Hoće li žena spasiti svet uopšte više nije pitanje – ona ga već spasava

Internetom kruže šaljive poruke o 2020. godini. Brojne su one o završetku retrogradnog Merkura ili pak fotografije slavlja dočeka nove godine koje ukazuju na čekanje nečega što bolje da nije došlo. Izmamljuju mi osmeh. Taj osmeh je samo predah od osećaja anksioznosti koji me je odjednom preplavio, a da nisam ni znala šta je. Iako je teško zastati i ne misliti stalno na sveprisutni razarajući virus koji ogoljava fragilni zdravstveni, a zatim i politički sistem, po glavi mi se motaju brojni događaji iz prethodna dva meseca. I vrti mi se u glavi.

Razna dešavanja izazivaju u meni bipolarne reakcije i prilično izmešana osećanja. I odjednom shvatam da su glavni akteri prethodnog perioda žene. Jake, hrabre, odvažne žene koje se ne ustručavaju da kažu šta misle, da odu u središte vatre, da prime suzavac i nastave da rade. Heroina do heroine. Žene koje nepravda ljuti, ustaju da kažu ne. Žene koje rade u bolnicama, trpe uvrede, preumorne su, a ipak se sutradan pojave na poslu da u lice gledaju ovogodišnjem najgorem neprijatelju. I da usput prime po koju psovku.

Lista događaja je podugačka. Razmišljam o Mariji Lukić i konačnoj pravdi. Ili nepravdi? Zatim o devojčicama koje se provlače internetom i osuđuju jer su želele malo zabave. Doktorkama koje se svakodnevno bore sa kovidom, medicinskim sestrama koje napadaju umorni i bolesni ljudi. Građanke koje kažu NE i STOP napadima na nedužne. Sprečavaju policajce. Spasavaju od istih. Novinarke koje izveštavaju bez cenzure, ne plaše se suzavca. Influenserke koje obaveštavaju o demonstracijama i koje su javni servis i naš prozor, pa bukvalno naš prozor, jer izlaska nema za mnoge. Glumice koje javno kažu šta misle onda kada novinar to najmanje očekuje. Kakofonija. U glavi ludilo, poštovani čitaoci i čitateljke.

A onda vidim preplašene muškarce koji izgovaraju potpuni nonsens. I pitam se da li su svesni šta su izgovorili. Da su devojčice krive? Da ženama nije mesto na bojnom polju? Muškarci koji seksualno zlostavljaju i nemaju obraza da se pojave na sudu i stanu odgovorno iza svojih postupaka. Muškarci koji vređaju, a zatim se brane time što imaju ćerke i ženu.

Na hodnicima institucija

Zašto je borba Marije Lukić tako važna? Krivični zakon je prvi put uvrstio seksualno uznemiravanje u krivično delo tek u junu 2017. godine. Pre svega, nisu postojale državne institucije koje su seksualno uznemiravanje shvatale dovoljno ozbiljno da ga uvrste u zakon. I nažalost, nije dovoljno zakon doneti. Potrebno je u isti i verovati. Potrebno je da se uz isti i mentaliteti menjaju. Potrebno je imati poverenja u lokalnog policajca koji će prijavu ozbiljno shvatiti i procesuirati.

U roku od godinu dana od donošenja zakona podneseno je samo 25 prijava. U istom tom roku, samo su dva slučaja završena i počinioci su dobili uslovne kazne. Da ponovimo: dva procesuirana slučaja u roku od godinu dana. A koliko ubijenih žena svake godine? Većina ubijenih žena je nekada prijavila muškarca koji ju je zlostavljao. Na taj način se ženama šalje poruka da žive u svetu gde vladaju muška pravila, gde zakon nema naročitu moć, pa žene time dobijaju nedovoljnu zaštitu. Zato je slučaj Marije Lukić koja je bila uporna, ali pre svega hrabra da istera pravdu protiv svog bivšeg šefa, seksualnog nasilnika, od posebnog značaja. Ona, kao i još nekoliko njenih koleginica, takođe žrtvi seksualnog nasilja na poslu, borile su za pravdu dve godine. I isterale je. Sada možemo da se nadamo da će sudstvo ozbiljnije shvatiti seksualna uznemiravanja, ali i da će žene biti ohrabrene da prijave agresora. Hoće li nam ovo uliti poverenje u sudstvo?

ilustracija: Jelena Jačimović Jačim

Pre par nedelja u centru naše pažnje je bila Aleksandrija Okasio-Kortes koja je otkrila kakoju je senator Juhom izvređao javno u hodniku. Zanimljivo je da je rešila da progovori o incidentu zato što se Juhu branio time što ima ćerku i ženu. Ova njegova izjava je bila okidač za Okasio. Da li vas to što imate ćerke i žene čini manje ženomrscima? Nažalost ne! Dokaz je veliki broj feminocida. Ali Akesandrija je ustala. Nije ćutala. I kao što je rekla:

Moćni političari ne podnose što jedna žena ima glas i što je jednako moćna kao oni

Najveća moć superheroine je u tome koliko će žena povući za sobom, kome će sve biti uzor i ko će se sve “drznuti” da krene njenim putem. Kome će sve spajdermenka dati paukovu mrežu da se od agresora brani. Aleksandrija ne čeka da joj neko da reč. Ona je uzme. I zatim to vreme dobro iskoristi.

ilustracija: palindromeprint.com

A na bojnom polju…

Raznih je bojnih polja bilo u mesecima iza nas. Neke bitke se i dalje vode po bolnicama dok je jedno bojno polje bilo i na ulicama. I gle čuda! Na bojnom polju opet žene!

Demonstracije u Beogradu jula 2020. godine prve noći bile su bez pokrića televizija sa nacionalnom frekvencijom. Jelena Zorić sa snimateljem, a u ime televizije N1, stigla je prva na teren. Jelena Zorić je te noći pokazala profesionalizam, dovitljivost, oštrinu duha, snalažljivost, ali i hrabrost i razumevanje date situacije. Ona je vodila priču bez zadrške, bila tamo gde razum kaže da ne treba, a profesija, borbenost i trenutna situacija govore da nikako drugačije ne može. Te noći je ona dobila brojne i potpuno zaslužene komplimente. Ja znam da sam te noći bila ponosna na nju i da mi je vratila nadu u novinarsku profesiju. Posebna sreća jer je ipak taj stepen herojstva dostigla jedna žena. Ne jer sam sumnjala da žena to može. Nego, neka vide nevernici!

Prilikom opisa te noći ni u jednom trenutku se Jelena nije požalila pri davanju intervjua svojim kolegama sa raznih televizija. Nema kukanja, nema hvaljenja. Jasno, britko, u srž.

ilustracija: Nataša Mihailović – @natasa.mihailovic

Internet, tačnije moćan krug oko influenserki, već dugo gradi svoju paukovu mrežu. A onda u ljutoj borbi na ulicama, glavni izveštači, pored N1, postaju upravo one. Neke ispaljuju paukovu mrežu, dok druge stavljaju plašt koji čini vidljivim njihove super moći. Socijalne mreže postaju glavni medij, javni servis. Njihovi profili vrve od informacija. Ne daju da se spava. Branu proglašavaju javnim servisom i brojne poruke koje upućuju na njen profil kažu: “Brana, vaše pravo da znate sve”. Dok influenserke stavljaju svoje delovanje u veće svrhe, glumica Anja Alač iznenađuje novinara svojom izjavom da podržava proteste. Javni prostor na televiziji koji joj je dat da odgovori na unapred pripremljena pitanja, ona koristi da kaže ono što je zaista važno u datom trenutku.

I dok influenserke otvaraju oči deljenjem informacija, fotografijama sa lica mesta, videima, pokazuju nam šta se dešava, bez zadrške i ustupaka, jedan influenser ustaje i napada devojčice. Hej, devojčice! Sada je bojno polje u komentarima na njegovim objavama. Verni pratioci ne ćute. I onda ustaje jedna novinarka i kaže: “Devojčice nisu krive!” Iva Parađanin strogo osuđuje ovakav stav jednog čoveka. I ne radi se o tome ko je taj čovek, radi se o tome da je on punoletan, a da su devojčice, pa… Devojčice.

Hrabrost. Borbenost. Asertivnost. Iskrenost.

Moć nije iskorišćena na pravi način ako je dobijena. Ozbiljnije se shvati ako se uzme. Preuzme iz kandži onih koji je alavo u rukama drže. – Glorija Stajnem

Istorijski uvek pričamo o tome kako su žene nešto dobile. Kaže se: “Žene su dobile pravo glasa”. Izvinite? Molim? Ne, ne, feministkinje prvog talasa su se za to borile i izborile! Ništa nama nije dato, poklonjeno. U svakom slučaju ne ona prava koja bi nam omogućila da budemo jednake sa muškarcima. Razumejmo da smo se za to borile i da tu borbu nastavljamo danas! Neke sufražetkinje su i svoje živote žrtvovale.

I u svim ovim borbama, ove žene menjaju svet. Menjaju ga jer menjaju svest. Svest umornih građana i građanki koji čekaju neku pravdu. Svako svoju. Ali dok do nje ne dođu, omogućavaju nam da budemo dobro obavešteni, da znamo šta se dešava na ulicama, na sudovima, po hodnicima parlamenta i po kućama influensera. Da budemo obavešteni, a onda i da osudimo. Ne samo da bismo uprli prstom već da bismo promenili nešto. Da bismo dali šansu onima koji su pogrešili da se poprave. Ljudski je grešiti, ali je moralna obaveza poboljšati se. Izviniti se. Ne pretiti prijavama i osvetama kako bi nam svima bilo lakše i lepše, da bi svet bio pravedniji i da bismo u njega imali poverenja.

I anksioznost se polako stišava. Mislim, biće sve u redu. Žene ne ćute. I odjednom mi je lakše. Znam da će biti još mnogo borbe. Ali nema veze, žene su od vajkada spremne i sposobne da se bore, te će to svakako i nastaviti.

Hoće li devojke promeniti svet nije više pitanje. Svi znamo da su to odavno počele da rade i da ga upravo menjaju.

Za kraj vam ostavljam jednu poruku koju je napisao Leni Kravic: “Videli smo šta se sve dogodilo sa svetom kada su muškarci imali kontrolu, sada je vreme da žene preuzmu stvar u svoje ruke”.

 

naslovna ilustracija: Nevena Mitrović


*ovaj post nije sponzorisan