Kada drugima pričam o ljubavnim filmovima, često imam potrebu da se branim. Neretko i pre nego što kažem o kom je naslovu reč, hvatam sebe kako rečenicu započinjem sa: “Jeste romantična priča, ali stvarno je dobra” ili “Znam da će zvučati patetično, ali veruj mi da nije”.
Opravdanje je spremno i pre nego što diskusija počne, pa tako između sebe i filmova o ljubavi, koliko god ih istinski volela, svesno gradim zid. Ako postavim ove barijere, zaštitiću se od optužbi da nemam ukusa, da volim površne i nerealne filmove, one ženske, one koje nijedan ozbiljni kinofil neće uvrstiti u svoj spisak preporuka.
Makar to bilo i na trenutak, u svega nekoliko reči odreći ću se onoga što mi romantična ostvarenja znače i, svesno ili nesvesno, svojim stavom umanjiću njihovu vrednost. Jer ipak, kako jedan takav film može da se meri sa Petparačkim pričama, Kumovima i Blejd Ranerima? Zar neće jedan Taksista Martina Skorsezea i svi njemu slični uvek biti veći, značajniji i bolji od nekakve romanse? Možda i hoće, a možda, ipak, ljubav u medijima posmatramo na potpuno pogrešan način.
Rom-com, chick flick i druge ružne reči
Malo je onih žanrova čija je istorija toliko dugačka i obimna koliko istorija ljubavnih filmova čiji koreni dosežu do 19. veka. Poljubac, nemi, kratkometražni film od svega dvadeset sekundi, pojavio se 1896. godine i prikazao scenu iz brodvejske predstave u kojoj se glumci ljube na pozornici. U decenijama koje su usledile nakon toga, filmske romanse menjale su svoj oblik do granica neprepoznatljivosti, istovremeno reflektujući društvene promene, norme i propise određenog vremena, ali i inventivnost reditelja i rediteljki koji su ih oblikovali.
Kada ovu traku, međutim, premotamo do sadašnjice, čini se da će nasleđe ljubavnih filmova ostati zaboravljeno. Za savremenu publiku, ova najčešća, najpoznatija i najiscrpnije obrađivana tematika, biće svedena na nivo pukih romantičnih komedija koje nemaju šta drugo da ponude do nekoliko sati drugorazredne i degradirane zabave.
Ljubić je, zajedno sa ostalim sinonimima, postao ružna reč u svetu filma. Tip dela pravljenih isključivo za žene, ostvarenja koja muškarcima nemaju šta da ponude. To su neozbiljni filmovi koji obrađuju trivijalne teme. Ništa vredno pažnje u odnosu na klasike kinematografije – maskulina, često nasilna, dugometražna dostignuća u kojem junakinje, ako ih uopšte i ima u bitnoj meri, ne istupaju previše iz uloga koje su im nametnute.
I dok deo ove loše reputacije možemo pripisati eri šablonskih romantičnih filmova s kraja 20. i početka 21. veka, koja je formulaičnim zapletima, nerealnim likovima i neautentičnim ljubavnim pričama i sama zakucala poslednji ekser u mrtvački sanduk ljubavnih drama, za jedan znantno veći deo zaslužno je, ipak, nešto drugo. Inherentni seksizam koji proganja filmsku industriju koliko i sve druge aspekte našeg života još je odavno našao svoj put do velikih ekrana, našeg vrednosnog sistema i kritičkog mišljenja.
Krivica romantičnih komedija
Početak 21. veka u svetu ljubavnog filma ostao je obeležen romantičnim komedijama – zabavnim i laganim žanrom čijih mana, doduše, ipak moramo biti svesni. Kada standardni proizvod ovog doba rastavimo na segmente, u većini slučajeva čekaće nas ustaljeni elementi zatrpani klišeima i sijaset grešaka koje su pravili u svom pristupu prema odnosu polova.
How to Lose a Guy in 10 Days, Sweet Home Alabama i What Women Want samo su neki od primera u kojima se susrećemo sa muškarcima koji u živote svojih budućih partnerki ulaze kao jedini katalizatori za sva dešavanja koja će se odigrati u narednih 90 do 120 minuta. Oni će biti snažni i privlačni, puni onih dvodimenzionalnih mana koje u stvari još više doprinose njihovoj savršenosti. Biće uvek tu da spasu svoje odabranice i posle raskida, u drugom činu, dočekaće ih spremni i posvećeni da u završnici zajedno dočekaju jedno “bili su srećni do kraja života”.
Ako pravih konflikata između naših protagonista i ima, oni će brzo biti gurnuti pod tepih, potpuno zasenjeni snagom prave ljubavi uz pomoć koje o problemima više nikada nećemo morati da brinemo. Dodajmo ovde i sekundarne ženske likove, uglavnom sa ulogom “zle drugarice” ili “osvetoljubive bivše devojke”, kao i nekoliko pompeznih i ekstravagantnih romantičnih gestova zbog kojih će se oprostiti svaka čarka koja se pre toga desila, i imaćemo savršen recept za ono što žene, sudeći po Holivudu, priželjkuju u sopstvenim životima.
Osim što su filmovi iz ovog žanra i ovog doba, uz čast izuzecima, i sami sledili razne kalupe patrijarhata, hraneći nas godinama istim onim stereotipima protiv kojih se do danas borimo, reklo bi se i da su uspeli da naruše koncept ljubavi, onakve kakvu osećamo u sopstvenoj realnosti. A upravo zbog ovih nedostataka, koji se u drugim žanrovima, suštinski krojenim za mušku publiku, mnogo lakše previde ili uopšte ne uzimaju za zlo, savremeni ljubavni film dobio je etiketu kiča i patetike.
Međutim, serija filmova jedne epohe, prilagodljiva u odnosu na trendove i shvatanje rodnih uloga u periodu u kojem je nastala, svakako nije glavni krivac. Samim tim, nije ni strašno ako ih i dalje ponekad rado pogledamo, makar to značilo da na određeno vreme moramo da im oprostimo grehe.
Koliko god loših romantičnih komedija postojalo, kao i u svakom žanru, tako i ovde ima onih kvalitetnih. Poslednjih godina udaljili smo se od štetnih narativa, neosvešćenih po pitanju reprezentacije polova i njihovih potreba, pa su tako nailazili i naslovi koji su okretali klišee naglavačke. Mada se ovi filmovi još uvek bore sa određenom stigmom, teško je reći da naslovi kao što su The Big Sick (2017), Palm Springs (2020) ili The Happiest Season (2020) publici nude manje od standardnih komedija koje veličamo bez problema.
"Ženske" teme – "ženski" filmovi
Od istorijskih drama, pa sve do futurističkih dostignuća – ljubavne priče dolaze u raznim oblicima i prožimaju gotovo svaku vrstu filma. Makar bili površni i loše odrađeni, ovi romantični zapleti suštinski su deo većine ostvarenja na koje konstantno nailazimo na spiskovima “najboljih filmova svih vremena”. Retki su oni kultni i manje kultni klasici u kojima uopšte nema prikaza veze između dvoje ljudi, a na kraju krajeva, bez njih ne bi ni mogli da funkcionišu. Oduzmimo ljubav iz bilo kog narativa i ostaće nam malo toga što bi u podjednakoj meri moglo da opravda ponašanje likova.
Zaljubljivanje i rastavljanje, brakovi i razvodi, patnja i neuzvraćena osećanja suštinski su deo našeg života. Prisutniji su možda i više od nagona za osvetom, pravdom i nasiljem koji godinama unazad dominiraju trendovima “dobrih filmova”. Ljubav je možda i jedino osećanje zaista univerzalno celom svetu. Ono je u našim adolescentskim i odraslim životima prisutno na dnevnom nivou, a bez nje, za većinu nas ništa ne bi imalo smisla.
No ipak, zašto je onda toliko lako otpisati ljubavne filmove u globalu? I zašto se do danas radije podsmehujemo ljudima, a prevashodno ženama, koji u njima uživaju? Zar je koncept filmova u kojima su žene podjednako važni akteri kao i muškarci toliko nezgrapan? Zar je delo zaista toliko nižeg ranga ako se u njemu junakinjama, za promenu, dešavaju stvari koje priželjkuju, u odnosu na sva ona druga u kojima se njihova lica, tela, životi i smrti koriste kao puki okidači radnje? Ključ možda leži upravo u jednakosti polova i ranjivosti muškaraca.
Dok je patrijarhat zasigurno najpogubniji po žene, ni drugi pol nije onaj koji od njegovih uticaja konstantno profitira. Štaviše, ideja o “pravim” muškarcima, onima koji nikada ne plaču, nikada nisu povređeni i nemaju prava da iskazuju svoje emocije ako žele da zadrže društveni status, svojevrstan je hendikep sam po sebi.
Nije onda ni čudo što je žanr filmova koji ih prikazuju kao otvorene, zaljubljene i spremne da se žrtvuju za svoje partnere toliko tendenciozno sputan u savremenim diskursima. Ako priznamo da volimo romantične filmove, priznali smo jednu stranu muškaraca koja se u našoj kolektivnoj svesti i dalje doživljava kao slabost. Lakše je, stoga, okarakterisati ih kao ženske, koliko god oni zapravo bili ljudski, umesto da napravimo prostor u kojem egalitarizam važi za sve.
Ne postoji nijedan pravi razlog zbog kojeg filmovi sa ljubavnom tematikom i ženskim protagonistima moraju da targetiraju isključivo žensku publiku. Različita iskustva, konflikti i problemi, pa makar bili i oni romantične prirode, nisu nešto što dotiče samo jednu grupu, već utiču na sve nas, kako god se mi opredeljivali. U 21. veku, krajnje je vreme da sklonimo seksističke okove sa žanrova i volimo filmove zato što su dobri – ne zato što su “muški” ili “ženski”.
Autentična ljubav i gde je pronaći (u medijima)
Glavna mana šablonskih romantičnih drama leži u njihovom pristupu ljubavi kao takvoj. Dok su određeni filmovi propagirali nedostižne ideale i veze koje samo u fikciji mogu da teku toliko glatko, postoje i oni drugi, koji na velike ekrane donose autentične ljubavne priče u kojima se realnost ogleda više nego bilo gde drugde.
Ljubav je komplikovana, nesavršena i nekada, sa razlogom ili bez, prosto dođe do kraja. Nekada, međutim, čak i oštećeni odnosi mogu da se poprave, a uz trud oba partnera jedna veza može trajati i tokom celog života. Zato najviše i volimo filmove koji su u stanju da razumeju slojevitost ovog sveprisutnog osećanja i koji kroz fiktivne likove prenose autentične doživljaje koje smo i sami nekada imali.
Jedan od najboljih primera možda je upravo Before, trilogija režisera Ričarda Linklejtera u kojoj kroz tri filma, sa po deset godina razmaka između nastavaka, pratimo odnos Džesija i Selin – dvoje ljudi koji se menjaju, rastu i zajedno stare kroz partnerstvo koje su stvorili. Sa druge strane, tu su i ostvarenja poput Polakovog The Way We Were (1973), francuskog filma Rust and Bone (2012) i Netflixovog crno-belog Malcolm & Marie (2021), koji se ne boje da prikažu i one ružnije, toksične osobine kakve veze nekada mogu da poprime.
Like Crazy (2011) Drejka Dormeusa bez pardona govori o teškoćama s kojima se nosimo u vezama na daljinu, dok About Time (2013), Obvious Child (2014.) i Table 19 (2017) obrađuju, između ostalog, i načine na koje potencijalno roditeljstvo može uneti promene u partnerske relacije.
Nije malo ni odličnih ostvarenja o LGBT populaciji, pa osim famoznog Call Me By Your Name (2017) imamo i naslove kao što su Summertime (2015) i Blue Is the Warmest Color (2013) koji nijansiraju različita iskustva u istopolnim odnosima.
Filmovi kojih, nažalost, još uvek nema dovoljno, jesu oni koji promatraju ljubav u srednjim i poznim godinama života. Međutim, iako su ove starosne grupe često slabo prikazane u ulogama glavnih aktera, a još manje u romantičnim filmovima, ona ostvarenja koja se njima bave rade to na najbolji način. It’s Complicated (2009), Enough Said (2013) i Our Souls At Night (2017) samo su neka od dela koja su tu da nas podsete kako mladost nije jedino doba zaljubljenosti i nežnih osećanja.
Predrasude i stege koje imamo prema ljubavnim filmovima gradile su se decenijama. Isto tako, biće potrebno makar još toliko vremena, ako ne i više, da odbacimo pretpostavke koje imamo kada je reč o ovom žanru i istupimo iz seksističkih okvira koji nam govore da su manje vredni u odnosu na more “ozbiljnih” ostvarenja.
U međuvremenu, dovoljno je da svaki sledeći put kada se kinematografske romanse pomenu u društvu, jasno i glasno kažemo da nas nije sramota što ih gledamo. Na kraju krajeva, uživati u ljubavnim filmovima znači prepustiti se osećanjima – a to i ovako radimo iz dana u dan.
2 Responses
Seksizam se odnosi na diskriminaciju, predrasude ili nepoštovanje prema osobama na osnovu njihovog spola, obično favorizirajući jedan spol nad drugim. Nema veze sa vodjenjem ljubavi