Početak je oktobra i Maja Herman Sekulić zakazala je konferenciju za štampu povodom objavljivanja reizdanja njenih knjiga “Skice za portrete” i “Književnost prestupa” u novoj kafe- knjižari Kosmos u Sava Centru. Odlazim kako bih ispratila konferenciju, a dan pre toga sa Majom putem Instagrama dogovaram kratak intervju uživo, budući da je već 12. oktobra čeka put u Indiju gde će predsedavati Svetskoj konferenciji o etici u današnjoj kulturi, kao i ulozi veštačke inteligencije u književnosti i umetnosti uopšte.
Pripremajući se za razgovor pronalazim podatak da je Maja svoj prvi “mini roman” pod nazivom “Put na Saturn” napisala još kao devetogodišnja devojčica. Okružena knjigama i umetničkim delima, čitajući Žila Verna, maštala je o duhovnim, saznajnim i geografskim prostranstvima, a ispostaviće se da će razdaljine i prostranstva obeležiti njen život. Naime, Maja Herman Sekulić doktorirala je Komparativnu književnost na Univerzitetu Prinston gde je bila i profesorka, a njen život odvija se i danas na relaciji Beograd-Njujork. Nisam sigurna iz kog tačno razloga, ali svakako i usled nedovoljno dobre organizacije izdavača, knjižari nisu isprva bili obavešteni o konferenciji te se prostor naknadno prilagođavao za događaj, a razgovoru o dvema značajnim knjigama prisustvovalo je svega nekoliko ljudi.
Tih dana razmišljala sam o tome zašto se na našim prostorima istorija neprestano ponavlja u smislu neprepoznavanja značaja ljudi koji svojim radom značajno doprinose našoj kulturi i umetnosti. Istovremeno, van granica naše zemlje ti isti ljudi uživaju izuzetno priznanje. Iz tog, ali i mnogih drugih razloga, poželela sam da barem na neki način, putem svojih tekstova, ljubitelje književnosti, upoznam sa stvaralaštvom književnice sa čijim sam se radom, moram priznati, i sama upoznala tek pre nekoliko godina. Jedan od povoda za ovaj tekst je i to što je Maja, kao jedina predstavnica Srbije među “50 nezaboravnih žena Evrope,” u novembru u Rimu, na Papskom univerzitetu, primila četiri medalje, čime je postala najnagrađivanija učesnica ovog događaja.
Devet života Milene Pavlović Barili
Moje upoznavanje sa Majom Herman Sekulić počelo je kada sam u izlogu jedne beogradske knjižare ugledala naslov “Devet života Milene Pavlović Barili”. Ono što me je kasnije posebno zaintrigiralo jesu neverovatne sličnosti između života ove dve žene koje je glad za znanjem i upoznavanjem drugih kultura vodila daleko od svoje rodne zemlje. Ali, krenuću ispočetka.
Fondacija Milene Pavlović Barili u Požarevcu poverila je Maji Herman Sekulić zadatak da napiše svoje viđenje ove svestrane umetnice – slikarke, modne ilustratorke i pesnikinje – o kojoj, nažalost, nema mnogo pisanih tragova u svetu, iako Milena pripada ne samo srpskoj već i italijanskoj, francuskoj i američkoj kulturi. Kao neko čiji se život odvija na relaciji Beograd-Njujork, Maja Herman Sekulić upustila se u avanturističko putovanje “tragom Milene Pavlović Barili”, a to je značilo ne samo čitanje Mileninih pisama, pesama, pronalaženje različitih tragova neosvetljenog stvaralaštva, već i boravak na mestima na kojima je boravila i slavna umetnica. Ova knjiga nije ni romansirana biografija, niti istorijski roman, već intimna isposvest slikarke i umetnice kosmopolitskog duha pisane prepoznatljivim jezikom Maje Herman Sekulić, koja se ne može podvesti striktno pod jedan određeni književni žanr, a po rečima prof. Nede Todorović, u pitanju je “najdublji portret ženske psihe u novijoj srpskoj književnosti”.
Ono što je važno napomenuti jeste da je ovaj roman proglašen najboljim stranim romanom u Italiji, te da je tamo dobio čak dva izdanja na italijanskom jeziku, što nije slučaj ni sa jednim našim delom. A ono što me posebno raduje jeste činjenica da je urađen scenario za film po ovom delu (doajen domaće filmske i televizijske režije, Zdravko Šotra, Majin prijatelj, napisao je scenario za film prema sinopsisu koji postoji u okviru ove knjige), što znači da će život i stvaralaštvo još jedne heroine naše umetnosti i kulture oživeti na filmskom platnu.
Maja, pišući u prvom licu, osvetljava stranice Milenine životne priče, isprepletane velikim radostima i tugama, udaljenostima i bliskošću, Balkanom i svetom. Kroz slojeve spoljašnjeg sjaja i beskrajno bogatog unutrašnjeg sveta, u koji niko nije uspeo potpuno da pronikne, naziremo priču o umetnici i njenoj veri u plemenitiji svet. Zavirujući u taj svet, makar na trenutak, čini se da i sami možemo osetiti njegovu snagu.
Digitalna galaksija
Druga Majina knjiga koju sam jedva čekala da pročitam jeste “Digitalna galaksija”. Ova zbirka eseja bavi se uticajem digitalne revolucije na svet, osvetljavajući put od Gutenbergove štamparije do savremenog doba. Kroz ove eseje, autorka analizira različite fenomene novog doba, osvrćući se na pozitivne, ali i negativne aspekte koje digitalizacija donosi.
Naučnici tvrde da svake godine gubimo oko 8% humanosti. Ako je tako, gde ćemo biti za samo desetak godina? Hoću da pobegnem iz tog digitalnog raja, od tehno-tiranije, od elektronske frenezije, negde daleko, s naramkom knjiga, bez telefona i laptopa, jer gubim kreativne sokove i moć koncentracije za ono što je bitno. Ne želim da izgubim pesmu koju nosim u sebi. Ako izgubim tu pesmu, izgubiću sebe, kažem glasno.
Ipak, Maja priznaje da joj je digitalni svet stvorio nove prilike za povezivanja sa ljudima iz celog sveta. Dokaz da “nije izgubila pesmu u sebi” bila je njena poema “Ljubav u doba korone” koja je prevedena na 27 svetskih jezika. Kada već govorimo o digitalnoj revoluciji, nametnulo se i pitanje veštačke inteligencije i njenog uticaja na sve sfere umetnosti, o čemu je Maja govorila prilično optimistično. Naime, Majinu poemu “Silna Jerina” engleski pesnik i profesor na Kembridžu, Ričard Berengarten, preveo je u šekspirovskom stihu. Nedavno je, prema Majinim rečima, jedna njena prijateljica poemu “Ja Draginja, kraljica, Srpkinja” o Dragi Mašin ubacila u veštačku inteligenciju koja ju je prevela u šekspirovskom stihu, uz određene greške, ali svakako uz uštedu vremena budući da je izuzetno teško prevoditi na ovaj način. Ipak, Maja konstatuje da uz sve pogodnosti koje veštačka inteligencija ljudima može da pruži (naravno ukoliko njom pametno rukuju), nikada neće moći da zameni ljudsku strast i emociju.
Književnost prestupa i Skice za portrete
Knjige zbog kojih smo se okupili u predivnom ambijentu knjižare Kosmos, prvi put su objavljene zapravo 1992. i 1994. godine. Naime, “Skice za portrete” zapravo su zbirka eseja i razgovora sa kolegama i prijateljima, američkim i svetskim autorima koja se koristi kao redovna literatura za studente književnosti na Prinstonu, dok je “Književnost prestupa” zapravo autorkina doktorska disertacija prevedena i prilagođena srpskom jeziku, ali i čitaocu koji se ne bavi naučnim proučavanjem literature, prvobitno objavljivana 1994. godine u odlomcima u različitim američkim časopisima. O knjizi “Književnost prestupa”, ali i Maji Herman Sekulić kao ličnosti značajnoj za našu kulturu, Dragana Medenica Poljak, po struci pravnica, ali po duši pre svega ljubiteljka književnosti, novinarka, autorka i vlasnica književnog salona “Kirka”, rekla je:
Kada sam pročitala “Književnost prestupa” shvatila sam da je Maja žena koja je uvek bila ispred svog vremena, žena o kojoj će se tek pisati i pričati. Ona je žena koja živi književnost. U našoj kulturi dugo se verovalo da naš proizvod, naše delo, nema previše veze sa nama samima i da kada napišete nešto niste važni kao ličnost, već vaše delo govori samo po sebi. Sada živimo u svetu koji je uokvirio proizvod i samu ličnost. Maja je čarobnica reči koja ume da zaokupi sav književni i lični prostor u kome se pojavi. Ono što je mene iznenadilo kao ljubiteljku književnosti, a mislila sam da je “Književnost prestupa” kruna Majinog stvaralaštva, jeste da je ova knjiga zapravo napisana pre 30 godina, kada je ona prva u Americi dobila rukopis Džojsa na engleskom jeziku da analizira. U svom analitičkom maniru, poznavajući dela Džejmsa Džojsa, Andreja Belog, Tomasa Mana, uhvatila se u koštac sa njihovom literaturom na specifičan način pišući o strukturi “Uliksa” kao parodije.
Maja na čas prekida ovo izlaganje rekavši da su prvi romani, počev od Servantesa, zapravo parodije. U prvom poglavlju “Književnosti prestupa” citirani su Tomas Man i Horhe Luis Borhes: “Parodija je ovde uistinu bila ponosno pomagalo velikom daru kome je pretila sterilnost usled skeptičnosti, intelektualne rezerve i osećanja da se kraljevstvo banalnog ubitačno širi” ( “Doktor Faust”, Tomas Man). Izvesnost da je sve već napisano nas negira ili pretvara u fantome” (“Vavilonska biblioteka”, Horhe Luis Borhes).
U potrazi za Lolitom (Slike kojih nema)
Na nedavno održanom Međunarodnom Sajmu knjiga u Beogradu predstavljeno je reizdanje ovog romana u izdanju Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike (što je šesta knjiga prvog kola Majinih izabranih dela). U ovom romanu, autorka se takođe vešto poigrava književnim žanrom i formom, u pitanju je zapravo transmoderni roman u kome se prepliće nekoliko tema. Ono što je primetno jeste pitanje (često i u drugim Majinim delima) da li je roman zapravo još uvek moguć u eri interneta i kako bi se junaci nekih klasičnih književnih dela ponašali da su nastajali i “živeli” u ovakvom svetu kakav poznajemo danas. Kao fiktivni likovi u ovom delu pojavljuju se Nabokov i Kjubrik, a radnja je smeštena “svuda”, baš poput duha same autorke (Beograd, London ili Njujork), potraga za identitetom uvek je neminovna i (s)lična. Nije reč samo o potrazi za pretečama Lolite u opusu književnih stvaralaca poput Vladimira Nabokova, već i potraga glavne junakinje Lole Dunavske za svojom prošlošću, što je zapravo traganje za identitetom, za samom sobom. Maja Herman Sekulić ističe da je za svakog književnog stvaraoca koji piše umetničku prozu neophodno da ima dijalog sa književnom tradicijom.
Oblak u suknji
I, naposletku, ne manje značajna, zbirka poezije! Nakon razgovora sa Majom, iako kratkog, ali beskrajno inspirativnog, prošetala sam do knjižare Zlatno runo po “Oblak u suknji”, zbirku poezije objavljenu ovog leta. Iako je sjajna u svim književnim žanrovima, autorka je neretko isticala da sebe najviše oseća kao pesnikinju. Poezija je kod nje pitanje potrebe, postojanja, životnog poziva i to se tako jasno očitava u njenim stihovima kojima kao da grli rodni Beograd, Njujork, Nebo, sva bića nastanjena na našoj planeti, ali ne njihovu romantizovanu sliku, već onakve kakvi doista jesu. U jednoj svojoj pesmi u prozi, Maja Herman Sekulić piše:
Nije dobro živeti negde drugde, prenositi se daleko u mislima. Oni koji ne putuju mnogo, koji se ne sele, koji nisu videli dalje od svoje kuće, svog komšiluka, verovatno su sretniji. Život je trenutak koji proleti, i ako se još putuje, onda se taj trenutak ni ne uhvati. Pre sam žurila da zapišem utiske iz zemalja kroz koje sam prolazila. Sada ih obilazim nemo. Treba pronaći smisao u putovanjima, u tuđini.
Iako postoji nostalgija, verujem da bez života na različitim mestima i putovanja ni autorka ne bi bila ono što je danas, a ni mi ne bismo dobili kvalitetnu vanvremensku književnost zahvaljujući kojoj smo u mogućnosti da putujemo umom i srcem, zavaljeni u udobnu fotelju svog doma.
