Čemu me je naučila 2018. godina

Ništa mi ne popravi kondiciju za kreiranje sadržaja koliko surovi, ali krajnje inspirišući decembarski sprint. Tako je bilo i ovaj put. Uhvatila sam ritam i ne želim da ga ispustim, zato nastavljam istim tempom. Otud novi post na blogu stiže već četvrtog dana januara. Nikad ranije, čini mi se. S obzirom na to da mi ruka, po navici, i dalje završava ispis datuma osmicom, mislim da bi bilo sasvim adekvatno da se u prvom postu nove godine osvrnem na onu prethodnu. Tačnije, na sve ono čemu me je prethodna godina naučila, jer se trudim da svaku godinu, ma kakva bila u globalu, gledam kao niz lekcija uz koje ću (nadam se) uspeti da sledeću iskoristim pametnije i zrelije. Stoga, hajde da se zajedno osvrnemo na poglavlje ”2018”:

• naučila sam da novogodišnje putovanje ne mora biti nužno i najbolja novogodišnja opcija

Nikola i ja smo bili zakleti fanovi novogodišnjih putovanja. Iznova i iznova bismo isticali kako je to najbolji način da iskoristite praznike, posebno ako su putovanjima alterantiva klasični dočeci u restoranima ili klubovima. I zaista smo živeli u tom ubeđenju, tako da smo godinama Novu dočekivali u inostranstvu (uglavnom prespavajući je, jer bismo bili preumorni od celodnevnih obilazaka). A onda smo krajem 2017. godine oboje, čini se istovremeno, osetili potrebu da se odmorimo i da ionako haotičan decembar ne činimo dodatno haotičnim pripremama za put i stresom koji, hteli ili ne hteli, prati svako putovanje. Umesto toga, odlučili smo se da prvi put napravimo novogodišnju žurku za naše prijatelje. Ispostavilo se da je to bila jedna od najboljih odluka.

Osim što smo se sjajno proveli u društvu nama dragih ljudi, imali smo ceo decembar da završimo sve svoje poslovne obaveze (kada putujete, uglavnom sa obavezama morate biti gotovi do 26. eventualno 27. decembra), a onda i prve dane januara da se istinski odmorimo ne radeći ama baš ništa, osim listanja filmskog i serijskog novogodišnjeg repertoara. Osećaj načisto zaboravljen usled uobičajeno jakog tempa naših novogodišnjih putovanja. Umesto krajem decembra, otputovali smo sredinom februara (destinacija je bila Rim i o tom putovanju sam vam detaljno pisala OVDE) u periodu manjih gužvi, toplijeg vremena i povoljnijih cena. Tada naučenu lekciju primenili smo i ove godine. Novu smo po sličnom receptu dočekali u Beogradu, a putovanje smo odložili za koju nedelju.

• naučila sam da slušam svoj organizam

Istina je da sam oduvek vrlo pažljivo slušala svoje telo, ali me je 2018. godina još jednom podsetila na važnost ove lekcije. Kada sam u februaru počela da osećam niz neuobičajenih tegoba (hroničan umor, manjak koncentracije, pad imuniteta itd) znala sam da se nešto događa sa mojim organizmom. Nakon povratka sa pomenutog putovanja u Rim, odlučila sam da se podvrgnem kompletnom sistematskom pregledu.  Ukoliko imate privatno zdravstveno osiguranje, što je bio moj slučaj, ovakvi pregledi su uglavnom besplatni i traju nešto više od sat i po.  Upravo je toliko bilo potrebno da lekari dijagnostikuju glavni uzrok mojih problema – anemiju uzrokovanu manjkom gvožđa. Hematolog je to odmah povezao sa mojom ishranom koja je do tog trenutka bila vegeterijanska. Terapija je podrazumevala momentalno vraćanje mesa u moju svakodnevnu ishranu i svakodnevno uzimanje preparata sa gvožđem, vitaminom C i vitaminom B. Usledila je uporna borba sa još upornijom anemijom, koju još uvek nisam pobedila, ali su parametri konačno bliži normali, a moj organizam ponovo jak i otporniji (kucam u drvo).

• naučila sam da se više bavim svojom ishranom

Pomenuta situacija me je dobro prodrmala i naterala da se zamislim nad svim greškama koje sam inače pravila prema svom organizmu i zdravlju. Istini za volju nije ih bilo mnogo, jer sam oduvek imala svest o važnosti brige o sebi (zahvaljujem na tome svojoj vernoj prijateljici anksioznosti). Međutim, ono o čemu definitivno nisam dovoljno razmišljala bila je ishrana. Bez prave pripreme uplovila sam u vegeterijanske vode. Izbacila sam meso ne istražujući šta je to što mi može nadomestiti njegov nedostatak. Činilo mi se da se hranim zdravo, ali se ispostavilo da to nije bilo dovoljno jer moja ishrana nije bila raznolika. Tako sam od previše mleka i mlečnih proizvoda (koje sam konzumirala nemilice jer su me činili sitom) dobila kristale u bubregu. Mleko je takođe pospešilo i moju anemiju. A sve prethodno navedeno je dovelo do njene pojave. Shvativši na teži način koliko je raznolikost ishrane važna, konačno sam joj pristupila ozbiljnije i zrelije. Čitajte: konačno sam ušla u kuhinju i konačno je prestalo da me mrzi da kuvam za sebe.

• naučila sam da poštujem svoj ritam rada

Dobar deo ove godine provela sam u ljutoj borbi sa svojom jutarnjom neproduktivnošću. I mada sam celog života najbolje funkcionisala u drugom delu dana, ove godina sam, pod pritiskom raznoraznih videa i tekstova na temu produktivnosti i radne efikasnosti, rešila da sebe pretvorim u jutarnju osobu. Da se razumemo, nikada mi nije bio problem da ustajem rano. Ali mi je oduvek bio problem da budem kreativna u prepodnevnim časovima. Posebno ako pričamo o pisanju. Želela sam da potisnem tu činjenicu i zato sam sebe iz dana u dan terala da radim od ranih jutarnjih časova. I svaki takav pokušaj završavao se debaklom i mojim nezadovoljstvom. Ono bi dalje uticalo na moju kreativost i kranji rezultat bi bilo jedno veliko ”ništa”. Uz to, osećala sam se umorno, a tako sam i izgledala.

Bilo je tako sve dok nisam rešila da sebe više ne kinjim i da jednostavno prihvatim činjenicu da sam ”noćni” tip osobe i neko ko najbolje funkcioniše nakon 16 časova. Pratila sam svoj ritam rada i ponovo sam sebi počela da dopuštam radno noćobdisanje i duže spavanje izjutra.  Odjednom, jedna po jedna stavka sa moje liste je nestajala, ja sam se osećala mnogo bolje, efikasnije, inspirisanije, a i svežije. Tako sam i izgledala.  Sve je bilo jasno – umesto tuđih saveta, počela sam da slušam svoj organizam i ujedno sam prestala sebe da kritikujem i kinjim što ne funkcionišem po ustaljenim principima. Od tog momenta, posao mi je ponovo postao zadovoljstvo, a ne obaveza.

• naučila sam da radim i van kuće

Ove godine sam, kao nijedne pre, radila mnogo van kuće. Kućnu atmosferu i kafiće u koje sam ranije odlazila, zamenila sam coworking prostorom Share Square čija mi je atmosfera izuzetno prijala i neverovatno uticala na produktivnost. Čak sam i jedan od najčitanijih tekstova iz prošle godine, onaj o ”Krizi dvadeset i pete”, delom napisala upravo tamo.  Ovo posebno ističem jer je pisanje tekstova aktivnost koja je u mom slučaju isključivo rezervisana za kasne noćne sate i moj dom. Drago mi je da sam i u tom pogledu uspela da napredujem. Vreme između sastanaka ili događaja provodila bih u Share Square-u i tako efikasno koristila svaki sat svog radnog dana. Radno okruženje je evidentno uticalo i na moju, inače urođenu, prokrastinaciju, pa sam i u tom pogledu znatno napredovala. Sve u svemu, odluku da izađem iz svog doma, u poslovnom smislu, smatram jednom od najboljih u 2018. godini, otud i jednom od najznačajnijih lekcija.

• naučila sam da pravilno rasporedim prioritete

Ovo je lekcija koju sam naučila pred sam kraj godine, ali taman da u novu uplovim sa vrlo jasnom slikom o svojim poslovnim prioritetima. Dozvolila sam da mi ritam i tempo rada diktiraju trendovi i tržište i da na uštrb Instagrama zapostavim ono što mi je oduvek bilo najvažnije: pisanje i blog. I mada sam sve vreme osećala nezadovljstvo zbog toga, tek pred kraj godine otkrila sam i uzrok tome. I tada mi je postalo jasno: priroiteti se moraju postaviti i oni nikako ne smeju zavisiti od aktuelnih trendova, već od mojih afiniteta. Tako je pisanje za blog ponovo postalo moj primarni cilj. Osećaj da ne iskorišćavam do kraja svoje potencijale, koji me je do tog trenutka pratio, počinje da bledi i zamenjuje ga osećaj ispunjenosti.

• naučila sam da kažem: ”Dosta je!”

Prethodna lekcija direktno je uzrokovala i ovu sledeću. Odlučila sam da kažem ”dosta” svim distrakcijama, koje su naizgled deo mog posla, ali koje mu zapravo samo štete oduzimajući mi neophodnu energiju i vreme. Ovde prvenstveno mislim na veliki broj promotivnih događaja, na niz neinspirativnih Instagram kampanja, na sastančenje bez pravog cilja… Radivši sve pomenuto, bila sam konstantno zauzeta, ali ne i produktivna i efikasna. Posebno ne ako pričamo o sadržaju koji je trebalo da delim sa svojim čitaocima. Kada sam na kraju godine shvatila da sam objavila manje od jednog posta nedeljno, osetila sam se poraženo. Ali ja nisam neko ko se olako predaje, zato sam i odlučila da promenim kurs i vratim se putanji koja me je, a rekla bih i vas kao moje čitaoce, oduvek činila najzadovoljnijom. Putanji popločanoj pisanom rečju.

Trenutno:

• učim da planiram i da se držim plana

Ovo je lekcija na kojoj sam trenutno. Prvi put sam krajem decembra 2018. godine napravila kalendar svih objava za sledeći mesec. Cilj mi je da ga se koliko god mogu držim. Imam neopisivu volju i želju da u tome uspem. Videćemo i hoću li. Ako ne uspem sada, uspeću u jednom od narednih meseci. Ali plan je da savladam planiranje i da ne odustajem od isplaniranog.

• nadam se da ću se naučiti strpljenju

I za kraj, lekcija koju bih volela da naučim u 2019. godini. Oduvek mi je manjkalo strpljenja. Ma koliko da je to nekad bila prednost, jer sam uspevala da odmah i sad odlučim i dejstvujem, čini mi se da mi sve češće smeta što nemam takt više i mogućnost da se strpim i sačekam da stvari same dođu na svoje mesto, bez mnogo mog mešanja. Zato se iskreno nadam da će me godina u koju smo zakoračili tome naučiti. Tačnije, nadam se da ću tokom nje uspeti da sama savladam ovu veštinu.

Toliko za ovo prvo javljanje u 2019. godini. Neka označi početak novog, a starog BDW-a, na kojem ćemo se mnogo češće i redovnije družiti. Do idućeg posta…

nosim: pantalone, rolka, kaput: RESERVED;  torba: MY LOVELY BAG; čizme: ALDO;
minđuše i prstenje: STUDIO GLINA; narukvica: COS;

ALL PHOTOS BY JOVANA TOMAŠEVIĆ

lokacija: Flower Store

_{*ovaj post nije sponzorisan}