo bili neki drugi ljudi koje je tek čekalo napuštanje ušuškane, sigurne zone i otkrivanje šta je ono što nas čeka kada iz nje iskoračimo.
Red nije bio loš album, nije bio ni razočaravajući, ali mnogo toga u njemu nismo otkrili u momentu kada je svež i topao izašao iz studija. Ali kada smo prerasli sve dečije boljke, kada smo svoju okolinu počeli da posmatramo ne kao crno-belu već kao šarenu, crvenu, uzburkanu i komplikovanu, on je bio tu da nas sačeka i ublaži suze – bilo da su isplakane ili ne.
Malo je onih izvođača čija dela u hodu mogu da isprate naš rast, a Tejlor Svift je za svoju publiku napravila upravo jedan takav album. U njemu nas čeka sve: od prve ozbiljnije zaljubljenosti, preko veza, raskida i pronalaženja sebe, pa sve do toga kakve osobe postajemo nakon što nas nešto do srži potrese.
Slušati Red u 2021. drugačije je iskustvo od onog sa početka prošle decenije. U njega je stalo oko 9 godina odrastanja, 36 godišnjih doba u kojima smo naučili da jasno i glasno tražimo ono što zaslužujemo, i više od 3000 dana tokom kojih su nam povremeno lomili srca. Zato ćemo mu se uvek i vraćati.
Naslovna fotografija: @bethgarrabrant (@taylorswift)
3 Responses